детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕСВАКИДАШЊИ МОЗАИК ДУХОВНОСТИ

(О књизи На крају неба, Станислава Лија, издавач Либерланд)

 

Пред нама је књига  која представља избор из хаику поезије сликара, преводиоца и песника, Станислава Лија, из Казахстана. Хаику је једна од најпознатијих врста јапанске поезије, а коначно је дефинисана у 17. веку. Међу најважније хаику песнике спадају Мацуо Башо, Јоса Бусон и Масаока Шики. Мацуо Башо је са својим ученицима обновио хаику песништво и успео да оно буде препознато као озбиљна литература. Шики се сматра оснивачем модерне хаику поезије.

У овој врсти поезији је приказан концентрисан трен природе који је повезан са унутарњим догађајима песника. Она веома често садржи речи које се односе на одређено годишње доба, али и на биљке и животиње, активности или свечаности. Читајући стихове Станислава Лија, уверавамо се у све напред наведено. У њима  је кључан елемент природа, али и питања у вези са смислом живота, трагање за њим, осећај за наоко мале, промичуће детаље који само у песниковом оку постају значајни, потврђујући тиме да „ако се врата опажања прочисте, све ће се човеку указати као што јесте: бесконачно“ (Вилијам Блејк):

Тако треба живети:

радуј се сунцу,

птицама и облацима.

Кроз окно прозора

гледа Универзум звезда;

каква радозналост!

Кроз стихове Станисалава Лија видимо оно што је у уводу својих хаику препева написао Црњански: „Хаику је комичан стих финог и нежног израза, сличице, причице... Скоро сваки од тих стихова пева, хвали, грли, милује природу... Безгранична будистичка љубав и мешање свог бића са природом... Песници хаикуа су сликари, они који сликају рецима; песник хаикуа воли сваки покрет биља и зивотиња и у својој безграничној будистичкој љубави и самилости сматра се близак инсекту, дрвећу, свему што цвета и прецвета, свему што бива и прође“.

Сваки стих Станислава Лија сведочи о нераскидивој повезаности нашег бића са природом и о љубави која слави свако божије створење.

Зелена брда,

над њима прозрачно плави

дланови облака!

Врана лети

над црвеним маковима

и њој се радујем.

Да  је у хаику поезији забележен трен посматрања, а не промишљања или закључивања, тј. да се садашњи трен приказује кроз минимализам и снажне слике/импресије хаику песника, видимо из следећих стихова:

Трава степе

као бела дуга

повија се на ветру.

У планинама извор

непрестано шапуће

речи воде!

Свест о смртности света, крхкост и променљивост, усамљеност особе у Универзуму, осећај нераскидивости  природе и човека само су неке од тема са којима се сусрећемо читајући стихове Станислава Лија:

Заљубих се у живот

без снаге да се одљубим;

како да умрем?

Сасвим сам заборавио

да људи умиру...

Тихо сипи снег!

Живот брзо пролази

каже ми пријатељ,

као да не знам...

Књига хаику поезије На крају неба подељена је у пет целина: Црвени макови, Бели Хијероглиф, Иње у трави, Орнаменти на прозору и Дедина лула. По насловима целина може се закључити да се односе на одређено годишње доба, изузев последње, Дедине луле у којој су обједињена сећања на упокојене и радости детињства из којих је потекла снага за све оно што са сазревањем долази. Такви стихови имају носталгичну ноту:

Баки сам помогао,

с концем кроз ушицу игле;

јесење вече...

Дедина лула.

Кашаљ суви

поново бих да чујем.

У соби

где је боловао деда

било је тихо...

Шаку пиринча

напипао сам у очевим џеповима.

памтим ту јесен...

За означавање времена Станислав Ли користи традиционалне речи које симболизују одређено годишње доба.

За лето – сунце, инсекти:

У сивом праху

задимљеног неба

сунце као опал.

Стакленца лета

на крилима безбрижних

вилиних коњица светлуцају!

за пролеће – небо, инсекти:

Зелена брда,

над њима прозрачно плави

дланови облака!

Изнад лала црни лепитр

у планинама.

Какав контраст!

за јесен – цвеће, плодови:

Грану шљиве обухватиле

стабљике бршљана,

стоје у загрљају.

До жутих хризантема

јесен је дошла

у мој врт.

за зиму – снег:

Каква самоћа...

зимско вече

хлади снег на гранама.

Звезде расуло,

месец гранама свезало,

зимско вече. 

Гранама у снегу

ветар сваке вечери

долази на састанак!

Плаве се снегови.

Светлоцрвен

залазак на хоризонту.

Природа за песника представља начин да спозна и прихвати сопствено „Ја“.  Кроз њу аутор схвата да је сваки трен један мали живот и да га тако треба и (од)живети. Станислав Ли је у стихове успешно уткао свој лични космос, онај до ког се само усредсређеним посматрањем може стићи.

Бог нам дарује

исконску радост.

Зашто је губимо?

Наш познати преводилац Петар Вујичић, који је уредио збирку хаику поезије Мацуа Башоа, Ветар са Фуџијаме, у предговору пише:

„Башо у природи опази појединост, ону коју друго око није запазило, повеже је у песничку целину, и пред нама оживљава читав огромни свет. Најбољи је кад описује неприметни цвет покрај пута, глас кукавице, дрхтај ладолежа, латицу што опада са цвета, зрикање зрикаваца, звук скока жабе у воду, лет лептира са гране на грану, сливање кишних капи што падају с крошње, гаврана на голој грани – и ми постајемо неизмерно богатији, учимо од песника да видимо његовим оком, да се испунимо његовим осећајем за зивотну стварност око нас“.

Стихови Станислава Лија  на најлепши начин осликавају оно што је Вујичић писао за песништво Башоа. Они се могу посматрати и као веома успели пејзажи или како је то Леонардо Да Винчи рекао: „Сликарство је поезија, која је видљива и не да се чути, а поезија је сликарство које се слуша и невидљиво је“. У стиховима Станислава Лија опажамо и „видљивост“ поезије, али и чујност кичице“.

Лето кружи

на крилима вилиног коњица.

О, безбрижности!

Песник је показао да „у животи постоји само једна боја, једна једина боја на уметничкој палети, боја која даје смисао и животу и уметности. То је боја љубави“. (М. Шагал).

Неоспорно је да нам стихови Станислава Лија пружају поглед кроз окно неког другачијег света, оног који можда не умемо увек да вреднујемо на прави начин, а заправо је саставни део смислености нашег бивствовања. Станислав Ли нам потврђује да је, на радост посвећених читалаца, научио  да „изађе на Божији простор, из чврсте чауре свога самољубља“ (Иван А. Иљин) и пружи нам једниствену прилику да, читајући књигу хаику поезије, На крају неба, и ми постанемо неодвојиви делић овог несвакидашњег духовног мозаика.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: