detalj slike: KRK Art dizajn

 

TAKSISTA

A onda se probudio.

Polusanjivo, pogledao je svet crnila oko sebe. Beograd. Ponoć. I miris dima iz zapaljene kante desetak metara od njegovog prastarog stojadina. Nagonski je posegnuo rukom ka suvozačevom sedištu, ali je tamo pronašao samo praznu flašu piva.

„Sranje!“

Naslonio je praznu glavu na sedište uz čvrstu rešenost da ponovo zaspi. Jer, na kraju, imao je samo dve opcije. Utapanje tuge u bezbroj flaša piva, ili bekstvo od sveta budnih gde bi ga dočekalo bolno podsećanje da je njegova ljubav u zagrljaju drugog. Uostalom, možda uspe da je još jednom dozove u svoj san. Sklopio je oči.

„Ti si jedan neverovatno jebeni srećković, Dušane Milojkoviću.“

Ponovo je otvorio oči. Bol u glavi ga je najednom ostavila na miru. Zamenilo ga je saznanje da je neko ušao u taksi, a da toga uopšte nije bio svestan.

Samo da nije neki ubica...

„Slušaj ti, ko god da si, ovaj taksi nije slo…“

Sakupio je sve moguće deliće preostale hrabrosti i dao sve od sebe da se glasom ne oda, bar kako se skoro upišao u gaće, ali...

Zastala mu je reč u grlu. Tačno je osetio da mu se dah seče na dva dela. Tamo, na zadnjem sedištu, sedela je prilika odevena u crno odelo sa šeširom širokog oboda. Međutim, ono što ga je prenerazilo se ukazalo ispod šešira.

„Završi svoju misao, Milojkoviću.“

Progutao je kneglu poput kamena. Graške znoja su počele da mu se gomilaju na vrhu čela. Debela cigareta njegovog klijenta se nervozno pomerala sa jedne na drugu stranu.

„Vi ste….?”

„Smrt? Kako za koga, Milojkoviću. A sad upali relikviju tvog pokojnog oca i nateraj je na sledeću adresu. Hoćeš li?“

„Kak…“

„Kako sam znao da si za volanom tvog oca? On mi je to sam rekao. Kako drugačije?“

„Moj otac... nije ži..“

„Pre ću da verujem mrtvacima nego internetu prepunom predatora. Nego.. hoćeš li da voziš ili ne?“

Glas. Nije uspevao da proceni njegov izvor. Mogao je da se zakune kako je slušao eho koji mu se odbijao unutar zidova sopstvene lobanje i oblikovao reči. Odmahnuo je glavom odbijajući da poveruje da je sve ovo realno. Progutao je još jednom pljuvačku, kao da nije znao kako se to radi.

„Svih mi veštica iz Salema, vidim da se nećemo maknuti sa ovog parkinga, dok nas dvojica ne pređemo na ti. Dakle…“

Ruka, bez ijednog traga mesa na sebi, zgrabi ga za crvenu kravatu i privuče ga još bliže žaru debele cigarete. Taksisti otpade donja vilica. Zagledao se u očne duplje na samo desetak santimetara od svog nosa.

A tamo, carovalo je ništavilo.

Zurio je u lobanju belu kao sneg. Lobanja mu je uzvraćala pogled, uz novi pokret vilice, nakon čega se cigareta vratila na drugu stranu. Dušan se zakašlja zbog oblaka dima u kom se nevoljno našao.

„Nikola Koska. Tvojoj malenkosti noćas na usluzi. Drago mi je. A sada vozi!“

Koščata ruka ga pusti iz samrtnog zagrljaja, a on se brzo potom vrati ka volanu ispred sebe. Zalepio je mokra leđa o sedište. To nije bio lepljivi znoj, već lepljivi strah.

„Gde želite da… vas odvezem.. gospodine smr…“

„Koska. I ako još jednom spomeneš moj nadimak, imaćemo nas dvojica ozbiljan razgovor.“

Taksista pokrenu ključ u kontakt bravi i stojadin probudi staru mašinu ispod haube kao da je juče izašla iz fabrike. Dušan se namršti. Odakle sad to paljenje iz prve?

„Adresa gde treba da stignemo, živi, nadam se, je Stanislava Levanskog dva.“

Dušan se ponovo okrenu ka svom klijentu. Ovaj put u njegovim očima je postojalo nešto drugo. A to nešto drugo se nije odazivalo na strah.

„Tamo živi onaj serator sa svojim seratorima. Njen novi dečko. Glavni seronja!“

„Mnogo seronja za moj ukus. Hoćeš li već jednom da voziš!?“

Dušanovo lice po prvi put poprimi crvenu nijansu u licu. Klijent u crnom odelu shvati da je njegov taksista besan.

Nasmešio mu se. Slatko i od srca. Šta sve ljubav ume da uradi čoveku. Pre samo desetak sekundi njegova bulja mu je žvakala gaće, a kad je spomenuo glavnog seratora u čijem je vlasništvu jedna devojka…

Auto se pokrenu uz sitno cviljenje guma.

„Kojim poslom idemo kod tog…“

„Seratora? Pa, recimo samo da sam ja... onaj koji čisti govna.“

„Puno je tamo govana, gospodine Koska. Puno posla“, zavrnuo je volan mladi taksista i nagazio papučicu gasa. Koska umalo ispusti tompus iz vilice.

„Gledaj da mi ne zapališ jebeno drugo poslovno odelo!“, dreknu Koska sa zadnjeg sedišta.

„Šta se dogodilo sa prvim poslovnim odelom?“

„Ne želim da prokleto pričam o tome.“

„U redu. A što se tiče govana, trebaće vam podrška! Znam šta pričam!“

„E, vidiš. Prva pametna stvar koju si rekao u poslednja dvadeset i tri sata. Dobro me podseti. Moramo da svratimo na jedno mestašce, pre nego što pokucam na vrata onim seratorima.“

„Mestašce?“ Taksista oseti da mu se neće dopasti odgovor.

„Aham. Moram da proverim par stvari sa pokojnim dedom seratora od trna, u tvojoj guzici.“

Dušan podignu obrve. Pokojni deda?

Istog trena se dozvao sebi i podsetio se da tamo, iza njegovih leđa, sedi neko, nešto, što nije sa ovoga sveta. Pa opet, taj neko, nešto, zatražio je vožnju do istog onog narkodilera koji mu je oteo dragu Gabrijelu. Stoga, razmišljao je taksista, kakvo god da je to mestašce, odvesće ga tamo i kraj.

„A gde se nalazi to mes…“

„Resničko groblje.“

Dušan oseti ledene trnce. Nije posetio to mestašce preko deset godina. I nešto mu se nije dopadala ideja da ponovi to iskustvo. Još uvek ga je proganjala jedna crna mačka koja ga je na smrt uplašila tog kišnog jutra kada su sahranjivali njegovog oca.

Stisnuo je zube i čvršće obavio prstima volan. Prokleta mačka.

„Zašto toliko mrziš mačke?“

„Ne želim da prokleto pričam o tome.“

Koska oseti izvestan strah u tonu mladića, ali i odlučnost. Nasmešio se u mraku. Počinjao je da mu se dopada taj koštunjavi momak.

Automobil izlete iz tunela poput topovskog đuleta, potom nastavi nesmanjenom brzinom ka nedavno izgrađenom kružnom toku tačno ispred naselja po imenu Resnik.

„Ne voliš mačke? Mlad si. Imaš još toga da naučiš. Nego... Zašto si pustio Gabrijelu da ode onom…“

„Seratoru po imenu Neri?“, prekinu ga nestrpljivi Dušan.

„Pravo ime mu je Nemanja Ristić, a umetničko, pardon, narkodilerističko…“, nastavio je Koska, kao da ga je više bilo briga za ispravljanje sagovornika.

„Prokletnik mi je tražio milion evra, ako hoću njegovu najbolju kurvu u Beogradu“, produžio je taksista svoju besedu, ponovo prekinuvši klijenta iza svojih leđa. Koska ućuta na trenutak. Uhvatio je cigaretu i pogledao ju je zamišljeno.

„A kako ste se vas dvoje zaljubljenih golubćića upoznali?“

„Poklon za moj rođendan. Noć koju neću zaboraviti dok sam gospodar svoje lobanje. Ovaj... bez uvrede… Koska.“

„Mene je teško uvrediti, iz krajnje očiglednih razloga. Nastavi!“

„Društvo iz moje ulice je sakupilo novac za moje prvo seksu... ovaj, vođenje ljubavi.“

Zacrveneo se u obrazima Dušan, ali već je narednog sekunda promenio brzinu i nagazio papučicu za gas.

Njih dvojica i oštećeni auspuh su prozujali kroz pola naselja u dubokom snu za svega šezdeset sekundi.

„Romantično“, čuo se glas vlasnika crnog odela na zadnjem sedištu.

„Jeste. Sve sa njom je romantično.“

„Mislim na tvoje društv..“

„Stigli smo!“ Oživeo je tih nekoliko slova sa usana, uz snažan urlik ručne kočnice.

U poslednjem trenutku je zgrabio cigaretu koja je već letela pravo ka suvozačevom sedištu. Odmahnuo je glavom.

Dušanje pogledao u groblje preko vozačevog prozora. Deset godina kasnije, samo se jedna stvar promenila. Bilo je više nadgrobnih spomenika, nego što se on prisećao. Smrt je imala posla. Zadrhtao u grudima, setivši se ko sedi tačno iza njegovih leđa. Naterao je sebe da istraži tlo...

„Opusti se. One dobro vaspitane mačke sada spavaju“, reče Koska, pa zalupi vrata za sobom.

Taksista se ponovo namršti, ne shvatajući ovu opasku ili štagod da je to bilo, ali vrlo brzo se vratio boji blede krpe na svome licu. Koska nije hodao. Kretao se kao da je… lebdeo.

Doduše, nije mogao to očima da potvrdi, jer ga je u tome sprečavala hauba stojadina, ali, kad je i ta prepreka nestala, najbliža ulična svetiljka se najednom ugasi. Koska iščeznu, kao da je postao deo same noći.

Zgrabio je ručicu ispod prozora i počeo mahnito da je okreće u smeru kazaljki na satu kako bi dodatno spustio staklo. Zurio je u svim pravcima spuštene vilice, ali tamo... uzvraćao mu je pogled samo mrak. Obrisao je znoj sa čela i na trenutak pokrio oči, a kad je spustio ruku sa obraza umalo nije ukočio svih dve stotine i kusur kostiju. Dva metra preko puta, njega stajao je On.

Prazne očne duplje su uzvraćale pogled, dok je iz istih tih duplji vijorio beličasti dim. Cigareta je po treći put promenila svoj položaj na donjoj vilici.

„Sad znam kako da rešim tvoj problem, Dušane Milojkoviću. Pali tu kornjaču!“

„Ni… Ni… nije daleko…“

Koska se prekri koščatom šakom preko lica.

„Svega mi, nikad nisam ugledao nekoga tako plašljivog i odlučnog u isto vreme. Mora da je tvoja majka ponosna na tebe. A gde je taj ćumez prepun seratora?“

„Kilometar iza železničke stan…“

„Pali tu kornjaču već jednom!“

Nepunih pet minuta kasnije, stojadin pogasi farove uz lagano zaustavljanje. I jedan i drugi su posmatrali jednu žutu, prizemnu, trošnu kuću. Svetlo je gorelo, a dimnjak je dimio.

„Odlično. Ne volim da uzimam duše dok spavaju. Osetim se nekako... kao lopov.“

Dušan pogleda u Kosku koji je sedeo na suvozačevom mestu. Naježio se zbog reči koje je čuo, a pogotovo mu se svaka dlačica podigla kad je ugledao izvestan plamičak unutar Koskinih očnih duplji.

„A vidim da su u poslu. Napolju je tridesetak stepeni. A dimnjak purnja kao moja cigareta. Pa.. vreme je za posao.“

Šaka, bela kao sir, otvori vrata uz sitno cviljenje metala.

„Posao?“ Upita taksista slabašnim glasom. Lobanja sa dva crvena plamena ga pogleda kao da je nešto zaboravio.

„Ah. Moja greška, Ne zameri. Puno posla u poslednja… dva milenijuma. Tvoje romantično društvo me je prizvalo preko jedne knjige crnih ružnih korica sa mojom iscrtanom lobanjom. Možeš misliti kako sam ispao ružan? Još malo kao tvoja lična karta iz srednje škole. Nebitno. Znali su za moju cenu pa smo se brzo dogovorili. A sad, ako nemaš ništa protiv….“

Vrata stojadina se zalupiše tako snažno da se automobil zaljuljao na par sekundi. Dušan je još jednom ugledao kako njegov ponoćni klijent nestaje.

U jednom treptaju je ugledao lobanju u crnom poslovnom odelu bankara sa šeširom iste boje, a već narednog treptaja, tamo je disala noć bez pomoći uličnih svetiljki.

Ponovo je usmerio pažnju ka žutoj fasadi kuće. Obrisao je znoj sa desnog obraza i promeškoljio ramena. Iz nekog razloga mu je bilo hladno, iako je tek prva nedelja avgusta.

Ugledao je nekog niskog proćelavog, kako otvara vrata kuće. Imao je na sebi jeftini šorc plave boje i belu majicu umazanu sa nečim crvenim. Zverao je zbunjeno u jednom, zatim u drugom pravcu. Nije bilo nikoga. Slegao je ramena pa je uz glasnu buku zatvorio vrata za sobom. Kuća je nakon toga još nekoliko minuta mirovala u tišini. A onda…

Urlikanje. Vrisak. Lomljava stakla. Pucanj. Udarac metala o metal. Vrisak. Jauci. Nova lomljava nečega teškog. Pucanje drveta. Vrisak. Novi pucanj. Prepoznao je taksista dvocevnu sačmaricu iz mnogobrojnih filmova. A onda... tišina i noć punog meseca.

Dušan zadrhta, kada se naglo otvoriše vrata od kuće. Nije mogao ni da nasluti ko će to da se pojavi u mrkloj noći.

Devojka u haljini crne boje sa šljokicama, izlete napolje i potrča pravo ka njegovom automobilu.

„Gabrijela!“, otvorio je vrata i izleteo napolje.

Sat vremena kasnije, držao ju je u svome zagrljaju, kao da je sva od stakla. Nežno, oprezno, sa ljubavlju i zahvalnošću živima i mrtvima što je ona ponovo u njegovom stanu.

„Da li je neko od njih… preživeo?“

Devojka ga pogleda zatečena tim pitanjem. A onda se prisetila da nije mogao da zna. On je za vreme tog masakra, koji se odvijao pred njenim očima, sve vreme sedeo u autu.

„Rekao je… rekao je da ti prenesem poruku…“, progovorila je devojka isprekidanim glasom. Jedva je uspevala da sastavi nekoliko reči. Ruke su joj se tresle. Zagrlio ju je i naterao da mu spusti glavu na rame.

„Nije bitna poruka. Nije bitno sad ništa. Važno je da si sada oslobođena duga.“

„Poruka je važna!“

Izvukla se iz zarljaja i pogledala ga popreko. Onako kako je to samo ona umela kad njen dragi postane tvrdoglav.

„U redu, u redu. Kakva je poruka?“, podigao je obe šake u znak predaje.

Devojka pomeri kosu sa desne strane. Pogledala je na trenutak negde preko levog ramena. Napolju je noć i dalje hodala…

„Rekao je… da će mu ponovo biti potrebne usluge jednog taksiste.“ 

ИЛУСТРАЦИЈА:Драган Милојковић, аутор илустрације која прати причу Ненада Шакоте, рођен је пре пола века у долини реке Ресаве. Нешто мање од наведеног времена било му је потребно да у себи открије љубав према изради илустрација.

PODELITE OVAJ TEKST NA: