детаљ слике: КРК Арт дизајн

БЕЛИ РУСИ У БЕЛОЈ ЦРКВИ

Затекло ме је једно касно јесење поподне у малој банатској вароши, Белој Цркви. Налегли велики сиви облаци на кровове и крошње старог парка. На његовој средини je наткриљени музички павиљон испод чијег крова се склонило јато голубова. Само ветар разигран у тој тишини отима лишће са грана, прави од њега на травњацима гомиле које потом подиже у вис односећи га на терасе, убацујући га кроз одшкринуте прозоре и покривајући аутомобиле. Ретки пролазници повијени на бициклима пројуре улицама. Успаван град попут Трнове Ружице који чека руке пријатеља да га оживе и врате му сјај. Сјај који се  у траговима види на трошним фасадама из времена романтизма или бидермајера, сјај војних коњичких гарнизона, сјај бројних дућана и занатлијских радњи, сјај фијакера који су возили мештане алејом наткриљеном засадом ораха до зелених обала планинске реке Нере.

     

Бела Црква се сместила између Вршачких планина на северу, Карпата на истоку и Дунава на југу. Са три стране је обавијена границом са Румунијом, само је на западу окренута ка Делиблатској пешчари.  Око града теку две реке, Караш и Нера, које долазе са Анинских планина из Румуније. Историјски подаци показују да су белоцркванску котлину и обронке банатских планина настањивали Срби деспота Ђурђа Бранковића и његових синова. Град који данас броји око 6000 становника, основао је после аустро-турског рата гроф Флоримунд Мерси. Фелдмаршал који је именован за гувернера покрајине под именом Темишварски Банат. Овај регион добија статус војно- банатске границе у којој је стационирана 13-та Влашко- илирска граничарска регимента. Гроф Мерси плански и организовано доводи око 15000 цивила, углавном Немаца, транспортујући их Дунавом. Ова сеоба позната је као „каролинска“ јер се одвијала под владавином Карла VI. Економски процват креће у време Марије Терезије. Као део војне границе, подручје Беле Цркве је политички било одвојено од осталог дела Војводине и као такво је директно било под управом аустријског цара. Тако је овде већ 1857г. Изграђена пруга Беч – Бела Црква – Базјаш, само 25г. пошто је први воз у свету пуштен. Предузимљиви немачки досељеници развијају трговину, занатство, виноградарство па је тако цена вина у Аустрији (Аустро-Угарској) одређивана према квалитету и роду грожђа у региону од Беле Цркве до Вршца као најбољем виногорју. По укидању војне границе 1873 овај део царевине потпада под Угарску власт. Врхунац развоја град достиже до избијања Великог рата.  Његов завршетак  означио је крај четири велика царства и нову поделу света. У тој светској политичкој игри Белој Цркви је одузет велики део територије, њене њиве, оранице, виногорја припале су Румунији. Немци су и даље најбројније становништво. Овим геополитичким изменама она губи војни, саобраћајни, трговачки и индустријски значај. Време за њу више не ради.

    

У овој вароши, одавно оцвалој од старости, ја у Партизанској улици откривам блистави драгуљ који ми отвара врата једне велике земље – Русије. Русије, православне колевке словенског народа. Колевке која нас је љуљала,  из које смо проистекли и вечно у срцу понели љубав за њу.

    

Стојим пред зеленом кућом са бројем 52. Овде се посете најављују! Много је оних сличних мени из Србије и света који имају своје разлоге за обилазак овог места. Звоним. Врата ми отвара г-дин Владимир Николајевич Кастељанов. Широк осмех и пружене руке отапају моју трему. Старији господин, белопут, светлих плавих очију и седе косе са отменошћу носи своје године. Већ у првим реченицама у којима ми жели добродошлицу примећујем ону мекоћу гласова са којом Руси говоре српски језик. Са шармом руског племића ме пропушта испред себе, показујући ми руком где да идем. Застајем пред омањом кућом у дворишту окруженој цвећем. Поред улазних врата стоји окачена табла на којој пише „КАДЕТСКАЈА МЕМОРИЈАЛНАЈА КОМНАТА“ (Кадетска спомен соба). Улазим у невелику просторију. Поглед ми привлачи раширена руска застава на чеоном зиду. Са њене леве стране стоји портрет цара Николаја II Романова, а са десне портрет краља Александра Карађорђевића. Прелећем погледом по изложбеном простору и схватам да улазим у део руске историје чија старост прелази један век. Онај још увек магловит и недовољно осветљен део после историјских збивања која су потресли Русију и свет. Са зидова већ давно пожутелих фотографија ме гледају лица чији су се животи завршили далеко од њихове родне мајчице Русије. Док ћутим затечена оним што видим, осећам испитивачки поглед г. Владимира и неисказано питање које носи стрепњу:“ Да ли разумем ова збивања?“ Разумем, нису ово руске скаске, ово су животне судбине  милиона људи које је велика Октобарска револуција променила. Кажем му то, сетно климне главом. Прича може да почне!

    

Г-дин Владимир, пензионисани грађевински инжењер је заједно са својом супругом г-ђом Валентином професорком руског језика гимназије у Белој Цркви у пензији, 2006г. отворио у својој кући спомен собу. Учинило му се да полако тоне у заборав сећање на долазак и живот Белих Руса у Белој Цркви. Желели су да сачувају то време и направе мали кутак који би назвали“ Руско ћоше“. Дуго чувана документа, фотографије, цртежи, уџбеници, оригиналан Фауст из 1900г. и друге књиге и предмети су изнети, поређани на полице, окачени на зидове оживели су време које је деценијама скривано било препуштено лаганом нестајању. Соба је неочекивано била испуњена стотинама људских судбина чијим су се животима поиграла и разбацала их по свету политичка превирања у њиховој земљи.

   

О октобарској револуцији сам пре пола века у оној другој земљи учила да је; након пуцња са крстарице Ауроре Лењин повео своје снаге у побуну против привремене владе Керенског, да су  побуњеници са делом војске освојили Зимски дворац, да је цела породица sa царeм Николајем II Рoмaнoвим стрељана у Јекатеринбургу и да је обесправљеном народу  дата први пут могућност за бољи живот. Велико руско царство ослабљено  Првим светским ратом није било тешко срушити. Руски народ је клицао Лењину, Троцком и осталим револуционарима, рађала се прва комунистичка држава на свету у којој ће сви имати једнака права, неће бити више сиромаштва, нестаће класне разлике – ту се рађала Макијавелијева Утопија. Земља радника и сељака на своју црвену заставу окачила је срп и чекић!

   

У овој соби док тече прича г. Владимира  сусрећем се са другом страном Октобарске револуције. Са њом почиње трагедија руског народа. Грађански рат је поделио земљу на црвеноармејце и белогардејце. Рушило се царство, револуција једе свој народ, ломи га, ућуткује га, мења обичаје, обећава боље време за нерођену децу а за оне који се клањају старој застави  то је време умирања. Побећи, побећи што пре и што даље! Неизвесност и само једно питање лебди над њиховим животима, куда, у којој земљи ће наћи пружене руке добродошлице!?

   

Не желећи да проверава моје знање из историје г. Владимир ми каваљерски галантно каже:“ Ви свакако знате, али ја ћу да Вас подсетим због чега је Краљевина СХС, посебно Србија прихватила Беле Русе у време кад су им многе државе забрањивале улаз.“ Његово величанство Краљ Александар Карађорђевић је са својим братом принцом Ђорђем био ученик Паженског кадетског корпуса у Санкт Петерсбургу. Њихова сестра, принцеза Јелена била је удата за Ивана Константовича Романова. Ни њу није мимоишла судбина Романова, мужа су бољшевици убили а њу затворили у зграду Кремља. На интервенцију норвешке владе су је пустили и са своје деце живела је у Ници. Умрла је 1962г.

     

Изнад родбинских веза и школовања, регент краљ Александар је примајући руске политичке емигранте тиме узвратио, не заборављајући, Русији захвалност за помоћ у Великом рату.  Одмах по објави рата Србији од стране Аустро-Угарске, цар Николај II је мобилисао своју војску а преко Сазонова, министра иностраних послова упутио следећу поруку владама Француске и В. Британије:“ Нећете ми замерити господо, што сам пре свега Рус! Али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најдражи интереси српског народа.“ 1916г. је чак запретио савезницима повлачењем своје војске уколико не пруже помоћ ослабљеној српској војсци која је повлачећи се преко Албаније данима чекала бродове у Валони и Драчу.

    

Бели Руси су пристизали у периоду од 1920г до 1928г. Према подацима који још нису потпуни у Краљевину СХС је стигло више од 60 000 белогардејаца. У тадашњу  Белу Цркву, град са око 11 000 становника стигло их је око 2000!  Г. Владимир истиче да је јединствен случај, незабележен у свету да једна земља, један град прими комплетну школу. Четири кадетска корпуса и девојачки Маријански Донски Институт. Кадети су дошли у својим школским униформама, са својим професорима, лекарским особљем, комплетном кухињом и административним службеницима који су опслуживали школу. Са њима је дошао и велики број високо образованих људи који су укључујући се у живот града дали велики допринос његовом развоју. Граду који их је несебичном добродошлицом прихватио дали су нове садржаје,  позоришне и балетске представе,  променадна музика у парку недељом, песнички рецитали, војне параде,... Царска Русија је у Белој цркви била  њихов комад далеке напуштене отаџбине!

    

На полици испред које стојим налази се пет мапа на којима су исцртани правци повлачења кадетских корпуса из Русије. Путовало се како се могло и морало, пешице, воловским запрегама, возовима и бродовима. Евакуација кадетских корпуса после више хиљада пређених километара трајала је у просеку између две и три године.

    1-Кримски кадетски корпус кренуо је из Полтаве и преко Владикавказа стигао је до Босфора и Константинопоља а одатле до Бакра код Ријеке одакле су упућени у  Словенију, градић Стрнишће. Крај пута био је у Белој Цркви.

   2-Први руски кадетски корпус креће из Кијева преко Одесе до Цариграда. Одатле их упућују у Панчево, затим у Сисак па у Сарајево и последња етапа пута је у Белој Цркви.

    3-Сибирски кадетски корпус креће из Омска преко Иркутска и Владивостока и  стиже до Шангаја. У Пекингу остају два месеца а онда преко Сингапура, Коломба, Александрије и Сплита стижу у Белу Цркву.

    4-Донски кадетски корпус креће из Новочеркарска ка Константинопољу, одатле до Фамагусте да би се у Исмаилу у Египту задржали осам месеци. Одатле крећу за Бакар па у Стрнишће-Словенија и  свој пут завршавају у Белој Цркви.

    5- Маријански Донски Институт, девојачки, креће из Новочеркарска у Новоросијск, одатле у Варну па у Белу Цркву.

    

Кадет Алексеј записао је: „ Кренули смо! Где, не знам? Остају иза мене планине Кавказа покривене снегом. У каруцама седимо стиснути један уз другог, грејемо се, веју снегови, пахуље ми стоје на трепавицама. Добро је, нико не види да плачем. Фијукне баћушкин бич по коњским сапима. Питам га:“ Хоћемо ли се вратити? Хоћемо рођени мој, хоћемо голубићу мој. На пролеће, кад шума озелени, не бој се! Видећеш свог татицу, спремиће ти бабушка Гришењка пирошке, радуј се. Стигло је и лето, у степи смо. Пружила се без краја. Возимо се. Сунце је спржило траву, понеко осушено дрво на коме ветрушка скупљених крила чучи. Кудраве облаке носе ветрови, замрачују нам сунце. Згуснуо се ваздух, креште вране и плачу вивци. Степа је бесконачна и укочена од туге. У руци ми је икона, шапућем и молим – у славу Творца, за утеху нашим родитељима, на добро отаџбини и цркви, не дај да хришћанска душа пропадне. Пошаљи нам анђела твог чувара да род православни од сваког зла спаси,... Затварам корице свеске, пренео је кадет Алексеј своју тугу на мене. Шта ли се са њим десило, какву му је судбину Бог наменио?

   

Бела Црква је постао онај град који су сањали и тражили бежећи из своје земље! Град са срцем великим као њихова Русија. Покушавам, затварајући очи да замислим како је тај град изгледао, колико се нових љубави родило, колико је нових Наташа ту имало своје прво балско вече, колико је Соса нашло свог Вронског. Живот је чудо које се рађа увек и поново јер у сваком пепелу остане мала жишка довољна да га роди.

    

Од пристиглих кадетских корпуса основан је Први кадетски корпус који је понео име Великог Књаза Константина Константиновича. Убрзо је отворена и Николајевско коњичко училиште које је похађао и г. Владимир. Руски наставни заводи и школске установе отпочеле су са радом.  Кадетски систем школовања не представља систем војних школа, већ систем који је поред специјалног војног знања пружао и широко цивилно образовање. Његов темељ је почивао на православној вери и духовној вези са Богом. Оданост отаџбини, верност цару и љубав за родну мајчицу Русију су биле најузвишеније особине које су развијане. Школа се трудила да усади осећај части и дужности везан са духом пријатељства и узајамне помоћи међу кадетима који је остајао и након дипломирања у школама. Полазећи из својих породица, понели су иконе које су родитељи благословили, са њима су кренули у емиграцију. Школовање се завршавало полагањем матуре, после које су уписивали факултете или војне академије. Са радошћу ми г. Владимир показује књигу-споменар, чувена “ЗМАЈАДА“ у којој су кадети на шаљив начин уписивали згоде из свог ђачког живота и свечано је предавали следећој генерацији матураната.

    

Високо на зидовима су окачена 53акварела, слике које је деда, Владимирове супруге Валентине Иван Павлович Трофимов, насликао. Г. Трофимов је у Москви завршио Академију ликовних уметности,  хронолошки је на њима насликао, стављајући датуме, сва места кроз које је пролазио бежећи од црвеноармејаца. Временски распон од првог града из ког су кренули до Беле Цркве био је три године. Страхујући да ће их можда  изгубити или да ће му их неко запленити он је на дрвеном штапу урезао датуме и сва места са слика. О том штапу- путнику, једном од највреднијих експоната старом више од сто година, чувени режисер Никита Михалков је снимио документарни филм. Држим га у руци са поштовањем и чудесним осећањем да ме је увео у своју причу и да ја заправо са њим путујем кроз једно друго време.

   

Један угао Кадетске Меморијалне Комнате посвећен је генерал- лајтнанту Петру Николајевичу Врангелу. Вођи и учеснику анти бољшевичког покрета у руском грађанском рату после Октобарске револуције 1917г. „Црни барон“ како су га звали због црне козачке униформе коју је носио,  после пораза и великих губитака организовао је масовну евакуацију белогардејаца са обала Црног мора. Последњи је напустио Русију 1920г са војницима и цивилима бродом“ Генерал Корнилов“. Након неуспелог атентата у Константинопољу долази са 20 000 својих војника у Краљевину СХС где постаје вођа свих Белих емиграната у иностранству. Умро је у Белгији под сумњивим околностима.  Породица тврди да га је отровао брат његовог слуге иначе агент НКВД-а. По његовој изричитој жељи пренет је и сахрањен у руској цркви Св. Тројице у Београду, поред цркве Св. Марка на Ташмајдану.

   

Највреднији предмет за г. Владимира је „КИНЏАЛ“ његовог оца из 1900г. Кинџал(нож или бодеж) је био обавезан део наоружања поред сабље шашке Козака са Дона. Скида га са зида и показује ми како су га заденутог на опасачу постављали у дијагонални положај. Са поносом ми прича о свом чукундеди учеснику Бородинске битке у отаџбинском рату из 1812г. На Бородинском пољу  стотинак километара од Москве  вођена је битка између француске војске коју је предводио Наполеон Бонапарта и Руса под командом генерала Кутузова. У тој борби је учествовало 37генерала од којих г. Владимир истиче да је било десет генерала српског порекла! Потомци српских исељеника из времена Петра Великог и царице Јелисавете. Срби су населили територије после ослобођења од Турака и Кримских Татара и назвали ту покрајину Нова Сербиа или Славеносербиа. Док ми прича стално истиче и наглашава дубоке везе два православна народа Руса и Срба која су кроз историју до ових дана у којима живимо  увек једни другима помагали. Не зна шта би ми пре показао, да ли писмо са потписом генерала Кутузова у коме похваљује и награђује његовог чукундеду за исказану храброст на бојном пољу или велику слику са сусрета потомака учесника Бородинске битке на којој је и он. Поново се враћа на кадетске корпусе наглашавајући да је последњи у свету  расформиран 30сеп  1944г  у Белој Цркви. Они који су раније отишли  у новим државама  праве своја удружења,  чувајући тако успомене на кадетске школске дане у Белој Цркви. Издавали су своје билтене и окупљали се сваке четврте године. Последњи је одржан у Белој Цркви 2010г. Дошли су из Венецуеле, САД, Бразила, Аргентине, Аустралије и европских земаља. Дошли су са годинама у којима се улазнице за живот полако троше и све их је мање. Прошли су кроз једно време у коме им судбина није била наклоњена. Ова соба чува сећања и окупља њихове потомке. За ових скоро две деценије постојања кроз њу је прошло око 6000 посетилаца. У њој је  било и туге и радости, било је место у коме су проналазили своје рођаке, па је тако и г. Владимир тек 2011г.  пронашао у граду Тверу своју тетку. Кадетска меморијална комната је више од сећања, више од огромне архивске грађе у њој, она је мост који спаја обале два народа, српског и руског. Сваке године до ове несрећне короне, овде преко лета долазе садашњи кадети из Русије, остају у Белој Цркви по десетак дана. У парку поред музичког павиљона пред бројним мештанима дружећи се са њима одржавају своје парадне корачнице и музичке концерте. Редовно одржавају, чистећи га или исписујући већ давно избледела слова на надгробним споменицима руско гробље.

     

Г. Владимир се ућутао, завршио је ово путовање кроз историју. Гледа ме упитно и каже:“ Ја сам доста причао, имате ли Ви неко питање за мене?“ Размишљам шта да одговорим, у сат времена стала је прича у распону од 1917г до овог лета господњег 2021г. Ја једноставно не могу да саберем ни податке, ни утиске, ни емоције. Кажем му:“ Имам само једно питање, могу ли још једном да дођем до Вас?“ Раширио је руке, и са радосним осмехом шармантно је начинио један кникс уз оно очаравајуће топло руско обраћање:“ Дорогая моя девушка!, ја то не могу и да хоћу једној дами да одбијем?“ Пружам руке да се поздравим а он енергично одмахује:“ Не нисмо завршили, водим Вас да видите руску цркву.“ Из Партизанске улице идемо ка омањем тргу који носи назив“ Трг руских кадета“. У парку на тргу стоји подигнут споменик погинулим црвеноармејцима. 2. октобра 1944г. Црвена армија је ослободила Белу Цркву, задржала се ту дан, два и наставила пут Београда. Иза високих крошњи дрвећа блистају сунцем окупане жуте куполе руске цркве. Бели Руси су 1930г саградили своју цркву Св. Јована Богослова. У њој се чувају све иконе које су кадети понели са собом у емиграцију. Осликао је и иконостас урадио Иван Павлович Трофимов који је кадетима предавао ликовно и калиграфију. Улазим унутра, у њој свештеник држи службу, никога нема. Окружује ме плава боја са зидова и бели мермерни под на коме стојим. На десној страни зида насликан је цар Николај II Романов са својом породицом. Тихо је, врата нико не отвара. Данас у Белој Цркви живи још само дванаест потомака Белих Руса. Док излазим из њене порте, ваздух  трепери испуњен  звонима са руске цркве, прате ме док спуштам букет пољског цвећа  на споменик погинулим борцима Црвене армије. Да ли звуци звона стижу до мајчице Русије?  Да, чује их и не заборавља отаџбина! Сваког 9. маја, на Дан победе, руски амбасадор са пратњом полаже венце, домаћин му је г. Владимир Н. Кастељанов. Одатле ме  води, пролазећи поново Партизанском улицом до руског гробља на коме је сахрањено 650 Белих Руса и неколико десетина оних који су били заробљени или умрли у логорима. На овом гробљу почива 19 генерала. Руска држава је подигла споменик сећања и поштовања бранитељима отаџбине у Великом рату. Обилазим са г. Владимиром овај умрли град  у коме су сахрањени његови сународници. Сахрањени на српској земљи верујем да снују вечни сан о својој матушки Русији. Овде почивају  кнегиње са докторима и професорима, грофови са глумицама, музичарима, кадетима и официрима. У Белу Цркву је дошао највећи број високо образованих људи. Град им се одужио не само искреном добродошлицом већ мирећи на својим трговима и у својим улицама Беле и Црвене Русе. Пре њих је то урадио председник Русије Борис Јељцин. На 80-ту годишњицу погибије  царске породице Романов уз све државне почасти је обављена дирљива и болна церемонија преноса њихових посмртних остатака у цркву Св. Петра и Павла где почивају сви руски цареви од Петра Великог до Романових. Руска црква их је канонизовала а председник Путин је спојио прошлост са данашњицом и тако сачувао национални идентитет Русије.

    

Приводим крају ову сагу о Белим Русима у Белој Цркви. Овог пута се захваљујем г. Владимиру као старом пријатељу, грлећи га. Гледа ме и каже:“ Дорогая моя!,  да ли Ви мени можете да испуните неке жеље?“ Како да не, одговарам, са највећим задовољством, само реците, да их чујем! Једна је да се сликамо заједно, одмах обећавам да ћу је урадити у папиру и лако налазим разлог за још један сусрет. Друга његова жеља је да се упишем у књигу сећања. Уписујем датум првог доласка и реченицу:“ Велика Русија у малој Белој Цркви. Хвала г. Владимиру и гђи Валентини Кастељанов што су у свом дому сачували сећања на једно историјско време свог народа у које су уткали нераскидиву повезаност мог и њиховог народа из прошлости и ових дана који су пред нама.

   

Остао је још један споменик у Белој Цркви подигнут 2013г.  Покушавам да га нађем, сем усмених упутстава ознака нема до њега. Ван града је, на путу који води ка месту где се вади шљунак. Вртим се око брда шљунка и машина које раде. Питам багеристу да ли зна где је споменик стрељаним руским белогардејцима од стране партизана? Показује ми путељак који води према воћњацима, додаје  да је то пут за Ланговет. На каменом постаменту подигнут је велики руски крст испод кога стоје имена знаних и реченица која каже да је много оних чија се имена не знају. Међу стрељанима је и један генерал. Г. Владимир наглашава да их нису стрељали црвеноармејци већ партизани! Зашто, објашњење немам, сем да су политичке идеологије сурове. Долазак партизана је била она временска тачка у којој се расформирао последњи кадетски корпус, кад су Бели Руси уништавали своје старе униформе и бацали ордење, кад су последњим возом из Беле Цркве кренули у још једно расејање по свету плашећи се одмазде нових комунистичких власти.

     

Бели Руси су оставили трајан допринос у наслеђе Југославије, посебно Србије. Уградили су себе у њене темеље и душу српског народа. Били су покретачка снага у обнављању земље и нације. Краљ Александар је стварајући своју ратом уништену земљу са 50% неписменог становништва, са Србијом која је изгубила 57% мушког становништва, примио руску високо образовану елиту која је била замајац тако потребан изградњи нове државе!

    

У  сусрету са г. Владимиром постала сам богатија за једно ново знање и једног новог пријатеља. Постоје приче које нису за свако време и све људе. Ову сам чула тек јесенас, можда је Бог одлучио да је ово право време за њу! Сада знам да је аманет цара Николаја II Романова остварен. Његове последње речи биле су:“ Молим господу да нашу отаџбину видимо слободну и у њој тријумф мира, љубави и реда.“

    

Растајем се од Белих Руса онако како су се они живећи далеко од своје земље уз вотку, са сетом и сузама, распуклих болних срца сећали отаџбине певајући „Вечерњи звон“

       Вечерњи звон                      

       Кад чујем ја

       На родни крај

       Вечерњи звон

       Кад чујем ја

       Сетим се тад

       На очев дом

       Вечерњи звон

       У граду мом

       Тај болни час

       Раздвоји нас

                          А ја се ипак питам: Каква би Русија била данас да они нису отишли?

                         Каква би Бела Црква била да они нису дошли?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: