detalj slike: KRK Art dizajn

DREŽNIK

Crkvica Svetog Pantelejmona i crkva Uspenja Presvete Bogorodice

Nižem uspomene na nisci moga života. Rumene se kao šumske jagode nanizane na otkinutoj travci stasaloj za kosidbu. Ponirem u moru visokih trava. Jedva sam za glavu veća od mirišljavog livadskog bilja. Dugom kosom zapinjem za petrovce, sapliću me viline vlasi. Nesputana sloboda razigrava sitne koračiće. Na međi moje njive i baba Ljubičinog zabrana nalazi se bremenita trešnja crnica. Okitila se grozdovima sočnih plodova. Propinjem se da dohvatim savijene grane. Pršte sočni plodovi po mojim ustašcima i cicanoj haljinici. Ta trešnja je svačija, pomalo. I Sunce se zamrsilo u njenoj raskošnoj krošnji. Nedohvatna je za daleke poglede...K'o stvorena za tajnovita susretanja i prve nespretne  nežnosti.   Detinjstvo, zavičaj, dom, cvrkutavost, razigranost, zakriljenost, udomljenost...I jedan poseban kutak koji se udomio u mom sećanju, pa svetli, greje, žubori, napaja život sadašnji. Crkvica...

...Crkvica je u susednom selu, Drežniku, nedaleko od moga rodnog doma. Šćućurila se  na komadu livade koji je blagočestivi meštanin zaveštao za gradnju hrama. Natkriljuje je hrastova šuma, čuvajući joj leđa od studenih vetrova. Kažu da ju je podigao seoski domaćin  za pokoj duše nekoga koga je jedva prežalio. Na sat je laganog hoda od moga rodnog ognjišta. Ne znam šta je milije mojoj duši, šta je toplije greje-vatra iz moga doma ili kandila iz crkvice.

 Samo dva puta godišnje služila se liturgija u malenom hramu. Sveštenik je otvarao škripava vrata i za blagdane da osvešta slavske kolače seoskim domaćinima koji su odeveni u suknena odela, sa šajkačom na glavi, dolazili molitveno svome hramu, da prinesu darove zaštitniku svoga doma i porodice. Često ni ,, Oče naš ...'' nisu znali naizust, ali su verovali da Bog postoji, skidali su šajkaču sa glave jedino kada u hram ulaze. Molili su se za nejač u domu, da suša ne sprži useve, da čeljad ne zakači jevtika ili kakva druga boleština, da stoka ne krepava od šapa ili nekakve druge pošasti.

...Na dan Svetoga Pantelejmona, Krsne slave moje porodice, u mome domu je vladala posebna ustreptalost, radost, uzbuđenje i užurbanost. Tek što je Sunce provirivalo iza Lipovca, majka je toplom rukom budila moje usnulo lice.

-Ustani, liko moja. Hajde da sa bratom odneseš slavski kolač u crkvicu. Sve ti je novo spremila majka. Za slavu se valja ponoviti. I novu cicanu haljinicu i baletankice sam ti kupila. Samo, moraš stare obuti do crkvice, pa se preobuj kad prođeš šumu. Ne mogu ti druge kupovati za školu...

Dok je moju dugu kosu spletala u pletenice, na momente mi se zagledala u oči nekako ponosna i brižna u isti mah. Na kraju pletenice je vezivala upredenim nitima preostalim od ćilimske šare. U korpu od pletenog pruća,  pakovala je slavsko žito i kolač okićen bosiljkom. Peškirom od tkanog platna, bogato izvezenim i ukrašenim čipkom prekrivala je slavske darove.  

-Na dnu korpe su vam pare, da platite prekadnju. I ne zaboravite da poljubite popu ruku...I lepo odgovorite sve što vas pita...-savetovala nas je naša brižna mati.

Brat i ja smo bili izdančići na stablu sa kog je odlomljena najveća grana, naš otac. U tom avgustovskom danu, umivenom jutarnjom svežinom, naše ručice su između sebe držale ručku pletene korpe, dok nas je majčina ljubav blagosiljala sa kućnoga praga. Nismo se osvrtali, da ne vidimo suze koje naša matuška briše krajevima marame. Moja haljinica, bogato nabrana u struku, trčkarala je pre mojih koračića, koji su zamicali na šumskoj stazi koja vodi u crkvicu. Iza ogromnih bukovih stabala virkale su veverice, poneki gušter nam je presecao put. Zrele  kupine su mamile čula, ali mi smo grabili našom stazicom do Osoja, pa kroz Obućine i gle radosti- obrisi crvenog krova su izvirivali ispod šume. Naša crkvica...

A u crkvici nas je dočekivao drežnički sveštenik Cvijović, ispisnik našega oca. I u vojsku  su zajedno hodili, čak u Sloveniju. Dok je pevao tropar Svetom Pantelejmonu, naše ručice su okretale slavski kolač, a srca su se uznosila iznad svodova crkve, u nebeske visine, i dalje, i dalje do zaštitnika naše male porodice.

-Hristos je među nama- odjekivao je glas sveštenički.

-Jeste i biće- uzvraćala su udružena dva glasića.

Sveštenik nas je ispraćao do stazice, spuštao svoju ruku na naše glave i blagoslovio nas.

Nekako važni i ponosni na sebe, vraćali smo se našoj majčici koja je kao udomljena ptica čekala svoje okrilatile ptiće. Slava je... Doći će tetke iz daleka, i ujaci, i kum će kršteni doći...Napuniće se kuća. A brat će sa kumom lomiti kolač. Takav je red. Na njemu kuća ostaje.

Eh, ta sećanja... Moj brat je meni davao i svoje slatkiše, koje su nam donosili gosti. Kao ne voli on to. Znam, hteo je da me uteši što je njemu pripala čast da bude domaćin...

...Opet je leto, dve hiljade dvadeset prvo. Listam porodični album sa požutelim fotografijama. Ostala je još jedna grana na našoj jabuci...Otima od zaborava uspomene. Brani  ognjište od vetrova što kidišu sa Lipovca. Razgoreva vatru u roditeljskom domu i teši se nevešto, da su suze na licu od dima, a ne od sećanja. Sa zida se blago osmehuje lice Svetog Pantelejmona. U rukama drži kutiju sa isceliteljskim darovima. Lekar duša i tela naših. Sve dok je u domu ikona, živeće i dom.

...Praznik je Uspenja Presvete Bogorodice. Danas se služi liturgija u crkvici. Zovu me zvona, ikone, sećanja... Grebu po duši uspomene. Do crkvice se može stići autom, ali ja želim da potražim malene stopice na stazi moga odrastanja. Poći ću na liturgiju stazicom iz detinjstva. Vreme, oluje i vetrovi skoro da su je sakrili od mojih koraka. Jedva je sledim, više po davnom sećanju. Na pojedinim mestima iznikle kleke, po neki kamen se preprečio na putu. Sa hrastova kaplju žirovi, kos me radoznalo posmatra sa grane starog hrasta. Na stablau divlje trešnje detlić  gradi svoj dom. U opalom lišću zašumi hitrost guštera. Samo da ne vidim zmiju. Sveže odsečen panj me priziva da predahnem. Sedim i dišem, dišem sećanja. Kroz krošnje drveća probijaju se zraci Sunca da iskape moje suze. Nedostaje mi ručica moga brata, ona u kojoj smo nosili slavske darove u crkvicu.

Na kraju šume, izlazim na široki put koji vodi kroz Obućine. Iz dvorišta me radoznalo posmatraju umorni pogledi. Ko još ide pešice kroz šumu? Ima još po neki zanesenjak i čuvar uspomena, onih pitkih i slatkih, od kojih se živi. Crkvica me je prigrlila snažno. Skoro da je sve isto kao nekad. Patinirani stari ikonostas, zarobljeni mirisi davnih vremena. U desnom uglu, ispod pevnice, su utisnute stopice iz moga detinjstva, tragovi baletankica broj trideset dva. Šćućurih se u uglu hrama. Liturgija na crkvenoslovenskom jeziku. Odgovaram pojući, kroz suze. Duša se uznosi do pokrova Majke Božije. Ovde je domaćin Sveti Pantelejmon, zaštitnik mojih uspomena, mojih predaka, njihovih zaveštanja... I moga doma što samuje u starom voćnjaku u kome je sve više sasušenih grana.

Posle liturgije, sabrani narod, se okupljao za trpezom, proslavljajući praznik, družeći se, po neki posao ugovarajući. Na tren ostadoh sama u hramu. Skupljam uspomene kao đinđuve sa rasute niske. Sve su tu. Ni jednu nije otelo prohujalo vreme. Na dugi niz stolova vredne domaćice iznose izobilje raznih đakonija. Pođoh na tren iznad hrama, da uberem još jednu uspomenu. Na ovaj dan majka je dolazila sa mnom i bratom u hram na pričest. Usput je motrila na nas da ne uberemo koju kupinu, pre nego se pričestimo. Na ruci je nosila korpu sa hranom, onu istu u kojoj smo nosili slavski kolač u crkvicu. Ispod vezenog peškira mamio nas je miris slanih i slatkih pita, vanilica, štrudle sa jabukama... Posle službe sedali smo na livadu iznad crkvice, na peškiru se postavljala trpeza i mi smo se krepili ukusnim zalogajima koje je zgotovila majčina ljubav. Eh, da mi je još jedan tren tih porodičnih radosti. Ruka na ramenu me poziva da se pridružim sabranom narodu za trpezom, neke tople, nepoznate oči greju me i teše. Život se nastavlja u neprekinutom lancu. Slava Bogu za sve!

Postoji još jedan hram u Drežniku, velika crkva u centru sela posvećena Uspenju presvete Bogorodice. Velika sestra moje crkvice...Zaborav se opasno prikradao ovom hramu, da ugrabi sećanje na dobrotvora i ktitora ove crkve. Ponekad, poneseni svakodnevnim obavezama, natovareni bremenom briga, zaboravljamo ono što se zaboraviti ne sme. Drežnik je iz skromne kućice, opletuše, iznedrio jednog od najvećih duhovnika našega naroda, mitropolita bitoljskog Josifa Cvijovića.Od bistrookog dečaka, gimnazijalca, sveštenika, pa sve do mitropolita bitoljskog,  uzrastao je ovaj gorostas naše vere. U teškim godinama Drugoga svetskoga rata, mudro je održao našu crkvu, organizujući prihvat izbeglica i nejači iz Bosne i  Hrvatske, bdijući da se ne ugasi kandilo naše vere, stavljajući se na mesto utamničenog patrijarha Germana.Nisu ga mimoišla stradanja u vreme komunističkog bezumlja. Upokojio se u manastiru Vavedenje u Beogradu, gde i sada počiva.

I, kao što često biva, naš pogled doseže do dalekih predela naše istorije i naših znamenitih predaka, pretrčavavajući preko zavičajnih gorostasa. Zaborav je pretio da ugrabi i mitropolita Josifa Cvijovića, ali Gospod je poslao u Drežnik mladog sveštenika, čiji su koreni daleko od drežničke pitomine. Poslao je jereja Dušana Tomića, čijim zalaganjem je izgrađen spomen dom u kome se čuvaju sačuvani lični predmeti, odežde, odlikovanja, krst...mitropolita Cvijovića. Na taj način, vratio ga je drežničkom zavičaju, da posvedoči budućim pokoljenjima o svom časnom postojanju na njivi Gospodnjoj.

Ako zaboravimo svoje ognjište i svoj duhovni dom, onda smo laka meta za kradljivce sopstvenog trajanja i sopstvene duše. Ako se ne napajamo sa predačkog izvora, ostaćemo zauvek žedni vode žive. Ako poderemo haljine detinjstva, svaka će nas studen dotaći i zalediti nam korake na životnom putu. A, ako ne sledimo zaveštanje predaka, možemo li se nazvati njihovim potomcima? Ako ugasimo vatru na ognjištu uspomena, onda smo samo bledi izdanci na predačkom stablu. Ne dam se samoponištenju. Čuvam tapije duboko u duši. A u mojoj crkvici, svetli neugasli plamen praotačke vere.   

  

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: