detalj slike: KRK Art dizajn

NESVAKIDAŠNjI MOZAIK DUHOVNOSTI

(O knjizi Na kraju neba, Stanislava Lija, izdavač Liberland)

 

Pred nama je knjiga  koja predstavlja izbor iz haiku poezije slikara, prevodioca i pesnika, Stanislava Lija, iz Kazahstana. Haiku je jedna od najpoznatijih vrsta japanske poezije, a konačno je definisana u 17. veku. Među najvažnije haiku pesnike spadaju Macuo Bašo, Josa Buson i Masaoka Šiki. Macuo Bašo je sa svojim učenicima obnovio haiku pesništvo i uspeo da ono bude prepoznato kao ozbiljna literatura. Šiki se smatra osnivačem moderne haiku poezije.

U ovoj vrsti poeziji je prikazan koncentrisan tren prirode koji je povezan sa unutarnjim događajima pesnika. Ona veoma često sadrži reči koje se odnose na određeno godišnje doba, ali i na biljke i životinje, aktivnosti ili svečanosti. Čitajući stihove Stanislava Lija, uveravamo se u sve napred navedeno. U njima  je ključan element priroda, ali i pitanja u vezi sa smislom života, traganje za njim, osećaj za naoko male, promičuće detalje koji samo u pesnikovom oku postaju značajni, potvrđujući time da „ako se vrata opažanja pročiste, sve će se čoveku ukazati kao što jeste: beskonačno“ (Vilijam Blejk):

Tako treba živeti:

raduj se suncu,

pticama i oblacima.

Kroz okno prozora

gleda Univerzum zvezda;

kakva radoznalost!

Kroz stihove Stanisalava Lija vidimo ono što je u uvodu svojih haiku prepeva napisao Crnjanski: „Haiku je komičan stih finog i nežnog izraza, sličice, pričice... Skoro svaki od tih stihova peva, hvali, grli, miluje prirodu... Bezgranična budistička ljubav i mešanje svog bića sa prirodom... Pesnici haikua su slikari, oni koji slikaju recima; pesnik haikua voli svaki pokret bilja i zivotinja i u svojoj bezgraničnoj budističkoj ljubavi i samilosti smatra se blizak insektu, drveću, svemu što cveta i precveta, svemu što biva i prođe“.

Svaki stih Stanislava Lija svedoči o neraskidivoj povezanosti našeg bića sa prirodom i o ljubavi koja slavi svako božije stvorenje.

Zelena brda,

nad njima prozračno plavi

dlanovi oblaka!

Vrana leti

nad crvenim makovima

i njoj se radujem.

Da  je u haiku poeziji zabeležen tren posmatranja, a ne promišljanja ili zaključivanja, tj. da se sadašnji tren prikazuje kroz minimalizam i snažne slike/impresije haiku pesnika, vidimo iz sledećih stihova:

Trava stepe

kao bela duga

povija se na vetru.

U planinama izvor

neprestano šapuće

reči vode!

Svest o smrtnosti sveta, krhkost i promenljivost, usamljenost osobe u Univerzumu, osećaj neraskidivosti  prirode i čoveka samo su neke od tema sa kojima se susrećemo čitajući stihove Stanislava Lija:

Zaljubih se u život

bez snage da se odljubim;

kako da umrem?

Sasvim sam zaboravio

da ljudi umiru...

Tiho sipi sneg!

Život brzo prolazi

kaže mi prijatelj,

kao da ne znam...

Knjiga haiku poezije Na kraju neba podeljena je u pet celina: Crveni makovi, Beli Hijeroglif, Inje u travi, Ornamenti na prozoru i Dedina lula. Po naslovima celina može se zaključiti da se odnose na određeno godišnje doba, izuzev poslednje, Dedine lule u kojoj su objedinjena sećanja na upokojene i radosti detinjstva iz kojih je potekla snaga za sve ono što sa sazrevanjem dolazi. Takvi stihovi imaju nostalgičnu notu:

Baki sam pomogao,

s koncem kroz ušicu igle;

jesenje veče...

Dedina lula.

Kašalj suvi

ponovo bih da čujem.

U sobi

gde je bolovao deda

bilo je tiho...

Šaku pirinča

napipao sam u očevim džepovima.

pamtim tu jesen...

Za označavanje vremena Stanislav Li koristi tradicionalne reči koje simbolizuju određeno godišnje doba.

Za leto – sunce, insekti:

U sivom prahu

zadimljenog neba

sunce kao opal.

Staklenca leta

na krilima bezbrižnih

vilinih konjica svetlucaju!

za proleće – nebo, insekti:

Zelena brda,

nad njima prozračno plavi

dlanovi oblaka!

Iznad lala crni lepitr

u planinama.

Kakav kontrast!

za jesen – cveće, plodovi:

Granu šljive obuhvatile

stabljike bršljana,

stoje u zagrljaju.

Do žutih hrizantema

jesen je došla

u moj vrt.

za zimu – sneg:

Kakva samoća...

zimsko veče

hladi sneg na granama.

Zvezde rasulo,

mesec granama svezalo,

zimsko veče. 

Granama u snegu

vetar svake večeri

dolazi na sastanak!

Plave se snegovi.

Svetlocrven

zalazak na horizontu.

Priroda za pesnika predstavlja način da spozna i prihvati sopstveno „Ja“.  Kroz nju autor shvata da je svaki tren jedan mali život i da ga tako treba i (od)živeti. Stanislav Li je u stihove uspešno utkao svoj lični kosmos, onaj do kog se samo usredsređenim posmatranjem može stići.

Bog nam daruje

iskonsku radost.

Zašto je gubimo?

Naš poznati prevodilac Petar Vujičić, koji je uredio zbirku haiku poezije Macua Bašoa, Vetar sa Fudžijame, u predgovoru piše:

„Bašo u prirodi opazi pojedinost, onu koju drugo oko nije zapazilo, poveže je u pesničku celinu, i pred nama oživljava čitav ogromni svet. Najbolji je kad opisuje neprimetni cvet pokraj puta, glas kukavice, drhtaj ladoleža, laticu što opada sa cveta, zrikanje zrikavaca, zvuk skoka žabe u vodu, let leptira sa grane na granu, slivanje kišnih kapi što padaju s krošnje, gavrana na goloj grani – i mi postajemo neizmerno bogatiji, učimo od pesnika da vidimo njegovim okom, da se ispunimo njegovim osećajem za zivotnu stvarnost oko nas“.

Stihovi Stanislava Lija  na najlepši način oslikavaju ono što je Vujičić pisao za pesništvo Bašoa. Oni se mogu posmatrati i kao veoma uspeli pejzaži ili kako je to Leonardo Da Vinči rekao: „Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti, a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“. U stihovima Stanislava Lija opažamo i „vidljivost“ poezije, ali i čujnost kičice“.

Leto kruži

na krilima vilinog konjica.

O, bezbrižnosti!

Pesnik je pokazao da „u životi postoji samo jedna boja, jedna jedina boja na umetničkoj paleti, boja koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi“. (M. Šagal).

Neosporno je da nam stihovi Stanislava Lija pružaju pogled kroz okno nekog drugačijeg sveta, onog koji možda ne umemo uvek da vrednujemo na pravi način, a zapravo je sastavni deo smislenosti našeg bivstvovanja. Stanislav Li nam potvrđuje da je, na radost posvećenih čitalaca, naučio  da „izađe na Božiji prostor, iz čvrste čaure svoga samoljublja“ (Ivan A. Iljin) i pruži nam jednistvenu priliku da, čitajući knjigu haiku poezije, Na kraju neba, i mi postanemo neodvojivi delić ovog nesvakidašnjeg duhovnog mozaika.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: