detalj slike: KRK Art dizajn

BELI RUSI U BELOJ CRKVI

Zateklo me je jedno kasno jesenje popodne u maloj banatskoj varoši, Beloj Crkvi. Nalegli veliki sivi oblaci na krovove i krošnje starog parka. Na njegovoj sredini je natkriljeni muzički paviljon ispod čijeg krova se sklonilo jato golubova. Samo vetar razigran u toj tišini otima lišće sa grana, pravi od njega na travnjacima gomile koje potom podiže u vis odnoseći ga na terase, ubacujući ga kroz odškrinute prozore i pokrivajući automobile. Retki prolaznici povijeni na biciklima projure ulicama. Uspavan grad poput Trnove Ružice koji čeka ruke prijatelja da ga ožive i vrate mu sjaj. Sjaj koji se  u tragovima vidi na trošnim fasadama iz vremena romantizma ili bidermajera, sjaj vojnih konjičkih garnizona, sjaj brojnih dućana i zanatlijskih radnji, sjaj fijakera koji su vozili meštane alejom natkriljenom zasadom oraha do zelenih obala planinske reke Nere.

     

Bela Crkva se smestila između Vršačkih planina na severu, Karpata na istoku i Dunava na jugu. Sa tri strane je obavijena granicom sa Rumunijom, samo je na zapadu okrenuta ka Deliblatskoj peščari.  Oko grada teku dve reke, Karaš i Nera, koje dolaze sa Aninskih planina iz Rumunije. Istorijski podaci pokazuju da su belocrkvansku kotlinu i obronke banatskih planina nastanjivali Srbi despota Đurđa Brankovića i njegovih sinova. Grad koji danas broji oko 6000 stanovnika, osnovao je posle austro-turskog rata grof Florimund Mersi. Feldmaršal koji je imenovan za guvernera pokrajine pod imenom Temišvarski Banat. Ovaj region dobija status vojno- banatske granice u kojoj je stacionirana 13-ta Vlaško- ilirska graničarska regimenta. Grof Mersi planski i organizovano dovodi oko 15000 civila, uglavnom Nemaca, transportujući ih Dunavom. Ova seoba poznata je kao „karolinska“ jer se odvijala pod vladavinom Karla VI. Ekonomski procvat kreće u vreme Marije Terezije. Kao deo vojne granice, područje Bele Crkve je politički bilo odvojeno od ostalog dela Vojvodine i kao takvo je direktno bilo pod upravom austrijskog cara. Tako je ovde već 1857g. Izgrađena pruga Beč – Bela Crkva – Bazjaš, samo 25g. pošto je prvi voz u svetu pušten. Preduzimljivi nemački doseljenici razvijaju trgovinu, zanatstvo, vinogradarstvo pa je tako cena vina u Austriji (Austro-Ugarskoj) određivana prema kvalitetu i rodu grožđa u regionu od Bele Crkve do Vršca kao najboljem vinogorju. Po ukidanju vojne granice 1873 ovaj deo carevine potpada pod Ugarsku vlast. Vrhunac razvoja grad dostiže do izbijanja Velikog rata.  Njegov završetak  označio je kraj četiri velika carstva i novu podelu sveta. U toj svetskoj političkoj igri Beloj Crkvi je oduzet veliki deo teritorije, njene njive, oranice, vinogorja pripale su Rumuniji. Nemci su i dalje najbrojnije stanovništvo. Ovim geopolitičkim izmenama ona gubi vojni, saobraćajni, trgovački i industrijski značaj. Vreme za nju više ne radi.

    

U ovoj varoši, odavno ocvaloj od starosti, ja u Partizanskoj ulici otkrivam blistavi dragulj koji mi otvara vrata jedne velike zemlje – Rusije. Rusije, pravoslavne kolevke slovenskog naroda. Kolevke koja nas je ljuljala,  iz koje smo proistekli i večno u srcu poneli ljubav za nju.

    

Stojim pred zelenom kućom sa brojem 52. Ovde se posete najavljuju! Mnogo je onih sličnih meni iz Srbije i sveta koji imaju svoje razloge za obilazak ovog mesta. Zvonim. Vrata mi otvara g-din Vladimir Nikolajevič Kasteljanov. Širok osmeh i pružene ruke otapaju moju tremu. Stariji gospodin, beloput, svetlih plavih očiju i sede kose sa otmenošću nosi svoje godine. Već u prvim rečenicama u kojima mi želi dobrodošlicu primećujem onu mekoću glasova sa kojom Rusi govore srpski jezik. Sa šarmom ruskog plemića me propušta ispred sebe, pokazujući mi rukom gde da idem. Zastajem pred omanjom kućom u dvorištu okruženoj cvećem. Pored ulaznih vrata stoji okačena tabla na kojoj piše „KADETSKAJA MEMORIJALNAJA KOMNATA“ (Kadetska spomen soba). Ulazim u neveliku prostoriju. Pogled mi privlači raširena ruska zastava na čeonom zidu. Sa njene leve strane stoji portret cara Nikolaja II Romanova, a sa desne portret kralja Aleksandra Karađorđevića. Prelećem pogledom po izložbenom prostoru i shvatam da ulazim u deo ruske istorije čija starost prelazi jedan vek. Onaj još uvek maglovit i nedovoljno osvetljen deo posle istorijskih zbivanja koja su potresli Rusiju i svet. Sa zidova već davno požutelih fotografija me gledaju lica čiji su se životi završili daleko od njihove rodne majčice Rusije. Dok ćutim zatečena onim što vidim, osećam ispitivački pogled g. Vladimira i neiskazano pitanje koje nosi strepnju:“ Da li razumem ova zbivanja?“ Razumem, nisu ovo ruske skaske, ovo su životne sudbine  miliona ljudi koje je velika Oktobarska revolucija promenila. Kažem mu to, setno klimne glavom. Priča može da počne!

    

G-din Vladimir, penzionisani građevinski inženjer je zajedno sa svojom suprugom g-đom Valentinom profesorkom ruskog jezika gimnazije u Beloj Crkvi u penziji, 2006g. otvorio u svojoj kući spomen sobu. Učinilo mu se da polako tone u zaborav sećanje na dolazak i život Belih Rusa u Beloj Crkvi. Želeli su da sačuvaju to vreme i naprave mali kutak koji bi nazvali“ Rusko ćoše“. Dugo čuvana dokumenta, fotografije, crteži, udžbenici, originalan Faust iz 1900g. i druge knjige i predmeti su izneti, poređani na police, okačeni na zidove oživeli su vreme koje je decenijama skrivano bilo prepušteno laganom nestajanju. Soba je neočekivano bila ispunjena stotinama ljudskih sudbina čijim su se životima poigrala i razbacala ih po svetu politička previranja u njihovoj zemlji.

   

O oktobarskoj revoluciji sam pre pola veka u onoj drugoj zemlji učila da je; nakon pucnja sa krstarice Aurore Lenjin poveo svoje snage u pobunu protiv privremene vlade Kerenskog, da su  pobunjenici sa delom vojske osvojili Zimski dvorac, da je cela porodica sa carem Nikolajem II Romanovim streljana u Jekaterinburgu i da je obespravljenom narodu  data prvi put mogućnost za bolji život. Veliko rusko carstvo oslabljeno  Prvim svetskim ratom nije bilo teško srušiti. Ruski narod je klicao Lenjinu, Trockom i ostalim revolucionarima, rađala se prva komunistička država na svetu u kojoj će svi imati jednaka prava, neće biti više siromaštva, nestaće klasne razlike – tu se rađala Makijavelijeva Utopija. Zemlja radnika i seljaka na svoju crvenu zastavu okačila je srp i čekić!

   

U ovoj sobi dok teče priča g. Vladimira  susrećem se sa drugom stranom Oktobarske revolucije. Sa njom počinje tragedija ruskog naroda. Građanski rat je podelio zemlju na crvenoarmejce i belogardejce. Rušilo se carstvo, revolucija jede svoj narod, lomi ga, ućutkuje ga, menja običaje, obećava bolje vreme za nerođenu decu a za one koji se klanjaju staroj zastavi  to je vreme umiranja. Pobeći, pobeći što pre i što dalje! Neizvesnost i samo jedno pitanje lebdi nad njihovim životima, kuda, u kojoj zemlji će naći pružene ruke dobrodošlice!?

   

Ne želeći da proverava moje znanje iz istorije g. Vladimir mi kavaljerski galantno kaže:“ Vi svakako znate, ali ja ću da Vas podsetim zbog čega je Kraljevina SHS, posebno Srbija prihvatila Bele Ruse u vreme kad su im mnoge države zabranjivale ulaz.“ Njegovo veličanstvo Kralj Aleksandar Karađorđević je sa svojim bratom princom Đorđem bio učenik Paženskog kadetskog korpusa u Sankt Petersburgu. Njihova sestra, princeza Jelena bila je udata za Ivana Konstantoviča Romanova. Ni nju nije mimoišla sudbina Romanova, muža su boljševici ubili a nju zatvorili u zgradu Kremlja. Na intervenciju norveške vlade su je pustili i sa svoje dece živela je u Nici. Umrla je 1962g.

     

Iznad rodbinskih veza i školovanja, regent kralj Aleksandar je primajući ruske političke emigrante time uzvratio, ne zaboravljajući, Rusiji zahvalnost za pomoć u Velikom ratu.  Odmah po objavi rata Srbiji od strane Austro-Ugarske, car Nikolaj II je mobilisao svoju vojsku a preko Sazonova, ministra inostranih poslova uputio sledeću poruku vladama Francuske i V. Britanije:“ Nećete mi zameriti gospodo, što sam pre svega Rus! Ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najdraži interesi srpskog naroda.“ 1916g. je čak zapretio saveznicima povlačenjem svoje vojske ukoliko ne pruže pomoć oslabljenoj srpskoj vojsci koja je povlačeći se preko Albanije danima čekala brodove u Valoni i Draču.

    

Beli Rusi su pristizali u periodu od 1920g do 1928g. Prema podacima koji još nisu potpuni u Kraljevinu SHS je stiglo više od 60 000 belogardejaca. U tadašnju  Belu Crkvu, grad sa oko 11 000 stanovnika stiglo ih je oko 2000!  G. Vladimir ističe da je jedinstven slučaj, nezabeležen u svetu da jedna zemlja, jedan grad primi kompletnu školu. Četiri kadetska korpusa i devojački Marijanski Donski Institut. Kadeti su došli u svojim školskim uniformama, sa svojim profesorima, lekarskim osobljem, kompletnom kuhinjom i administrativnim službenicima koji su opsluživali školu. Sa njima je došao i veliki broj visoko obrazovanih ljudi koji su uključujući se u život grada dali veliki doprinos njegovom razvoju. Gradu koji ih je nesebičnom dobrodošlicom prihvatio dali su nove sadržaje,  pozorišne i baletske predstave,  promenadna muzika u parku nedeljom, pesnički recitali, vojne parade,... Carska Rusija je u Beloj crkvi bila  njihov komad daleke napuštene otadžbine!

    

Na polici ispred koje stojim nalazi se pet mapa na kojima su iscrtani pravci povlačenja kadetskih korpusa iz Rusije. Putovalo se kako se moglo i moralo, pešice, volovskim zapregama, vozovima i brodovima. Evakuacija kadetskih korpusa posle više hiljada pređenih kilometara trajala je u proseku između dve i tri godine.

    1-Krimski kadetski korpus krenuo je iz Poltave i preko Vladikavkaza stigao je do Bosfora i Konstantinopolja a odatle do Bakra kod Rijeke odakle su upućeni u  Sloveniju, gradić Strnišće. Kraj puta bio je u Beloj Crkvi.

   2-Prvi ruski kadetski korpus kreće iz Kijeva preko Odese do Carigrada. Odatle ih upućuju u Pančevo, zatim u Sisak pa u Sarajevo i poslednja etapa puta je u Beloj Crkvi.

    3-Sibirski kadetski korpus kreće iz Omska preko Irkutska i Vladivostoka i  stiže do Šangaja. U Pekingu ostaju dva meseca a onda preko Singapura, Kolomba, Aleksandrije i Splita stižu u Belu Crkvu.

    4-Donski kadetski korpus kreće iz Novočerkarska ka Konstantinopolju, odatle do Famaguste da bi se u Ismailu u Egiptu zadržali osam meseci. Odatle kreću za Bakar pa u Strnišće-Slovenija i  svoj put završavaju u Beloj Crkvi.

    5- Marijanski Donski Institut, devojački, kreće iz Novočerkarska u Novorosijsk, odatle u Varnu pa u Belu Crkvu.

    

Kadet Aleksej zapisao je: „ Krenuli smo! Gde, ne znam? Ostaju iza mene planine Kavkaza pokrivene snegom. U karucama sedimo stisnuti jedan uz drugog, grejemo se, veju snegovi, pahulje mi stoje na trepavicama. Dobro je, niko ne vidi da plačem. Fijukne baćuškin bič po konjskim sapima. Pitam ga:“ Hoćemo li se vratiti? Hoćemo rođeni moj, hoćemo golubiću moj. Na proleće, kad šuma ozeleni, ne boj se! Videćeš svog taticu, spremiće ti babuška Grišenjka piroške, raduj se. Stiglo je i leto, u stepi smo. Pružila se bez kraja. Vozimo se. Sunce je spržilo travu, poneko osušeno drvo na kome vetruška skupljenih krila čuči. Kudrave oblake nose vetrovi, zamračuju nam sunce. Zgusnuo se vazduh, krešte vrane i plaču vivci. Stepa je beskonačna i ukočena od tuge. U ruci mi je ikona, šapućem i molim – u slavu Tvorca, za utehu našim roditeljima, na dobro otadžbini i crkvi, ne daj da hrišćanska duša propadne. Pošalji nam anđela tvog čuvara da rod pravoslavni od svakog zla spasi,... Zatvaram korice sveske, preneo je kadet Aleksej svoju tugu na mene. Šta li se sa njim desilo, kakvu mu je sudbinu Bog namenio?

   

Bela Crkva je postao onaj grad koji su sanjali i tražili bežeći iz svoje zemlje! Grad sa srcem velikim kao njihova Rusija. Pokušavam, zatvarajući oči da zamislim kako je taj grad izgledao, koliko se novih ljubavi rodilo, koliko je novih Nataša tu imalo svoje prvo balsko veče, koliko je Sosa našlo svog Vronskog. Život je čudo koje se rađa uvek i ponovo jer u svakom pepelu ostane mala žiška dovoljna da ga rodi.

    

Od pristiglih kadetskih korpusa osnovan je Prvi kadetski korpus koji je poneo ime Velikog Knjaza Konstantina Konstantinoviča. Ubrzo je otvorena i Nikolajevsko konjičko učilište koje je pohađao i g. Vladimir. Ruski nastavni zavodi i školske ustanove otpočele su sa radom.  Kadetski sistem školovanja ne predstavlja sistem vojnih škola, već sistem koji je pored specijalnog vojnog znanja pružao i široko civilno obrazovanje. Njegov temelj je počivao na pravoslavnoj veri i duhovnoj vezi sa Bogom. Odanost otadžbini, vernost caru i ljubav za rodnu majčicu Rusiju su bile najuzvišenije osobine koje su razvijane. Škola se trudila da usadi osećaj časti i dužnosti vezan sa duhom prijateljstva i uzajamne pomoći među kadetima koji je ostajao i nakon diplomiranja u školama. Polazeći iz svojih porodica, poneli su ikone koje su roditelji blagoslovili, sa njima su krenuli u emigraciju. Školovanje se završavalo polaganjem mature, posle koje su upisivali fakultete ili vojne akademije. Sa radošću mi g. Vladimir pokazuje knjigu-spomenar, čuvena “ZMAJADA“ u kojoj su kadeti na šaljiv način upisivali zgode iz svog đačkog života i svečano je predavali sledećoj generaciji maturanata.

    

Visoko na zidovima su okačena 53akvarela, slike koje je deda, Vladimirove supruge Valentine Ivan Pavlovič Trofimov, naslikao. G. Trofimov je u Moskvi završio Akademiju likovnih umetnosti,  hronološki je na njima naslikao, stavljajući datume, sva mesta kroz koje je prolazio bežeći od crvenoarmejaca. Vremenski raspon od prvog grada iz kog su krenuli do Bele Crkve bio je tri godine. Strahujući da će ih možda  izgubiti ili da će mu ih neko zapleniti on je na drvenom štapu urezao datume i sva mesta sa slika. O tom štapu- putniku, jednom od najvrednijih eksponata starom više od sto godina, čuveni režiser Nikita Mihalkov je snimio dokumentarni film. Držim ga u ruci sa poštovanjem i čudesnim osećanjem da me je uveo u svoju priču i da ja zapravo sa njim putujem kroz jedno drugo vreme.

   

Jedan ugao Kadetske Memorijalne Komnate posvećen je general- lajtnantu Petru Nikolajeviču Vrangelu. Vođi i učesniku anti boljševičkog pokreta u ruskom građanskom ratu posle Oktobarske revolucije 1917g. „Crni baron“ kako su ga zvali zbog crne kozačke uniforme koju je nosio,  posle poraza i velikih gubitaka organizovao je masovnu evakuaciju belogardejaca sa obala Crnog mora. Poslednji je napustio Rusiju 1920g sa vojnicima i civilima brodom“ General Kornilov“. Nakon neuspelog atentata u Konstantinopolju dolazi sa 20 000 svojih vojnika u Kraljevinu SHS gde postaje vođa svih Belih emigranata u inostranstvu. Umro je u Belgiji pod sumnjivim okolnostima.  Porodica tvrdi da ga je otrovao brat njegovog sluge inače agent NKVD-a. Po njegovoj izričitoj želji prenet je i sahranjen u ruskoj crkvi Sv. Trojice u Beogradu, pored crkve Sv. Marka na Tašmajdanu.

   

Najvredniji predmet za g. Vladimira je „KINDžAL“ njegovog oca iz 1900g. Kindžal(nož ili bodež) je bio obavezan deo naoružanja pored sablje šaške Kozaka sa Dona. Skida ga sa zida i pokazuje mi kako su ga zadenutog na opasaču postavljali u dijagonalni položaj. Sa ponosom mi priča o svom čukundedi učesniku Borodinske bitke u otadžbinskom ratu iz 1812g. Na Borodinskom polju  stotinak kilometara od Moskve  vođena je bitka između francuske vojske koju je predvodio Napoleon Bonaparta i Rusa pod komandom generala Kutuzova. U toj borbi je učestvovalo 37generala od kojih g. Vladimir ističe da je bilo deset generala srpskog porekla! Potomci srpskih iseljenika iz vremena Petra Velikog i carice Jelisavete. Srbi su naselili teritorije posle oslobođenja od Turaka i Krimskih Tatara i nazvali tu pokrajinu Nova Serbia ili Slavenoserbia. Dok mi priča stalno ističe i naglašava duboke veze dva pravoslavna naroda Rusa i Srba koja su kroz istoriju do ovih dana u kojima živimo  uvek jedni drugima pomagali. Ne zna šta bi mi pre pokazao, da li pismo sa potpisom generala Kutuzova u kome pohvaljuje i nagrađuje njegovog čukundedu za iskazanu hrabrost na bojnom polju ili veliku sliku sa susreta potomaka učesnika Borodinske bitke na kojoj je i on. Ponovo se vraća na kadetske korpuse naglašavajući da je poslednji u svetu  rasformiran 30sep  1944g  u Beloj Crkvi. Oni koji su ranije otišli  u novim državama  prave svoja udruženja,  čuvajući tako uspomene na kadetske školske dane u Beloj Crkvi. Izdavali su svoje biltene i okupljali se svake četvrte godine. Poslednji je održan u Beloj Crkvi 2010g. Došli su iz Venecuele, SAD, Brazila, Argentine, Australije i evropskih zemalja. Došli su sa godinama u kojima se ulaznice za život polako troše i sve ih je manje. Prošli su kroz jedno vreme u kome im sudbina nije bila naklonjena. Ova soba čuva sećanja i okuplja njihove potomke. Za ovih skoro dve decenije postojanja kroz nju je prošlo oko 6000 posetilaca. U njoj je  bilo i tuge i radosti, bilo je mesto u kome su pronalazili svoje rođake, pa je tako i g. Vladimir tek 2011g.  pronašao u gradu Tveru svoju tetku. Kadetska memorijalna komnata je više od sećanja, više od ogromne arhivske građe u njoj, ona je most koji spaja obale dva naroda, srpskog i ruskog. Svake godine do ove nesrećne korone, ovde preko leta dolaze sadašnji kadeti iz Rusije, ostaju u Beloj Crkvi po desetak dana. U parku pored muzičkog paviljona pred brojnim meštanima družeći se sa njima održavaju svoje paradne koračnice i muzičke koncerte. Redovno održavaju, čisteći ga ili ispisujući već davno izbledela slova na nadgrobnim spomenicima rusko groblje.

     

G. Vladimir se ućutao, završio je ovo putovanje kroz istoriju. Gleda me upitno i kaže:“ Ja sam dosta pričao, imate li Vi neko pitanje za mene?“ Razmišljam šta da odgovorim, u sat vremena stala je priča u rasponu od 1917g do ovog leta gospodnjeg 2021g. Ja jednostavno ne mogu da saberem ni podatke, ni utiske, ni emocije. Kažem mu:“ Imam samo jedno pitanje, mogu li još jednom da dođem do Vas?“ Raširio je ruke, i sa radosnim osmehom šarmantno je načinio jedan kniks uz ono očaravajuće toplo rusko obraćanje:“ Dorogaя moя devuška!, ja to ne mogu i da hoću jednoj dami da odbijem?“ Pružam ruke da se pozdravim a on energično odmahuje:“ Ne nismo završili, vodim Vas da vidite rusku crkvu.“ Iz Partizanske ulice idemo ka omanjem trgu koji nosi naziv“ Trg ruskih kadeta“. U parku na trgu stoji podignut spomenik poginulim crvenoarmejcima. 2. oktobra 1944g. Crvena armija je oslobodila Belu Crkvu, zadržala se tu dan, dva i nastavila put Beograda. Iza visokih krošnji drveća blistaju suncem okupane žute kupole ruske crkve. Beli Rusi su 1930g sagradili svoju crkvu Sv. Jovana Bogoslova. U njoj se čuvaju sve ikone koje su kadeti poneli sa sobom u emigraciju. Oslikao je i ikonostas uradio Ivan Pavlovič Trofimov koji je kadetima predavao likovno i kaligrafiju. Ulazim unutra, u njoj sveštenik drži službu, nikoga nema. Okružuje me plava boja sa zidova i beli mermerni pod na kome stojim. Na desnoj strani zida naslikan je car Nikolaj II Romanov sa svojom porodicom. Tiho je, vrata niko ne otvara. Danas u Beloj Crkvi živi još samo dvanaest potomaka Belih Rusa. Dok izlazim iz njene porte, vazduh  treperi ispunjen  zvonima sa ruske crkve, prate me dok spuštam buket poljskog cveća  na spomenik poginulim borcima Crvene armije. Da li zvuci zvona stižu do majčice Rusije?  Da, čuje ih i ne zaboravlja otadžbina! Svakog 9. maja, na Dan pobede, ruski ambasador sa pratnjom polaže vence, domaćin mu je g. Vladimir N. Kasteljanov. Odatle me  vodi, prolazeći ponovo Partizanskom ulicom do ruskog groblja na kome je sahranjeno 650 Belih Rusa i nekoliko desetina onih koji su bili zarobljeni ili umrli u logorima. Na ovom groblju počiva 19 generala. Ruska država je podigla spomenik sećanja i poštovanja braniteljima otadžbine u Velikom ratu. Obilazim sa g. Vladimirom ovaj umrli grad  u kome su sahranjeni njegovi sunarodnici. Sahranjeni na srpskoj zemlji verujem da snuju večni san o svojoj matuški Rusiji. Ovde počivaju  kneginje sa doktorima i profesorima, grofovi sa glumicama, muzičarima, kadetima i oficirima. U Belu Crkvu je došao najveći broj visoko obrazovanih ljudi. Grad im se odužio ne samo iskrenom dobrodošlicom već mireći na svojim trgovima i u svojim ulicama Bele i Crvene Ruse. Pre njih je to uradio predsednik Rusije Boris Jeljcin. Na 80-tu godišnjicu pogibije  carske porodice Romanov uz sve državne počasti je obavljena dirljiva i bolna ceremonija prenosa njihovih posmrtnih ostataka u crkvu Sv. Petra i Pavla gde počivaju svi ruski carevi od Petra Velikog do Romanovih. Ruska crkva ih je kanonizovala a predsednik Putin je spojio prošlost sa današnjicom i tako sačuvao nacionalni identitet Rusije.

    

Privodim kraju ovu sagu o Belim Rusima u Beloj Crkvi. Ovog puta se zahvaljujem g. Vladimiru kao starom prijatelju, grleći ga. Gleda me i kaže:“ Dorogaя moя!,  da li Vi meni možete da ispunite neke želje?“ Kako da ne, odgovaram, sa najvećim zadovoljstvom, samo recite, da ih čujem! Jedna je da se slikamo zajedno, odmah obećavam da ću je uraditi u papiru i lako nalazim razlog za još jedan susret. Druga njegova želja je da se upišem u knjigu sećanja. Upisujem datum prvog dolaska i rečenicu:“ Velika Rusija u maloj Beloj Crkvi. Hvala g. Vladimiru i gđi Valentini Kasteljanov što su u svom domu sačuvali sećanja na jedno istorijsko vreme svog naroda u koje su utkali neraskidivu povezanost mog i njihovog naroda iz prošlosti i ovih dana koji su pred nama.

   

Ostao je još jedan spomenik u Beloj Crkvi podignut 2013g.  Pokušavam da ga nađem, sem usmenih uputstava oznaka nema do njega. Van grada je, na putu koji vodi ka mestu gde se vadi šljunak. Vrtim se oko brda šljunka i mašina koje rade. Pitam bageristu da li zna gde je spomenik streljanim ruskim belogardejcima od strane partizana? Pokazuje mi puteljak koji vodi prema voćnjacima, dodaje  da je to put za Langovet. Na kamenom postamentu podignut je veliki ruski krst ispod koga stoje imena znanih i rečenica koja kaže da je mnogo onih čija se imena ne znaju. Među streljanima je i jedan general. G. Vladimir naglašava da ih nisu streljali crvenoarmejci već partizani! Zašto, objašnjenje nemam, sem da su političke ideologije surove. Dolazak partizana je bila ona vremenska tačka u kojoj se rasformirao poslednji kadetski korpus, kad su Beli Rusi uništavali svoje stare uniforme i bacali ordenje, kad su poslednjim vozom iz Bele Crkve krenuli u još jedno rasejanje po svetu plašeći se odmazde novih komunističkih vlasti.

     

Beli Rusi su ostavili trajan doprinos u nasleđe Jugoslavije, posebno Srbije. Ugradili su sebe u njene temelje i dušu srpskog naroda. Bili su pokretačka snaga u obnavljanju zemlje i nacije. Kralj Aleksandar je stvarajući svoju ratom uništenu zemlju sa 50% nepismenog stanovništva, sa Srbijom koja je izgubila 57% muškog stanovništva, primio rusku visoko obrazovanu elitu koja je bila zamajac tako potreban izgradnji nove države!

    

U  susretu sa g. Vladimirom postala sam bogatija za jedno novo znanje i jednog novog prijatelja. Postoje priče koje nisu za svako vreme i sve ljude. Ovu sam čula tek jesenas, možda je Bog odlučio da je ovo pravo vreme za nju! Sada znam da je amanet cara Nikolaja II Romanova ostvaren. Njegove poslednje reči bile su:“ Molim gospodu da našu otadžbinu vidimo slobodnu i u njoj trijumf mira, ljubavi i reda.“

    

Rastajem se od Belih Rusa onako kako su se oni živeći daleko od svoje zemlje uz votku, sa setom i suzama, raspuklih bolnih srca sećali otadžbine pevajući „Večernji zvon“

       Večernji zvon                      

       Kad čujem ja

       Na rodni kraj

       Večernji zvon

       Kad čujem ja

       Setim se tad

       Na očev dom

       Večernji zvon

       U gradu mom

       Taj bolni čas

       Razdvoji nas

                          A ja se ipak pitam: Kakva bi Rusija bila danas da oni nisu otišli?

                         Kakva bi Bela Crkva bila da oni nisu došli?

PODELITE OVAJ TEKST NA: