detalj slike: KRK Art dizajn

PESNIK ŽIVI U BUDUĆNOSTI

(Ranko Pavlović Varljive visine, Art print, Banja Luka, 2022)

Gordana Jež Lazić

Poetska zbirka Varljive visine Ranka Pavlovića, svestranog savremenog srpskog književnika – pesnika, prozaiste, pisca za decu, književnog kritičara i esejiste – i ne hoteći, sublimirala je poetiku sveukupnog njegovog dosadašnjeg stvaralaštva. Istovremeno je ne samo najavila 60-godišnjicu autorskog rada (svoju prvu knjigu, poetsku zbirku Nemir sna, Ranko Pavlović objavio je 1963), nego je Palovićev autorski pečat pridodala nizu dostojnih sledbenika neosibolističke tradicije kod nas.   

Za razliku od tradicionalne forme soneta, gde je Pavlović i motivaciono i atmosferom veoma blizak ćopićevskom književnom miljeu i pripovedačke proze, u kojoj se kreće u rasponu od uticaja ruskog realizma do modernističkog Kafkinog „iznenađenja koje nikog ne iznenađuje“, Varljive visine su sasvim novo ushodište Ranka Pavlovića.

Ako uzmemo u obzir da je vreme pojavljivanja neosimbolističkog stvaralaštva kod nas sama polovina 20. veka, te da je upravo iz ove generacije do pre dve godine stvarao Dragan Kolundžija, ne iznenađuje bliskost zavičajnih i porodičnih motiva Ranka Pavlovića i izraza istih sa poetikom njegovog krajiškog savremenika. I dok Dragan Kolundžija nije ni slutio, Pavlović i te kako naslućuje da su sećanja koja je opoetizovao spajajući nespojivo danas skupa koliko i sve nepovratno izgubljeno. Nije ovo knjiga o jeseni života čoveka i pesnika, ovo je omaž „sitnicama koje život znače“, svim onim vrednostima života koje bespovratno nestaju u stihiji novog milenijuma. Negde između redova ove zbirke provejava Bodlerovo upozorenje čovečanstvu da će se „sveobuhvatna propast (ili sveobuhvatan napredak: nije mu bitan naziv) ispoljiti u ponižavanju duha“. Gotovo očajno, u pesmi „Došli neki trgovci“ Pavlović kaže: „Mani se, sine, njihovih šarenih đinđuva... / peri ruke kad dodiruješ njihovu robu“.

I upravo na figuri misli, antitezi, utemeljena je,  i izrazom i sadržajem, kompletna zbirka Varljive visine. Od prve pesme „Ulicom ide čovjek“, gde je kosmogonija bitka razvijena na antitezi čovjeka i kosmosa; preko ulaza i izlaza u omeđenom prostoru našeg bivstvovanja na ovoj planeti, zvanom stan, u pesmi ironičnog naziva „Izlaz“; do suprotstavljanja dvaju osnovnih elemenata, vatre i vode i dvaju osnovnih oblika života mira i nemira (u sebi), u pesmi „Bijeg“, odnosno rata i mira (u svetu), u pesmi „I opet rat“. Istovremeno, Pavlovićevi suprotstavljeni pojmovi dijalektički su povezani, a svaka posledica ove veze završava se ironijom po čoveka: „Čovjek ide ulicom, / unezvijeren sebe traži. / Sav kosmos je u čovjeku. / Čovjek ni tačka u kosmosu.“  Ili, u pesmi „Vatra i voda“, gde vatra žeđ gasi vodom, a voda glad toli vatrom. U ovom spletu okolnosti logično se nameće pitanje – gde je tu čovek, ali pred kraj zbirke pesmu „Izgnanik iz pakla“ autor završava retorskim pitanjem: „Kome je ovdje potrebna poezija?“ Upečatljivo najdublji sloj Pavlovićevog poetskog, ali i filozofskog razotkrivanja neizrecivog suštastva nadahnuća i procesa pesničkog stvaranja verovatno će zauvek obeležiti pesma iz ove zbirke „Dar onog koji jeste“, u kojoj kroz metafore guščijeg pera i čeličnog srca, krvi i grafita, te kosmičkog harddiska razvija veličanstvenu alegoriju poezije koja „i danas živi, / jer nju ne pišu ni pero ni olovka, / svaka pjesma je stvorena kada i svijet“.

Imajući na umu Šelijevu misao da je „i najveličanstvenija poezija ikada prenesena svetu verovatno tek bleda slika prvobitnih pesnikovih zamisli“, Ranko Pavlović pesnika naziva Prometejevim bratom kojem, dok „iskušava gorčinu usuda / ispadne riječ / koju je nosio / da mu se ukleše / na nadgrobni kamen / ... pa iznikne pjesma / i procvjeta / kamenim laticama“ (pesma „Sjemenka i riječ“), svestan da pesnik „kada konačno ode / živjeće u budućnosti“ (pesma „U budućnosti“).

Varljive visine u suštini i jesu alegorija poezije pesnika, one tragaju za suštinom poetskog stvaralaštva i egzistencijom pesnika u njemu. Ova zbirka razvija se u međuprostoru Novalisove definicije poezije kao „početka i kraja sveta“ i Geteovog određenja darovitosti: „Najdalje ode onaj koji ne zna kuda ide“. Apsurd Pavlovićevih visina je što su onostrane i što pesnik predoseća da će u tom osvetljavanju visina jednom nestati, da postoje nebeske dubine u koje će i sam potonuti, jednom u svojoj  prometejskoj potrazi za novom pesmom, novom rasvetljenom tajnom. Naslovi njegovih pesama su jednostavni, sve počinju od malih običnih trenutaka u večitoj uzaludnosti čekanja, od motiva: leptira, stršljena, žene sa cvetom, nadničara, pogleda kroz prozor... i svi završavaju u visinama metafizičkog dodira pesnika i večnosti, sve do prostora u kojim apostrofira Raskoljnikova, Cvetajevu, Sizifa. Od prvobitnog čuđenja i divljenja malim stvarima, koje pretvara u raskošnu paletu motiva, do spoznaje da poezija i samom pesniku ostaje mistična i da je pesnik samo čovek i  nije slobodan ni u sopstvenom  mikrosvetu, ostaje gotovo romantičarska potreba za begom: „Kako je nemoguće pobeći od sebe / i od onih što ih nosiš u sebi!“ (pesma „Bijeg“). Treba napomenuti, ovu zbirku Ranko Pavlović objavljuje 2022, kada kaže: „Opet se tamo negdje vodi rat / a zapravo tutnji u mom dvorištu“ („I opet rat“), „jede me moja sjenka“ („Nerazdvojni“) i „Popeću se na brdo / i odozgo / gledati sebe u gradu / i grad u sebi. / Možda ćemo se, ipak, / negdje sresti“ („Grad i ja“).

Varljive visine Ranka Pavlovića otvorile su mnoštvo pitanja u pretovaru iz  jednog veka u drugi,  i bez zgusnutog stiha, ali zgusnutog pesničkog jezgra, i ne apstraktno, ali beskrajno asocijativno osvetlile mnoštvo stepenika u varljivim visinama vekova pred nama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: