детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕСНИК ЖИВИ У БУДУЋНОСТИ

(Ранко Павловић Варљиве висине, Арт принт, Бања Лука, 2022)

Гордана Јеж Лазић

Поетска збирка Варљиве висине Ранка Павловића, свестраног савременог српског књижевника – песника, прозаисте, писца за децу, књижевног критичара и есејисте – и не хотећи, сублимирала је поетику свеукупног његовог досадашњег стваралаштва. Истовремено је не само најавила 60-годишњицу ауторског рада (своју прву књигу, поетску збирку Немир сна, Ранко Павловић објавио је 1963), него је Паловићев ауторски печат придодала низу достојних следбеника неосиболистичке традиције код нас.   

За разлику од традиционалне форме сонета, где је Павловић и мотивационо и атмосфером веома близак ћопићевском књижевном миљеу и приповедачке прозе, у којој се креће у распону од утицаја руског реализма до модернистичког Кафкиног „изненађења које никог не изненађује“, Варљиве висине су сасвим ново усходиште Ранка Павловића.

Ако узмемо у обзир да је време појављивања неосимболистичког стваралаштва код нас сама половина 20. века, те да је управо из ове генерације до пре две године стварао Драган Колунџија, не изненађује блискост завичајних и породичних мотива Ранка Павловића и израза истих са поетиком његовог крајишког савременика. И док Драган Колунџија није ни слутио, Павловић и те како наслућује да су сећања која је опоетизовао спајајући неспојиво данас скупа колико и све неповратно изгубљено. Није ово књига о јесени живота човека и песника, ово је омаж „ситницама које живот значе“, свим оним вредностима живота које бесповратно нестају у стихији новог миленијума. Негде између редова ове збирке провејава Бодлерово упозорење човечанству да ће се „свеобухватна пропаст (или свеобухватан напредак: није му битан назив) испољити у понижавању духа“. Готово очајно, у песми „Дошли неки трговци“ Павловић каже: „Мани се, сине, њихових шарених ђинђува... / пери руке кад додирујеш њихову робу“.

И управо на фигури мисли, антитези, утемељена је,  и изразом и садржајем, комплетна збирка Варљиве висине. Од прве песме „Улицом иде човјек“, где је космогонија битка развијена на антитези човјека и космоса; преко улаза и излаза у омеђеном простору нашег бивствовања на овој планети, званом стан, у песми ироничног назива „Излаз“; до супротстављања двају основних елемената, ватре и воде и двају основних облика живота мира и немира (у себи), у песми „Бијег“, односно рата и мира (у свету), у песми „И опет рат“. Истовремено, Павловићеви супротстављени појмови дијалектички су повезани, а свака последица ове везе завршава се иронијом по човека: „Човјек иде улицом, / унезвијерен себе тражи. / Сав космос је у човјеку. / Човјек ни тачка у космосу.“  Или, у песми „Ватра и вода“, где ватра жеђ гаси водом, а вода глад толи ватром. У овом сплету околности логично се намеће питање – где је ту човек, али пред крај збирке песму „Изгнаник из пакла“ аутор завршава реторским питањем: „Коме је овдје потребна поезија?“ Упечатљиво најдубљи слој Павловићевог поетског, али и филозофског разоткривања неизрецивог суштаства надахнућа и процеса песничког стварања вероватно ће заувек обележити песма из ове збирке „Дар оног који јесте“, у којој кроз метафоре гушчијег пера и челичног срца, крви и графита, те космичког харддиска развија величанствену алегорију поезије која „и данас живи, / јер њу не пишу ни перо ни оловка, / свака пјесма је створена када и свијет“.

Имајући на уму Шелијеву мисао да је „и највеличанственија поезија икада пренесена свету вероватно тек бледа слика првобитних песникових замисли“, Ранко Павловић песника назива Прометејевим братом којем, док „искушава горчину усуда / испадне ријеч / коју је носио / да му се уклеше / на надгробни камен / ... па изникне пјесма / и процвјета / каменим латицама“ (песма „Сјеменка и ријеч“), свестан да песник „када коначно оде / живјеће у будућности“ (песма „У будућности“).

Варљиве висине у суштини и јесу алегорија поезије песника, оне трагају за суштином поетског стваралаштва и егзистенцијом песника у њему. Ова збирка развија се у међупростору Новалисове дефиниције поезије као „почетка и краја света“ и Гетеовог одређења даровитости: „Најдаље оде онај који не зна куда иде“. Апсурд Павловићевих висина је што су оностране и што песник предосећа да ће у том осветљавању висина једном нестати, да постоје небеске дубине у које ће и сам потонути, једном у својој  прометејској потрази за новом песмом, новом расветљеном тајном. Наслови његових песама су једноставни, све почињу од малих обичних тренутака у вечитој узалудности чекања, од мотива: лептира, стршљена, жене са цветом, надничара, погледа кроз прозор... и сви завршавају у висинама метафизичког додира песника и вечности, све до простора у којим апострофира Раскољникова, Цветајеву, Сизифа. Од првобитног чуђења и дивљења малим стварима, које претвара у раскошну палету мотива, до спознаје да поезија и самом песнику остаје мистична и да је песник само човек и  није слободан ни у сопственом  микросвету, остаје готово романтичарска потреба за бегом: „Како је немогуће побећи од себе / и од оних што их носиш у себи!“ (песма „Бијег“). Треба напоменути, ову збирку Ранко Павловић објављује 2022, када каже: „Опет се тамо негдје води рат / а заправо тутњи у мом дворишту“ („И опет рат“), „једе ме моја сјенка“ („Нераздвојни“) и „Попећу се на брдо / и одозго / гледати себе у граду / и град у себи. / Можда ћемо се, ипак, / негдје срести“ („Град и ја“).

Варљиве висине Ранка Павловића отвориле су мноштво питања у претовару из  једног века у други,  и без згуснутог стиха, али згуснутог песничког језгра, и не апстрактно, али бескрајно асоцијативно осветлиле мноштво степеника у варљивим висинама векова пред нама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: