детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОПСЕНА

„Хоћеш ли ми најзад рећи шта се дешава?“

„Морам. Не могу више да држим у себи. Полудећу. Не могу да спавам, да једем, понекад осећам да ме боли дисање. Туширам се док не нестане топле воде, па опет. Никако не могу да се оперем. Мажем цело тело алкохолом. Уста испирем истим. Али, да почнем:

Сећаш ли се Александра са којим сам почела да се виђам пре отприлике пола године?“

„Наравно. Врло добро се сећам колико си била одушевљена његовим шармом, аутом, осмехом, тиме што те је изводио у позориште, биоскоп, на вечеру. Памтим твоје приче. Мало после тога си ућутала и бежала од мене, у ствари од свих. Није те ваљда силовао?“

Кристина је сестри упутила брз, речит поглед.

„Значи, то је.“

„Још је горе. Испричаћу ти шта се десило, само ме, молим те, немој прекидати. И да, пићу ову вотку јер ми треба, онако, терапеутски. Немој ми џангризати око тога. Тешко ми је да говорим. Мислила сам да се такве ствари не могу десити у Београду, Србији. Читала сам о сличним стварима и везивала такве људе за неку Америку или не знам, неке другачије људе који живе на неким далеким местима. Било где, само не на брдовитом Балкану, не овде. Помишљала сам како је то неки свет другачији од мог. Али није, Алиса, све се дешава овде, не некоме тамо, већ овде и мени се десило. У нашем граду.

Дакле, једва сам чекала да ме Александар позове у стан. Ти наши изласци и љубакање, ваћарање по колима се развукло на отприлике две недеље, можда и дуже.“

Дубоко је уздахнула и не дижући поглед с пода, попила сву вотку која је била у чаши.

„Пре него наставим, мораш ми обећати да никада, али никада, ни под каквим условом, никоме нећеш причати о овоме. Не бих преживела, када би сазнао још неко.“

„Сестре смо. Знаш да те никада не бих повредила, али не могу ни да помогнем кад не знам о чему се ради. Ево, сипаћу ти још једну вотку.“

„Добро. Све је почело сјајно. Довео ме је у тај стан. Вероватно је то био стан на дан. Па ето, сипао нам је вино. Знао је да волим бело. Купио је „Харизму“. Мало смо се глупирали, пијуцкали. У позадини је свирала Енигма. Сценографија је била првокласна. Тек након рецимо, три чаше вина, пружио је руке ка мени. Тада сам помислила „Напокон!“ Онда се извинио. Рекао је да мора до тоалета. Знаш, сећам се да сам тада помислила „Боже, што ми је лепо! Колико се само овај Александар разликује од оног обичног безосећајног крелца Ненада.“ Прошло је, не знам ни сама колико. Уживала сам у тим тренуцима помало опијена, у ишчекивању да ћу доживети нешто што се памти. Истина је да јесам добила нешто што никада нећу заборавити. Само, наравно да нисам помишљала да ће се десити нешто тако гадно.

Да скратим, чула сам туш. Дозивао ме је мазним гласом из купатила. Изула сам штикле мислећи да ћу завршити с њим под тушем.

Једноставно ћу само рећи: када сам ушла у купатило и напокон скренула пажњу са његових очију, а то се десило када ми је скинуо хаљину и брус, ухватио ме за косу и почео да ме гура на доле. Тада сам угледала говно на плочицама. Гурао ме је тако да сам морала да клекнем.“

„У јеботе...“

„Да. Покушала сам да се отргнем, наравно. Онда је однекуд извукао пиштољ и ставио ми на слепоочницу. Рекао ми је да морам да останем доле, да ме неће повредити ако будем слушала. Тада ми није било јасно шта хоће од мене, зашто та гомилица стоји ту. Једноставно нисам била кадра да повежем, али ми је убрзо појаснио. Рекао је да ће без проблема опалити, ако не будем радила тачно како ми каже. Онда је казао да жели да се мажем по телу тиме. У тим тренуцима сам била сигурна да ће ме без проблема убити јер, како бих ти рекла, тада ми је деловао као сам ђаво. И тако, мазала сам се његовим говнима. Чак и по лицу. На крају ми је тражио да то ставим и у уста. И тако сам дословно јела говна. У неком тренутку је свршио. Тада је склонио пиштољ. Опрао се, покупио своје ствари из купатила и изашао. Стала сам под туш и целе те ноћи сам се туширала. Више га видела нисам. После сам читала о томе. Тај поремећај се зове копрофилија.“

Алиса им је сипала по пуну чашу вотке. Седеле су, ћутале, пиле и гледале у под.

Као и добро, зло је свуда око нас. Не дешава се тамо негде, већ понекад, овде и сада. 

ИЛУСТРАЦИЈА:Бранко Векић, аниматор, графички дизајнер, режисер, уметник, живи и ради у Сарајеву, где као доцент на Унивезитету помаже младим уметницима да развију све своје потенцијале. Године 1996. је залуђан за прву босанскохерцеговачку компјутерску анимацију пребачену на филмску траку. На Оскаром овенчаном филму Ничија земља, радио је као аниматор и графички дизајнер. Године 1994., 1997., 2005. и 2007. ради као режисер, уметнички режисер и графички дизајнер Босне и Херцеговине на Евровизији.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: