detalj slike: KRK Art dizajn

OPSENA

„Hoćeš li mi najzad reći šta se dešava?“

„Moram. Ne mogu više da držim u sebi. Poludeću. Ne mogu da spavam, da jedem, ponekad osećam da me boli disanje. Tuširam se dok ne nestane tople vode, pa opet. Nikako ne mogu da se operem. Mažem celo telo alkoholom. Usta ispirem istim. Ali, da počnem:

Sećaš li se Aleksandra sa kojim sam počela da se viđam pre otprilike pola godine?“

„Naravno. Vrlo dobro se sećam koliko si bila oduševljena njegovim šarmom, autom, osmehom, time što te je izvodio u pozorište, bioskop, na večeru. Pamtim tvoje priče. Malo posle toga si ućutala i bežala od mene, u stvari od svih. Nije te valjda silovao?“

Kristina je sestri uputila brz, rečit pogled.

„Znači, to je.“

„Još je gore. Ispričaću ti šta se desilo, samo me, molim te, nemoj prekidati. I da, piću ovu votku jer mi treba, onako, terapeutski. Nemoj mi džangrizati oko toga. Teško mi je da govorim. Mislila sam da se takve stvari ne mogu desiti u Beogradu, Srbiji. Čitala sam o sličnim stvarima i vezivala takve ljude za neku Ameriku ili ne znam, neke drugačije ljude koji žive na nekim dalekim mestima. Bilo gde, samo ne na brdovitom Balkanu, ne ovde. Pomišljala sam kako je to neki svet drugačiji od mog. Ali nije, Alisa, sve se dešava ovde, ne nekome tamo, već ovde i meni se desilo. U našem gradu.

Dakle, jedva sam čekala da me Aleksandar pozove u stan. Ti naši izlasci i ljubakanje, vaćaranje po kolima se razvuklo na otprilike dve nedelje, možda i duže.“

Duboko je uzdahnula i ne dižući pogled s poda, popila svu votku koja je bila u čaši.

„Pre nego nastavim, moraš mi obećati da nikada, ali nikada, ni pod kakvim uslovom, nikome nećeš pričati o ovome. Ne bih preživela, kada bi saznao još neko.“

„Sestre smo. Znaš da te nikada ne bih povredila, ali ne mogu ni da pomognem kad ne znam o čemu se radi. Evo, sipaću ti još jednu votku.“

„Dobro. Sve je počelo sjajno. Doveo me je u taj stan. Verovatno je to bio stan na dan. Pa eto, sipao nam je vino. Znao je da volim belo. Kupio je „Harizmu“. Malo smo se glupirali, pijuckali. U pozadini je svirala Enigma. Scenografija je bila prvoklasna. Tek nakon recimo, tri čaše vina, pružio je ruke ka meni. Tada sam pomislila „Napokon!“ Onda se izvinio. Rekao je da mora do toaleta. Znaš, sećam se da sam tada pomislila „Bože, što mi je lepo! Koliko se samo ovaj Aleksandar razlikuje od onog običnog bezosećajnog krelca Nenada.“ Prošlo je, ne znam ni sama koliko. Uživala sam u tim trenucima pomalo opijena, u iščekivanju da ću doživeti nešto što se pamti. Istina je da jesam dobila nešto što nikada neću zaboraviti. Samo, naravno da nisam pomišljala da će se desiti nešto tako gadno.

Da skratim, čula sam tuš. Dozivao me je maznim glasom iz kupatila. Izula sam štikle misleći da ću završiti s njim pod tušem.

Jednostavno ću samo reći: kada sam ušla u kupatilo i napokon skrenula pažnju sa njegovih očiju, a to se desilo kada mi je skinuo haljinu i brus, uhvatio me za kosu i počeo da me gura na dole. Tada sam ugledala govno na pločicama. Gurao me je tako da sam morala da kleknem.“

„U jebote...“

„Da. Pokušala sam da se otrgnem, naravno. Onda je odnekud izvukao pištolj i stavio mi na slepoočnicu. Rekao mi je da moram da ostanem dole, da me neće povrediti ako budem slušala. Tada mi nije bilo jasno šta hoće od mene, zašto ta gomilica stoji tu. Jednostavno nisam bila kadra da povežem, ali mi je ubrzo pojasnio. Rekao je da će bez problema opaliti, ako ne budem radila tačno kako mi kaže. Onda je kazao da želi da se mažem po telu time. U tim trenucima sam bila sigurna da će me bez problema ubiti jer, kako bih ti rekla, tada mi je delovao kao sam đavo. I tako, mazala sam se njegovim govnima. Čak i po licu. Na kraju mi je tražio da to stavim i u usta. I tako sam doslovno jela govna. U nekom trenutku je svršio. Tada je sklonio pištolj. Oprao se, pokupio svoje stvari iz kupatila i izašao. Stala sam pod tuš i cele te noći sam se tuširala. Više ga videla nisam. Posle sam čitala o tome. Taj poremećaj se zove koprofilija.“

Alisa im je sipala po punu čašu votke. Sedele su, ćutale, pile i gledale u pod.

Kao i dobro, zlo je svuda oko nas. Ne dešava se tamo negde, već ponekad, ovde i sada. 

ИЛУСТРАЦИЈА:Бранко Векић, аниматор, графички дизајнер, режисер, уметник, живи и ради у Сарајеву, где као доцент на Унивезитету помаже младим уметницима да развију све своје потенцијале. Године 1996. је залуђан за прву босанскохерцеговачку компјутерску анимацију пребачену на филмску траку. На Оскаром овенчаном филму Ничија земља, радио је као аниматор и графички дизајнер. Године 1994., 1997., 2005. и 2007. ради као режисер, уметнички режисер и графички дизајнер Босне и Херцеговине на Евровизији.

PODELITE OVAJ TEKST NA: