detalj slike: KRK Art dizajn

KOSMIČKI NALET MISLI I OSEĆANjA

Istaknuti i uspešni umetnici su nekada bili početnici i godinama su svoj talenat brusili. Angažmani, prisutnost i saradnja mlađih i starijih kolega je od izuzetne važnosti. Značajno je da se glas novih nada čuje, ali se čini da u medijima nema dovoljno prostora. Stoga je Književna radionica ''Kordun'' širom otvorila vrata za mlade umetnike, a jedan od njih je pesnik Rade Šupić.

Šupić je autor knjige ''Poezija koju nećete dočekati''. Dobitnik je Đurđevdanske književne nagrade i nagrade ''Stanko Simićević'' na 53. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Njegova poezija je objavljena u vodećim zbornicima i časopisima. Student je Beogradske akademije poslovnih i umetničkih strukovnih studija.

 

Раде Шупић

Književna radionica "Kordun" - Branka Selaković, Beograd, 09.06.2022.

-Mladi ste, a čini se da ste intezivno prisutni na pesničkoj sceni. Kada ste otkrili ljubav prema poeziji i šta Vam ona znači?

Prisutan sam samo zato jer se trudim da priloge šaljem u kontinuitetu. Tu su, naravno, i konkursi. Nekada budu vrlo pravedni, nekada ne. Verujem da niko ne bi publikovao svoje radove u dužem intervalu, a da pritom ne veruje u njih, ili barem delimično. Tu postoji opasnost, ili previše poverujemo u sebe, ili previše ne poverujemo. Treba naći granicu. Kod ovog prvog, pisac svesno vodi sebe u propast jer je ego narastao. Kasnije, po pravilu, on je već uspešan, podvlačim uspešan, i nije u početnom uzletu, a uzlet treba da bude konstantan, odnosno svakodnevan, sa ili bez teksta. Što se tiče ovog drugog, volim kada se to desi talentovanom autoru, jer znam da će napredovati, unapređivati sebe. Kada se desi nekome ko nema potencijala, možda je najbolje da proba nešto drugo. Ali svest mora postojati. Dobar autor zna da je dobar, loš još više zna, i zato nije retka pojava da se takav autor uzdigne ni iz čega, a da se prvi strmoglavi. Sve ostaje korektno dok su granice ustanovljene. Kada kažem granice, mislim na svest o sopstvenoj vrednosti, koja je prečesto privid, a privid je samo početak. Neću Vam reći čega. Ne bih mogao dati tačan odgovor na to kada sam otkrio ljubav prema poeziji. Mislim da ga niko ne može dati. Kako sam se ja razvijao, ljubav je jačala, a jačao sam i ja. Onda smo jačali zajedno, i tako ukrug. Bitan mi je trenutak, nastanak pesme, i ne mora pesma nužno da uspe, dovoljno je da kretanje bude tu.

-Imate li uzore?

Svi ih imamo, i stvar postaje bolja tek kada se odvojimo od njih, kada stvorimo vlastiti izraz. Nisam siguran da li sam do sada uspeo. Rano je govoriti. A bilo bi nezahvalno navoditi imena „uzora“, jer uvek će neko biti izostavljen, skrajnut, uništen. Šimon Cubota mi je rekao misao jednog fizičara, ne sećam se kako se zove, ali parafraziraću: „Ja ne pamtim svaki svoj obrok, ali svaki je uticao na mene.“ Tako nekako. Trenutno čitam poljsku poeziju i često se vraćam na pojedine autore. Na primer: Adam Zagajevski, Zbignjev Herbert, Eva Lipska, naravno Šimborska, itd. Mislim da mogu dosta naučiti od njih. Međutim, što se tiče grčke književnosti, u mojoj svakodnevnici pojavljuje se Odisej Elitis, njegove Elegije iz Oksopetre. To je neka ekipa koja me trenutno okupira.

-Šta Vas inspiriše?

Volim kada imam onaj kosmički nalet misli i osećanja, kada je tome prethodilo iskustvo života. Tada sam najviše siguran u sebe. Teško je odrediti šta me tačno inspiriše, zaista teško. U prvom rukopisu prisutna je autopoetička misao kao takva, dok su prisutne i druge teme. U drugom sam pisao dosta savremenije, sa odgovarajućom dozom doslednosti, hermetičnosti. Treći je već nešto drugo. Važno je naglasiti da nikada nemam tačno određen koncept i ne mogu pisati „po narudžbini dana“, kao što to vole da rade pojedinci iz moje okoline, koji su na prvi pogled vrlo originalni autori, bogami i na drugi. Kako vreme odmiče, njihova slika nestaje, oni nestaju, samo je ram prisutan. Mogu imati eventualno kostur zbirke, naivnu konstrukciju, ideju kako bi sve to moglo da izgleda. Ali naravno, uvek bude drugačije, uvek bude nešto neočekivano, neplanirano. Možda je u tome poenta, ploviti bez posebne mape, dok se ne pronađe brod koji će nas usidriti.

-Volite li više da se izrazite slobodnim stihom ili pak rimom?

Na početku, rima je bila nešto čemu sam težio, čitajući pesnike srpskog modernizma. Sada ne mislim o rimi, iako imam nekolicinu radova u takvoj formi. Rima nije za svakoga, mene je ograničavala, jer sam neretko stajao pred strofom, tražeći pravu reč koja bi ispunila zahteve teksta. Kasnije, pustio sam da stvar teče prirodnije, onako kako mora. Prošle godine u drugom razgovoru rekao sam da slobodan stih nikada nije apsolutno slobodan. Ako mi nismo do kraja slobodni, pa zašto bi stih bio.

-Mislite li da postoji jaz između poetike starijih generacija pesnika i mladih?

Postoji, ali mnogo toga zavisi, situacija je raznolika. Mladi pesnici se danas trude da budu što savremeniji u izrazu i da idu ruku pod ruku sa vremenom. Postoje oni koji se uglavnom odnose na tradiciju, kod kojih nema ničeg novog osim podražavanja prošle poetike. Kao što postoje ta dva spektra kod mladih autora, tako postoje i kod autora starijih generacija. Međutim, suština je da su mlađi autori otvoreniji za novija učenja, ali i u tome postoji mana. Ja volim kada autor nije ni tamo, ni ovamo, kada želi da bude savremen, a da se ipak oslanja na tradiciju u dozvoljenoj meri. Odmerenost je prava reč. Ne možemo imati budućnost bez prošlosti, to je činjenica. Od pesnika starijih generacija, izdvojio bih, recimo, Miroslava Aleksića. On je taj koji balansira prošlo i buduće na izvanredan način.

-Kako ocenjujete našu pesničku scenu?

Раде Шупић

Scena je vrlo raznovrsna, mnogo je autora, malo je pesama, ali ih ipak ima.  Dopada mi se to što se mnogo mladih okreće poeziji, možda čak više nego ikada. Ne dopada mi se što postoje klanovi gde svi liče jedni na druge, obuzeti modernošću, željom za karijerom. A pisanje nije karijera i nikada neće biti. Varaju se oni koji misle da će posredstvom velikih izdavača osigurati sebi večnost. Ovo govorim jer poeziju posmatram kao mogućnost da postanemo bolji nego što jesmo, a svaki vid zloupotrebe smatram izdajom. Ako autor uz odgovarajuću etiku bude još i prihvaćen, onda je situacija samo povoljnija. Ako je prihvaćen, polako će se otvarati nova vrata, dolaziće do drugih ljudi, i možda nekome pomogne, možda se neko pronađe u redovima, a to je neka vrsta mikrosmisla. Nešto kao efekat leptira. Ne bih da ostavim utisak kao neko ko ne veruje u poeziju današnjice. Verujem, ali samo na pojedinačnom nivou, i već slutim ko će opstati, ko neće. Nemoguće je ne primetiti lepotu, isto tako, nemoguće je ne primetiti užas sveta. Kada ulazimo u šumu, vidimo Boga, divimo se kosmologiji šume, ali uvek postoji mogućnost da izađemo povređeni. Pored ptica, u šumama žive i medvedi, zmije, insekti sa žaokama, mada ni ptice više nisu ptice, niti poezija može biti na istom zadatku kao nekada.

-Koliko je razvijena saradnja između pesnika regiona?

Mislim da je vrlo dobra, kako kod starijih, tako i kod mlađih pesnika. Nedavno su u Pančevu predstavljeni Rukopisi 45, regionalni zbornik mladih sa prostora bivše Jugoslavije. Počinje 54. Festival poezije mladih u Vrbasu, isto tako, počinje onaj u Zaječaru, i tako dalje. To sam želeo da napomenem, i mislim da nema zime.

-Mnogi književnici su se prvo javili poezijom, a docnije su počeli da pišu prozu. Imate li tako nešto u planu?

Ne. I ovo mi je mnogo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: