детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДРЕЖНИК

Црквица Светог Пантелејмона и црква Успења Пресвете Богородице

Нижем успомене на нисци мога живота. Румене се као шумске јагоде нанизане на откинутој травци стасалој за косидбу. Понирем у мору високих трава. Једва сам за главу већа од миришљавог ливадског биља. Дугом косом запињем за петровце, саплићу ме вилине власи. Неспутана слобода разиграва ситне корачиће. На међи моје њиве и баба Љубичиног забрана налази се бременита трешња црница. Окитила се гроздовима сочних плодова. Пропињем се да дохватим савијене гране. Прште сочни плодови по мојим усташцима и цицаној хаљиници. Та трешња је свачија, помало. И Сунце се замрсило у њеној раскошној крошњи. Недохватна је за далеке погледе...К'о створена за тајновита сусретања и прве неспретне  нежности.   Детињство, завичај, дом, цвркутавост, разиграност, закриљеност, удомљеност...И један посебан кутак који се удомио у мом сећању, па светли, греје, жубори, напаја живот садашњи. Црквица...

...Црквица је у суседном селу, Дрежнику, недалеко од мога родног дома. Шћућурила се  на комаду ливаде који је благочестиви мештанин завештао за градњу храма. Наткриљује је храстова шума, чувајући јој леђа од студених ветрова. Кажу да ју је подигао сеоски домаћин  за покој душе некога кога је једва прежалио. На сат је лаганог хода од мога родног огњишта. Не знам шта је милије мојој души, шта је топлије греје-ватра из мога дома или кандила из црквице.

 Само два пута годишње служила се литургија у маленом храму. Свештеник је отварао шкрипава врата и за благдане да освешта славске колаче сеоским домаћинима који су одевени у сукнена одела, са шајкачом на глави, долазили молитвено своме храму, да принесу дарове заштитнику свога дома и породице. Често ни ,, Оче наш ...'' нису знали наизуст, али су веровали да Бог постоји, скидали су шајкачу са главе једино када у храм улазе. Молили су се за нејач у дому, да суша не спржи усеве, да чељад не закачи јевтика или каква друга болештина, да стока не крепава од шапа или некакве друге пошасти.

...На дан Светога Пантелејмона, Крсне славе моје породице, у моме дому је владала посебна устрепталост, радост, узбуђење и ужурбаност. Тек што је Сунце провиривало иза Липовца, мајка је топлом руком будила моје уснуло лице.

-Устани, лико моја. Хајде да са братом однесеш славски колач у црквицу. Све ти је ново спремила мајка. За славу се ваља поновити. И нову цицану хаљиницу и балетанкице сам ти купила. Само, мораш старе обути до црквице, па се преобуј кад прођеш шуму. Не могу ти друге куповати за школу...

Док је моју дугу косу сплетала у плетенице, на моменте ми се загледала у очи некако поносна и брижна у исти мах. На крају плетенице је везивала упреденим нитима преосталим од ћилимске шаре. У корпу од плетеног прућа,  паковала је славско жито и колач окићен босиљком. Пешкиром од тканог платна, богато извезеним и украшеним чипком прекривала је славске дарове.  

-На дну корпе су вам паре, да платите прекадњу. И не заборавите да пољубите попу руку...И лепо одговорите све што вас пита...-саветовала нас је наша брижна мати.

Брат и ја смо били изданчићи на стаблу са ког је одломљена највећа грана, наш отац. У том августовском дану, умивеном јутарњом свежином, наше ручице су између себе држале ручку плетене корпе, док нас је мајчина љубав благосиљала са кућнога прага. Нисмо се освртали, да не видимо сузе које наша матушка брише крајевима мараме. Моја хаљиница, богато набрана у струку, трчкарала је пре мојих корачића, који су замицали на шумској стази која води у црквицу. Иза огромних букових стабала виркале су веверице, понеки гуштер нам је пресецао пут. Зреле  купине су мамиле чула, али ми смо грабили нашом стазицом до Осоја, па кроз Обућине и гле радости- обриси црвеног крова су извиривали испод шуме. Наша црквица...

А у црквици нас је дочекивао дрежнички свештеник Цвијовић, исписник нашега оца. И у војску  су заједно ходили, чак у Словенију. Док је певао тропар Светом Пантелејмону, наше ручице су окретале славски колач, а срца су се узносила изнад сводова цркве, у небеске висине, и даље, и даље до заштитника наше мале породице.

-Христос је међу нама- одјекивао је глас свештенички.

-Јесте и биће- узвраћала су удружена два гласића.

Свештеник нас је испраћао до стазице, спуштао своју руку на наше главе и благословио нас.

Некако важни и поносни на себе, враћали смо се нашој мајчици која је као удомљена птица чекала своје окрилатиле птиће. Слава је... Доћи ће тетке из далека, и ујаци, и кум ће крштени доћи...Напуниће се кућа. А брат ће са кумом ломити колач. Такав је ред. На њему кућа остаје.

Ех, та сећања... Мој брат је мени давао и своје слаткише, које су нам доносили гости. Као не воли он то. Знам, хтео је да ме утеши што је њему припала част да буде домаћин...

...Опет је лето, две хиљаде двадесет прво. Листам породични албум са пожутелим фотографијама. Остала је још једна грана на нашој јабуци...Отима од заборава успомене. Брани  огњиште од ветрова што кидишу са Липовца. Разгорева ватру у родитељском дому и теши се невешто, да су сузе на лицу од дима, а не од сећања. Са зида се благо осмехује лице Светог Пантелејмона. У рукама држи кутију са исцелитељским даровима. Лекар душа и тела наших. Све док је у дому икона, живеће и дом.

...Празник је Успења Пресвете Богородице. Данас се служи литургија у црквици. Зову ме звона, иконе, сећања... Гребу по души успомене. До црквице се може стићи аутом, али ја желим да потражим малене стопице на стази мога одрастања. Поћи ћу на литургију стазицом из детињства. Време, олује и ветрови скоро да су је сакрили од мојих корака. Једва је следим, више по давном сећању. На појединим местима изникле клеке, по неки камен се препречио на путу. Са храстова капљу жирови, кос ме радознало посматра са гране старог храста. На стаблау дивље трешње детлић  гради свој дом. У опалом лишћу зашуми хитрост гуштера. Само да не видим змију. Свеже одсечен пањ ме призива да предахнем. Седим и дишем, дишем сећања. Кроз крошње дрвећа пробијају се зраци Сунца да искапе моје сузе. Недостаје ми ручица мога брата, она у којој смо носили славске дарове у црквицу.

На крају шуме, излазим на широки пут који води кроз Обућине. Из дворишта ме радознало посматрају уморни погледи. Ко још иде пешице кроз шуму? Има још по неки занесењак и чувар успомена, оних питких и слатких, од којих се живи. Црквица ме је пригрлила снажно. Скоро да је све исто као некад. Патинирани стари иконостас, заробљени мириси давних времена. У десном углу, испод певнице, су утиснуте стопице из мога детињства, трагови балетанкица број тридесет два. Шћућурих се у углу храма. Литургија на црквенословенском језику. Одговарам појући, кроз сузе. Душа се узноси до покрова Мајке Божије. Овде је домаћин Свети Пантелејмон, заштитник мојих успомена, мојих предака, њихових завештања... И мога дома што самује у старом воћњаку у коме је све више сасушених грана.

После литургије, сабрани народ, се окупљао за трпезом, прослављајући празник, дружећи се, по неки посао уговарајући. На трен остадох сама у храму. Скупљам успомене као ђинђуве са расуте ниске. Све су ту. Ни једну није отело прохујало време. На дуги низ столова вредне домаћице износе изобиље разних ђаконија. Пођох на трен изнад храма, да уберем још једну успомену. На овај дан мајка је долазила са мном и братом у храм на причест. Успут је мотрила на нас да не уберемо коју купину, пре него се причестимо. На руци је носила корпу са храном, ону исту у којој смо носили славски колач у црквицу. Испод везеног пешкира мамио нас је мирис сланих и слатких пита, ванилица, штрудле са јабукама... После службе седали смо на ливаду изнад црквице, на пешкиру се постављала трпеза и ми смо се крепили укусним залогајима које је зготовила мајчина љубав. Ех, да ми је још један трен тих породичних радости. Рука на рамену ме позива да се придружим сабраном народу за трпезом, неке топле, непознате очи греју ме и теше. Живот се наставља у непрекинутом ланцу. Слава Богу за све!

Постоји још један храм у Дрежнику, велика црква у центру села посвећена Успењу пресвете Богородице. Велика сестра моје црквице...Заборав се опасно прикрадао овом храму, да уграби сећање на добротвора и ктитора ове цркве. Понекад, понесени свакодневним обавезама, натоварени бременом брига, заборављамо оно што се заборавити не сме. Дрежник је из скромне кућице, оплетуше, изнедрио једног од највећих духовника нашега народа, митрополита битољског Јосифа Цвијовића.Од бистрооког дечака, гимназијалца, свештеника, па све до митрополита битољског,  узрастао је овај горостас наше вере. У тешким годинама Другога светскога рата, мудро је одржао нашу цркву, организујући прихват избеглица и нејачи из Босне и  Хрватске, бдијући да се не угаси кандило наше вере, стављајући се на место утамниченог патријарха Германа.Нису га мимоишла страдања у време комунистичког безумља. Упокојио се у манастиру Ваведење у Београду, где и сада почива.

И, као што често бива, наш поглед досеже до далеких предела наше историје и наших знаменитих предака, претрчававајући преко завичајних горостаса. Заборав је претио да уграби и митрополита Јосифа Цвијовића, али Господ је послао у Дрежник младог свештеника, чији су корени далеко од дрежничке питомине. Послао је јереја Душана Томића, чијим залагањем је изграђен спомен дом у коме се чувају сачувани лични предмети, одежде, одликовања, крст...митрополита Цвијовића. На тај начин, вратио га је дрежничком завичају, да посведочи будућим покољењима о свом часном постојању на њиви Господњој.

Ако заборавимо своје огњиште и свој духовни дом, онда смо лака мета за крадљивце сопственог трајања и сопствене душе. Ако се не напајамо са предачког извора, остаћемо заувек жедни воде живе. Ако подеремо хаљине детињства, свака ће нас студен дотаћи и заледити нам кораке на животном путу. А, ако не следимо завештање предака, можемо ли се назвати њиховим потомцима? Ако угасимо ватру на огњишту успомена, онда смо само бледи изданци на предачком стаблу. Не дам се самопоништењу. Чувам тапије дубоко у души. А у мојој црквици, светли неугасли пламен праотачке вере.   

  

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: