детаљ слике: КРК Арт дизајн

САН ЛЕПТИРА

 

 

Корпа од плетеног прућа није могла да издржи њену тежину. Али је издржала. Јер, шта је од ње остало. Скоро ништа. Само гомила костију за које нисам био сигуран да су правилно распоређене и да је свака на своме месту. Штрчале су из чворноватих руку, откривале костур који је спавао под њеном танком, готово прозирном кожом, скелет који је једва чекао да се пробуди. Зато сам је опрезно узео у наручје, подигао из кревета у коме је провела толико болних дана и ноћи, плашећи се да не поломим неки део њеног крхког тела. Ћутала је и само понекад би ме погледала, оним најстрашнијим погледом човека који више не осећа своје присуство. Ћутао сам и ја, ниједна реченица изговорена у том часу не би могла да опише тренутак када син узима мајку из постеље у породичној кући, знајући да је више никада ту неће вратити.

Дисала је у мом наручју, нечујно. Једино што је одавало тај дах била је топлота коју сам осећао на врату, а када би ми постало хладно померао сам њену клонулу главу и посматрао јој очи. Ако трепере, још није отишла, имаћу времена да учиним оно што је од мене затражила. Затворио сам врата за нама, мислио сам да ће кућа пасти када се нађемо на прагу. Урушиће се као да је погођена земљотресом. Застао сам на тренутак у необјашњивом ишчекивању треска и пада дрвене грађевине, мог некадашњег дома. Како је рушење изостало, чвршће сам је стегао и сместио у корпу од плетеног прућа. Тако је тражила. Нисам се много бунио када ме је ухватила за руку и затражила да је носим у таквој корпи. Само сам заћутао као да ми је нагли ветар однео глас.

Била је тешка као зимски ваздух, као опроштај од последње сузе. Носио сам је као да на леђима имам лептира, а не људско биће чије су руке подигле зидове једне куће и саградиле обруч у мојој души који ме држи да се не распаднем. Штап којим сам држао корпу жуљао ми је руке тек толико да их повремено померим и јаче стегнем. Страховао сам да се не умири у путу и одлети пред мојим очима, зато сам често застајао и ослушкивао. Небо је почело да се затвара, чуо сам како у даљини киша спира грехе са једног сеоцета.

Знао сам да треба да пожурим. Киша ће се надвити над нама, поплавиће пут који сам ионако једва препознавао. Увирао је у земљу, прекидао се па настављао, као да је неко гумицом брисао стазу и оловком доцртавао њене токове. Она је била све лакша, на тренутке би ми се учинило да је корпа потпуно празна и да избезумљен, изгубљен лутам путевима које сам давно оставио за собом. Њени прсти су повремено треперили у тешком ваздуху, праменови њене седе косе вијорили су се на хладном ветру попут заставе победника на покореној земљи. Свим силама сам се трудио да стигнем на време, да предухитрим олују која је била све ближа.

Са првим капима кише преда мном се указало широко поље. Препознао сам га са цртежа који су стајали на њеном столу. Нигде дрвета, куће ни пута. Само бескрај оивичен

све тамнијим облацима. Под њима се ветар обрушавао на огољену земљу. Чуо сам је како дубоко дише и осетио њено нестајање, безболно и лако, као кад лептир поклони свој дан другом лептиру. Само замене крила и поклоне се један другом, захвални на сваком додиру цвета. Спустио сам корпу и угледао бескрајни мир на њеном заспалом лицу.

По њеним упутствима, пронашао сам жуту траву оивичену маховином. Земља је била мека и топла, рукама сам је могао лако прекопати. Склањала се под мојим прстима као прах, урушавала се и правила рупу довољну да спустим њено бело тело. Скоро да и нисам осетио кишу која ме је окупала, стајао сам крај хумке и ћутао као никада до тада. Испунио сам јој последњу жељу. Да буде покопана на пољу које је сањала скоро сваке ноћи. У њеном сну наша породична кућа се срушила, као кула од карата, а ветар је однео зидове и собе. Хумка у којој сам је покопао брзо је озеленела, а из ње је исклијала биљка која се винула у небеса и повезала облаке и земљу.

Киша је већ стала, а ја сам чекао клијање тајанствене, сном исплетене биљке, и отварање врата светова. У даљини се разведрило. Сунце је послало прве слапове светлости. Стајао сам погнуте главе, и као нерођен, спремао сам се за први плач. Земља се није отворила, тек понеки бели лептир заиграо је одсањаним пољем.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: