детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЕ, ЗАПАЛИ ЈОШ ЈЕДНУ, ПА ДА ПОЧНЕМО

„Шта је, жена ти брани да пушиш? Ма, дај, шта мени фали? Пре једанаест година су ми пресадили срце. Ма, служило ме деценију и јаче, машала…“

„Не брани ми…“, покушавам да му објасним да је чињеница да смо у болници, да нас спремају за интервенцију, да је живот прилично неизвестан, да је звоцање моје жене добронамерно и да се то она само боји за мене... Узалуд.

„Она моја ми ништа не говори. Ради све по кући. Мени је забрањено, а и што бих... Али, шта она мени може и да забрани. Царица је она. Све може сама. Једино, ситна је сва, па јој мало теже пада кад треба да помера ствари, али уради и то. А теби, шта каже, нема више? Брате, погледај ме, шта ми фали? Па једанаест година ме ово служило, а нисам се ничег одрицао. Пушим скоро две кутије, једем шта ми се хоће. Добро, забрањено ми је да радим тешке ствари, али то ионако она моја одради. Сад ће они мене опет да окрпе и одох ја. А ти? Мала каже – нема више, а?“

Тако је почео наш разговор и брзо се завршио.

Гледам му жену и све ми је јасно. Она је премештала све, можда до јуче, до пре неки сат. Али, њене очи којима га гледа иза леђа, говоре да јој се не да више да премешта ствари по кући, док се њеном човеку цеди маст низ браду и кашика му упада у мед. Не да јој се да трчи до продавнице по: „Још једну кутију цигара молим!“ за дебелог скота, јер напољу је снег и сија прејако сунце, а он не сме да се напреже. Нешто јој више није гушт да ослушкује сваки час да ли су напади кашља само знак прехладе, или треба опет да окреће хитну:

„Молим вас…. Да, мислим да му срце отказује… Ма знам, већ сте га једном одвезли… пре једанаест година…“

Сад пакује кофере и схвата да и нису тако тешки и да није немогућа мисија прећи праг у супротном правцу.

***

А како би било да те више нема?, помисли она. У глави јој је била слика оног што је годинама звала домом. Можда је на тренутак и помислила да би требало да покушају све још једном не би ли га сачували, кад јој се у мислима сруши нешто и она схвати да то што је звала домом није ништа друго до гомила зидова. Порушених заувек.

И како у њему, у том тренутку, не спавају неке мале душе. Да се никад није зачуо бат малих стопа. Да је чула само његова слоновска стопала и да се ни за јоту није потрудио да нешто промени њој за радост. Па јој прође кроз главу – њему душа виси о концу, а њој већ на нос излази.

***

Оде у болнички тоалет. Било је чисто сиво. Као и њено лице. Није било суза. Само је било тужно. Гледала се у огледало и премишљала. Како изравнати тасове на ваги правде?

Покуша да удахне дубоко, али, сети се да болнички тоалет и није право место за тако нешто, тако да само издахне, набаци осмех на лице и врати се у собу.

„Хоћемо ли на кафу, љубави? Види како је леп дан, да још мало поседимо заједно пре него ли кренемо свако на своју страну?“, засмеја се као да је испричала најбољу шалу на свету.

„Ха,видиш како сам ја то васпитао...“, намигну џукачки према мени. „То се одмах од старта тако утренира.“

Пред болницом је био кафић за оне који чекају. Да прође операција, да приме оболелог, да чују добру или лошу вест. Но, временом су и пацијенти постали редовни гости. Од нечег се мора живети, а лекари нису много обраћали пажњу ко седи за столом, ако би случајно и прошли поред.

Сели су за сто.

„Ја ћу дуплу, јачу. А ти?“

„Па не знам да ли бих смео... сутра ми је операција, не бих можда...“ (тада му кроз главу пролети... ма шта му једна кафа може, и ко је њему икад ишта бранио. А и не би смео да показује слабост пред њом).

„Може, дај и мени дуплу.“

Конобарица донесе.

Он по навици стави и кашичицу шећера. Па још једну, јер је дупла. Па још једну, јер је јача.

Она му понуди цигарете.

„Остало је још неколико кад смо долазили. Хоћеш, да се не суше...“

Запалио је једну. Па другу, а на њу и трећу. Није могао да престане да слуша шта му прича.

Од кад га није звала љубави.

А ово што му прича, никад јој преко усана прешло није. Донекле га је било срамота и да су код куће, вероватно би је прилепио уза зид због тих безобразних речи – јер где је то она могла да чује или још горе – од кога!? А опет, сад му је пријало да слуша како му описује неке интимне несташлуке, неке, како му рече, ствари које никад није пробала, а баш би волела и то са њим, тако маркантним, заводљивим. Те његове руке... па га додирну, прво по руци, а онда јој рука заврши и на његовој бутини. „Ма дај још једну цигарету“, помисли он, мада му се већ прилично вртело у глави. А и срце као да је скакутало у неком џез ритму. Па-папа-папапап---па...

„Иди сада, љубави, иди – јер за неколико сати је твој велики час.“

***

И одоше. Она на своју страну са само њој знаним мислима, а он на своју једва ходајући, црвену лицу што од страха, што од узбуђења, што од неког осећаја да се онај конац душе нешто рашива. Но, био је он довољно јак, да се некако дочепа кревета. Прво је тешко и испрекидано дисао, али на то у соби нико није обраћао пажњу, јер смо сви били заокупљени својом муком, а и знали смо да му ускоро следи операција која ће све довести у ред. А он је ускоро заспао и све је око њега утихнуло.

***

Био је први на програму тог дана. Такве су операције компликоване, а код њега је због дебљине и већ другог пресађивања, све било још ризичније. Послали су сестру да га пробуди и припреми за захват.

„Докторе, мислим да можете звати следећег са листе. Овом више срце неће бити потребно.“

***

Мало касније тога дана, седео сам код доктора у ординацији, чекајући да ми објасни даљи ток мог лечења, кад је стигао извештај са обдукције. Сестра остави папир на сто, а ја сам онако, што од досаде, што да разбијем страх од оног што следи, бацио поглед на оно што је на њему писало. Ништа необично, или што до сада нису знали није било у извештају, осим да му је ниво шећера био повишен, и да је имао трагове кафе у желуцу. Патолог је као напомену додао да је под ноктима било мало дувана, а у крви је било никотина.

Кад се вратио у ординацију, доктор узе извештај са стола и загледа се у њега. Чинило ми се да бескрајно дуго стоји тако изгубљен над тим листом папира. Позвао је сестру, рекао јој да ме одведе назад у собу и да се поново вратимо за сат времена. Док сам излазио осетио сам у ваздуху сву тежину онога што је само он на том парчету хартије ишчитавао, читајући оно што тамо ни писало није.

***

Могао сам да их спречим, а нисам. Могла је да га не зове, а јесте. Могао је да остане у соби, али није.

Требало је да га обиђем још једном пред одлазак из болнице синоћ. Требало је она да позове да види како је пред операцију. Требало је да каже неком да му није добро.

Могао бих да позовем полицију и пријавим намерно довођење пацијента у опасност. Могла би да ме тужи да сам знао, а да је нисам спречио. Могао је да буде карактер барем једном.

Морао сам да знам да је решила да га напусти када је са собом вукла оно шарено коферче. Морао сам да знам много раније, када га је на свакој контроли кумила да ме слуша не би ли и они једног дана имали нормалан живот и децу.

Морао је и он барем да посумња да нешто није у реду оног часа када се свим силама претворила у пожуду и тиме га измамила из собе. Морао је после толико година цепања свега што је у њој било добро да зна, даза један дан није могла да се исцели, већ да се само прикрпила.

Полиција?

Не. Они неће постављати питање ко је од нас троје већи зликовац. Њима треба један, а добро знамо ко би то био. Њега закон не обавезује да чува срце. Он је на њега имао право. Мене нико не тера да контролишем где одлазе људи за време посета, нити да се петљам у њихове међусобне односе. Моје право је да само радим свој посао. Њу нико није наговарао да животно угроженом човеку пред операцију понуди баш кафу и цигарете. Због тога би могла бити оптужена за подстицање на радње које могу бити штетне по његов живот.

Оно што је засигурно знао је да се оно што је човеку суђено, не може избећи. Ако му је смрт била суђена, можда је боље овако, него да је умро на операционом столу. Ако је њему било суђено да реагује, а није, дочекаће га нечије ћутање у важном часу. Ако је њој живот наменио једно шарено коферче, да се с њим потуца по свету, барем ће да зна да он не живи негде сам као пас. И да није тако ни отишао.

Подарила му је тиху смрт у кревету.

Сви уосталом знамо, да у праву нема правде и да сви сањају у сну смрт.

Илустрација: Роман Сулејманпашић, академски кипар, ради у Сарајеву, као доцент на Интернационалном Универзитету у Сарајеву на одсеку Визуелних Уметности. Његов рад варира од сценографских решења преко илустрација, до 3Д дизајна.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: