СВИТАЦ
Када једном порастеш до свица,
свеједно којег, свеједно када,
у срцу тада заискри светло
без којег може да се страда.
Када једном сретнеш свица,
свеједно којег, свеједно када,
у души тад живе сва она лица
без којих не може да се нада.
Када једном изгубиш свица,
није свеједно којег, нити када,
његове искре запале фењерчић твој
који ти помаже да останеш свој.
Када ти постанеш некоме свитац,
важно је коме и важно када,
само тако твој живот вреди
и дај се, светло не штеди.
ПЕСНИЧКА ЧЕСМА
Прво се један чичак
заљуби у лековиту траву.
Пегави дечак заволи
несташну локницу плаву.
Прво једна ласта
направи гнездо од блата.
Сунце у реку излије
препуне крчаге злата.
Затим се једна сова
расани усред дана,
због љубавних јада
и неизлечивих рана.
Совуљко јој само ноћу
шаље љубавни зов и хук.
Совица уздише,
јер нема витак струк.
Жабе на проби хора
без нота крекећу.
Козе, док багрем брсте,
весело мекећу.
Сунцокрети на модној ревији
понели шешире жуте.
Булкама изгужване сукње,
па се на ветар љуте.
Облаци, пуфнасте лађе,
насукали у крошње сидра.
У реци се праћака
узнемирена видра.
Све се комеша, лепрша,
док капље песничка чесма
и ето тако настане
занимљива песма.
ЗВЕЗДА ЗА ПАТУЉКА
Живео је песник
родом из Мокрина,
нигде није ишао
без свога шешира.
Тај шешир је чаробан,
у њега све стане:
украдене трешње,
багремово грање.
У шешир чаробни
Мокрин цео стао,
Новог Сада део
и Београд бео.
Чаролију такву
нико видео није,
чаробњак га носи -
чаролије сније.
Многи од нас су
јахали чилаша.
Он је чилаш био,
срећу није крио.
За час он оживи
патуљке из бајке,
за које је чуо
од своје мајке.
У шеширу чаробном
садa небом језди.
За сваког патуљка,
он по звезду гнезди.
