detalj slike: KRK Art dizajn

SAN LEPTIRA

 

 

Korpa od pletenog pruća nije mogla da izdrži njenu težinu. Ali je izdržala. Jer, šta je od nje ostalo. Skoro ništa. Samo gomila kostiju za koje nisam bio siguran da su pravilno raspoređene i da je svaka na svome mestu. Štrčale su iz čvornovatih ruku, otkrivale kostur koji je spavao pod njenom tankom, gotovo prozirnom kožom, skelet koji je jedva čekao da se probudi. Zato sam je oprezno uzeo u naručje, podigao iz kreveta u kome je provela toliko bolnih dana i noći, plašeći se da ne polomim neki deo njenog krhkog tela. Ćutala je i samo ponekad bi me pogledala, onim najstrašnijim pogledom čoveka koji više ne oseća svoje prisustvo. Ćutao sam i ja, nijedna rečenica izgovorena u tom času ne bi mogla da opiše trenutak kada sin uzima majku iz postelje u porodičnoj kući, znajući da je više nikada tu neće vratiti.

Disala je u mom naručju, nečujno. Jedino što je odavalo taj dah bila je toplota koju sam osećao na vratu, a kada bi mi postalo hladno pomerao sam njenu klonulu glavu i posmatrao joj oči. Ako trepere, još nije otišla, imaću vremena da učinim ono što je od mene zatražila. Zatvorio sam vrata za nama, mislio sam da će kuća pasti kada se nađemo na pragu. Urušiće se kao da je pogođena zemljotresom. Zastao sam na trenutak u neobjašnjivom iščekivanju treska i pada drvene građevine, mog nekadašnjeg doma. Kako je rušenje izostalo, čvršće sam je stegao i smestio u korpu od pletenog pruća. Tako je tražila. Nisam se mnogo bunio kada me je uhvatila za ruku i zatražila da je nosim u takvoj korpi. Samo sam zaćutao kao da mi je nagli vetar odneo glas.

Bila je teška kao zimski vazduh, kao oproštaj od poslednje suze. Nosio sam je kao da na leđima imam leptira, a ne ljudsko biće čije su ruke podigle zidove jedne kuće i sagradile obruč u mojoj duši koji me drži da se ne raspadnem. Štap kojim sam držao korpu žuljao mi je ruke tek toliko da ih povremeno pomerim i jače stegnem. Strahovao sam da se ne umiri u putu i odleti pred mojim očima, zato sam često zastajao i osluškivao. Nebo je počelo da se zatvara, čuo sam kako u daljini kiša spira grehe sa jednog seoceta.

Znao sam da treba da požurim. Kiša će se nadviti nad nama, poplaviće put koji sam ionako jedva prepoznavao. Uvirao je u zemlju, prekidao se pa nastavljao, kao da je neko gumicom brisao stazu i olovkom docrtavao njene tokove. Ona je bila sve lakša, na trenutke bi mi se učinilo da je korpa potpuno prazna i da izbezumljen, izgubljen lutam putevima koje sam davno ostavio za sobom. Njeni prsti su povremeno treperili u teškom vazduhu, pramenovi njene sede kose vijorili su se na hladnom vetru poput zastave pobednika na pokorenoj zemlji. Svim silama sam se trudio da stignem na vreme, da preduhitrim oluju koja je bila sve bliža.

Sa prvim kapima kiše preda mnom se ukazalo široko polje. Prepoznao sam ga sa crteža koji su stajali na njenom stolu. Nigde drveta, kuće ni puta. Samo beskraj oivičen

sve tamnijim oblacima. Pod njima se vetar obrušavao na ogoljenu zemlju. Čuo sam je kako duboko diše i osetio njeno nestajanje, bezbolno i lako, kao kad leptir pokloni svoj dan drugom leptiru. Samo zamene krila i poklone se jedan drugom, zahvalni na svakom dodiru cveta. Spustio sam korpu i ugledao beskrajni mir na njenom zaspalom licu.

Po njenim uputstvima, pronašao sam žutu travu oivičenu mahovinom. Zemlja je bila meka i topla, rukama sam je mogao lako prekopati. Sklanjala se pod mojim prstima kao prah, urušavala se i pravila rupu dovoljnu da spustim njeno belo telo. Skoro da i nisam osetio kišu koja me je okupala, stajao sam kraj humke i ćutao kao nikada do tada. Ispunio sam joj poslednju želju. Da bude pokopana na polju koje je sanjala skoro svake noći. U njenom snu naša porodična kuća se srušila, kao kula od karata, a vetar je odneo zidove i sobe. Humka u kojoj sam je pokopao brzo je ozelenela, a iz nje je isklijala biljka koja se vinula u nebesa i povezala oblake i zemlju.

Kiša je već stala, a ja sam čekao klijanje tajanstvene, snom ispletene biljke, i otvaranje vrata svetova. U daljini se razvedrilo. Sunce je poslalo prve slapove svetlosti. Stajao sam pognute glave, i kao nerođen, spremao sam se za prvi plač. Zemlja se nije otvorila, tek poneki beli leptir zaigrao je odsanjanim poljem.

PODELITE OVAJ TEKST NA: