SVITAC
Kada jednom porasteš do svica,
svejedno kojeg, svejedno kada,
u srcu tada zaiskri svetlo
bez kojeg može da se strada.
Kada jednom sretneš svica,
svejedno kojeg, svejedno kada,
u duši tad žive sva ona lica
bez kojih ne može da se nada.
Kada jednom izgubiš svica,
nije svejedno kojeg, niti kada,
njegove iskre zapale fenjerčić tvoj
koji ti pomaže da ostaneš svoj.
Kada ti postaneš nekome svitac,
važno je kome i važno kada,
samo tako tvoj život vredi
i daj se, svetlo ne štedi.
PESNIČKA ČESMA
Prvo se jedan čičak
zaljubi u lekovitu travu.
Pegavi dečak zavoli
nestašnu loknicu plavu.
Prvo jedna lasta
napravi gnezdo od blata.
Sunce u reku izlije
prepune krčage zlata.
Zatim se jedna sova
rasani usred dana,
zbog ljubavnih jada
i neizlečivih rana.
Sovuljko joj samo noću
šalje ljubavni zov i huk.
Sovica uzdiše,
jer nema vitak struk.
Žabe na probi hora
bez nota krekeću.
Koze, dok bagrem brste,
veselo mekeću.
Suncokreti na modnoj reviji
poneli šešire žute.
Bulkama izgužvane suknje,
pa se na vetar ljute.
Oblaci, pufnaste lađe,
nasukali u krošnje sidra.
U reci se praćaka
uznemirena vidra.
Sve se komeša, leprša,
dok kaplje pesnička česma
i eto tako nastane
zanimljiva pesma.
ZVEZDA ZA PATULjKA
Živeo je pesnik
rodom iz Mokrina,
nigde nije išao
bez svoga šešira.
Taj šešir je čaroban,
u njega sve stane:
ukradene trešnje,
bagremovo granje.
U šešir čarobni
Mokrin ceo stao,
Novog Sada deo
i Beograd beo.
Čaroliju takvu
niko video nije,
čarobnjak ga nosi -
čarolije snije.
Mnogi od nas su
jahali čilaša.
On je čilaš bio,
sreću nije krio.
Za čas on oživi
patuljke iz bajke,
za koje je čuo
od svoje majke.
U šeširu čarobnom
sada nebom jezdi.
Za svakog patuljka,
on po zvezdu gnezdi.
