детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОСМИЧКИ НАЛЕТ МИСЛИ И ОСЕЋАЊА

Истакнути и успешни уметници су некада били почетници и годинама су свој таленат брусили. Ангажмани, присутност и сарадња млађих и старијих колега је од изузетне важности. Значајно је да се глас нових нада чује, али се чини да у медијима нема довољно простора. Стога је Књижевна радионица ''Кордун'' широм отворила врата за младе уметнике, а један од њих је песник Раде Шупић.

Шупић је аутор књиге ''Поезија коју нећете дочекати''. Добитник је Ђурђевданске књижевне награде и награде ''Станко Симићевић'' на 53. Фестивалу поезије младих у Врбасу. Његова поезија је објављена у водећим зборницима и часописима. Студент је Београдске академије пословних и уметничких струковних студија.

 

Раде Шупић

Књижевна радионица "Кордун" - Бранка Селаковић, Београд, 09.06.2022.

-Млади сте, а чини се да сте интезивно присутни на песничкој сцени. Када сте открили љубав према поезији и шта Вам она значи?

Присутан сам само зато јер се трудим да прилоге шаљем у континуитету. Ту су, наравно, и конкурси. Некада буду врло праведни, некада не. Верујем да нико не би публиковао своје радове у дужем интервалу, а да притом не верује у њих, или барем делимично. Ту постоји опасност, или превише поверујемо у себе, или превише не поверујемо. Треба наћи границу. Код овог првог, писац свесно води себе у пропаст јер је его нарастао. Касније, по правилу, он је већ успешан, подвлачим успешан, и није у почетном узлету, а узлет треба да буде константан, односно свакодневан, са или без текста. Што се тиче овог другог, волим када се то деси талентованом аутору, јер знам да ће напредовати, унапређивати себе. Када се деси некоме ко нема потенцијала, можда је најбоље да проба нешто друго. Али свест мора постојати. Добар аутор зна да је добар, лош још више зна, и зато није ретка појава да се такав аутор уздигне ни из чега, а да се први стрмоглави. Све остаје коректно док су границе установљене. Када кажем границе, мислим на свест о сопственој вредности, која је пречесто привид, а привид је само почетак. Нећу Вам рећи чега. Не бих могао дати тачан одговор на то када сам открио љубав према поезији. Мислим да га нико не може дати. Како сам се ја развијао, љубав је јачала, а јачао сам и ја. Онда смо јачали заједно, и тако укруг. Битан ми је тренутак, настанак песме, и не мора песма нужно да успе, довољно је да кретање буде ту.

-Имате ли узоре?

Сви их имамо, и ствар постаје боља тек када се одвојимо од њих, када створимо властити израз. Нисам сигуран да ли сам до сада успео. Рано је говорити. А било би незахвално наводити имена „узора“, јер увек ће неко бити изостављен, скрајнут, уништен. Шимон Цубота ми је рекао мисао једног физичара, не сећам се како се зове, али парафразираћу: „Ја не памтим сваки свој оброк, али сваки је утицао на мене.“ Тако некако. Тренутно читам пољску поезију и често се враћам на поједине ауторе. На пример: Адам Загајевски, Збигњев Херберт, Ева Липска, наравно Шимборска, итд. Мислим да могу доста научити од њих. Међутим, што се тиче грчке књижевности, у мојој свакодневници појављује се Одисеј Елитис, његове Елегије из Оксопетре. То је нека екипа која ме тренутно окупира.

-Шта Вас инспирише?

Волим када имам онај космички налет мисли и осећања, када је томе претходило искуство живота. Тада сам највише сигуран у себе. Тешко је одредити шта ме тачно инспирише, заиста тешко. У првом рукопису присутна је аутопоетичка мисао као таква, док су присутне и друге теме. У другом сам писао доста савременије, са одговарајућом дозом доследности, херметичности. Трећи је већ нешто друго. Важно је нагласити да никада немам тачно одређен концепт и не могу писати „по наруџбини дана“, као што то воле да раде појединци из моје околине, који су на први поглед врло оригинални аутори, богами и на други. Како време одмиче, њихова слика нестаје, они нестају, само је рам присутан. Могу имати евентуално костур збирке, наивну конструкцију, идеју како би све то могло да изгледа. Али наравно, увек буде другачије, увек буде нешто неочекивано, непланирано. Можда је у томе поента, пловити без посебне мапе, док се не пронађе брод који ће нас усидрити.

-Волите ли више да се изразите слободним стихом или пак римом?

На почетку, рима је била нешто чему сам тежио, читајући песнике српског модернизма. Сада не мислим о рими, иако имам неколицину радова у таквој форми. Рима није за свакога, мене је ограничавала, јер сам неретко стајао пред строфом, тражећи праву реч која би испунила захтеве текста. Касније, пустио сам да ствар тече природније, онако како мора. Прошле године у другом разговору рекао сам да слободан стих никада није апсолутно слободан. Ако ми нисмо до краја слободни, па зашто би стих био.

-Мислите ли да постоји јаз између поетике старијих генерација песника и младих?

Постоји, али много тога зависи, ситуација је разнолика. Млади песници се данас труде да буду што савременији у изразу и да иду руку под руку са временом. Постоје они који се углавном односе на традицију, код којих нема ничег новог осим подражавања прошле поетике. Као што постоје та два спектра код младих аутора, тако постоје и код аутора старијих генерација. Међутим, суштина је да су млађи аутори отворенији за новија учења, али и у томе постоји мана. Ја волим када аутор није ни тамо, ни овамо, када жели да буде савремен, а да се ипак ослања на традицију у дозвољеној мери. Одмереност је права реч. Не можемо имати будућност без прошлости, то је чињеница. Од песника старијих генерација, издвојио бих, рецимо, Мирослава Алексића. Он је тај који балансира прошло и будуће на изванредан начин.

-Како оцењујете нашу песничку сцену?

Раде Шупић

Сцена је врло разноврсна, много је аутора, мало је песама, али их ипак има.  Допада ми се то што се много младих окреће поезији, можда чак више него икада. Не допада ми се што постоје кланови где сви личе једни на друге, обузети модерношћу, жељом за каријером. А писање није каријера и никада неће бити. Варају се они који мисле да ће посредством великих издавача осигурати себи вечност. Ово говорим јер поезију посматрам као могућност да постанемо бољи него што јесмо, а сваки вид злоупотребе сматрам издајом. Ако аутор уз одговарајућу етику буде још и прихваћен, онда је ситуација само повољнија. Ако је прихваћен, полако ће се отварати нова врата, долазиће до других људи, и можда некоме помогне, можда се неко пронађе у редовима, а то је нека врста микросмисла. Нешто као ефекат лептира. Не бих да оставим утисак као неко ко не верује у поезију данашњице. Верујем, али само на појединачном нивоу, и већ слутим ко ће опстати, ко неће. Немогуће је не приметити лепоту, исто тако, немогуће је не приметити ужас света. Када улазимо у шуму, видимо Бога, дивимо се космологији шуме, али увек постоји могућност да изађемо повређени. Поред птица, у шумама живе и медведи, змије, инсекти са жаокама, мада ни птице више нису птице, нити поезија може бити на истом задатку као некада.

-Колико је развијена сарадња између песника региона?

Мислим да је врло добра, како код старијих, тако и код млађих песника. Недавно су у Панчеву представљени Рукописи 45, регионални зборник младих са простора бивше Југославије. Почиње 54. Фестивал поезије младих у Врбасу, исто тако, почиње онај у Зајечару, и тако даље. То сам желео да напоменем, и мислим да нема зиме.

-Многи књижевници су се прво јавили поезијом, а доцније су почели да пишу прозу. Имате ли тако нешто у плану?

Не. И ово ми је много.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: