детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ТАКСИСТА

А онда се пробудио.

Полусањиво, погледао је свет црнила око себе. Београд. Поноћ. И мирис дима из запаљене канте десетак метара од његовог прастарог стојадина. Нагонски је посегнуо руком ка сувозачевом седишту, али је тамо пронашао само празну флашу пива.

„Срање!“

Наслонио је празну главу на седиште уз чврсту решеност да поново заспи. Јер, на крају, имао је само две опције. Утапање туге у безброј флаша пива, или бекство од света будних где би га дочекало болно подсећање да је његова љубав у загрљају другог. Уосталом, можда успе да је још једном дозове у свој сан. Склопио је очи.

„Ти си један невероватно јебени срећковић, Душане Милојковићу.“

Поново је отворио очи. Бол у глави га је наједном оставила на миру. Заменило га је сазнање да је неко ушао у такси, а да тога уопште није био свестан.

Само да није неки убица...

„Слушај ти, ко год да си, овај такси није сло…“

Сакупио је све могуће делиће преостале храбрости и дао све од себе да се гласом не ода, бар како се скоро упишао у гаће, али...

Застала му је реч у грлу. Тачно је осетио да му се дах сече на два дела. Тамо, на задњем седишту, седела је прилика одевена у црно одело са шеширом широког обода. Међутим, оно што га је пренеразило се указало испод шешира.

„Заврши своју мисао, Милојковићу.“

Прогутао је кнеглу попут камена. Грашке зноја су почеле да му се гомилају на врху чела. Дебела цигарета његовог клијента се нервозно померала са једне на другу страну.

„Ви сте….?”

„Смрт? Како за кога, Милојковићу. А сад упали реликвију твог покојног оца и натерај је на следећу адресу. Хоћеш ли?“

„Как…“

„Како сам знао да си за воланом твог оца? Он ми је то сам рекао. Како другачије?“

„Мој отац... није жи..“

„Пре ћу да верујем мртвацима него интернету препуном предатора. Него.. хоћеш ли да возиш или не?“

Глас. Није успевао да процени његов извор. Могао је да се закуне како је слушао ехо који му се одбијао унутар зидова сопствене лобање и обликовао речи. Одмахнуо је главом одбијајући да поверује да је све ово реално. Прогутао је још једном пљувачку, као да није знао како се то ради.

„Свих ми вештица из Салема, видим да се нећемо макнути са овог паркинга, док нас двојица не пређемо на ти. Дакле…“

Рука, без иједног трага меса на себи, зграби га за црвену кравату и привуче га још ближе жару дебеле цигарете. Таксисти отпаде доња вилица. Загледао се у очне дупље на само десетак сантиметара од свог носа.

А тамо, царовало је ништавило.

Зурио је у лобању белу као снег. Лобања му је узвраћала поглед, уз нови покрет вилице, након чега се цигарета вратила на другу страну. Душан се закашља због облака дима у ком се невољно нашао.

„Никола Коска. Твојој маленкости ноћас на услузи. Драго ми је. А сада вози!“

Кошчата рука га пусти из самртног загрљаја, а он се брзо потом врати ка волану испред себе. Залепио је мокра леђа о седиште. То није био лепљиви зној, већ лепљиви страх.

„Где желите да… вас одвезем.. господине смр…“

„Коска. И ако још једном споменеш мој надимак, имаћемо нас двојица озбиљан разговор.“

Таксиста покрену кључ у контакт брави и стојадин пробуди стару машину испод хаубе као да је јуче изашла из фабрике. Душан се намршти. Одакле сад то паљење из прве?

„Адреса где треба да стигнемо, живи, надам се, је Станислава Леванског два.“

Душан се поново окрену ка свом клијенту. Овај пут у његовим очима је постојало нешто друго. А то нешто друго се није одазивало на страх.

„Тамо живи онај сератор са својим сераторима. Њен нови дечко. Главни сероња!“

„Много сероња за мој укус. Хоћеш ли већ једном да возиш!?“

Душаново лице по први пут поприми црвену нијансу у лицу. Клијент у црном оделу схвати да је његов таксиста бесан.

Насмешио му се. Слатко и од срца. Шта све љубав уме да уради човеку. Пре само десетак секунди његова буља му је жвакала гаће, а кад је споменуо главног сератора у чијем је власништву једна девојка…

Ауто се покрену уз ситно цвиљење гума.

„Којим послом идемо код тог…“

„Сератора? Па, рецимо само да сам ја... онај који чисти говна.“

„Пуно је тамо гована, господине Коска. Пуно посла“, заврнуо је волан млади таксиста и нагазио папучицу гаса. Коска умало испусти томпус из вилице.

„Гледај да ми не запалиш јебено друго пословно одело!“, дрекну Коска са задњег седишта.

„Шта се догодило са првим пословним оделом?“

„Не желим да проклето причам о томе.“

„У реду. А што се тиче гована, требаће вам подршка! Знам шта причам!“

„Е, видиш. Прва паметна ствар коју си рекао у последња двадесет и три сата. Добро ме подсети. Морамо да свратимо на једно месташце, пре него што покуцам на врата оним сераторима.“

„Месташце?“ Таксиста осети да му се неће допасти одговор.

„Ахам. Морам да проверим пар ствари са покојним дедом сератора од трна, у твојој гузици.“

Душан подигну обрве. Покојни деда?

Истог трена се дозвао себи и подсетио се да тамо, иза његових леђа, седи неко, нешто, што није са овога света. Па опет, тај неко, нешто, затражио је вожњу до истог оног наркодилера који му је отео драгу Габријелу. Стога, размишљао је таксиста, какво год да је то месташце, одвесће га тамо и крај.

„А где се налази то мес…“

„Ресничко гробље.“

Душан осети ледене трнце. Није посетио то месташце преко десет година. И нешто му се није допадала идеја да понови то искуство. Још увек га је прогањала једна црна мачка која га је на смрт уплашила тог кишног јутра када су сахрањивали његовог оца.

Стиснуо је зубе и чвршће обавио прстима волан. Проклета мачка.

„Зашто толико мрзиш мачке?“

„Не желим да проклето причам о томе.“

Коска осети известан страх у тону младића, али и одлучност. Насмешио се у мраку. Почињао је да му се допада тај коштуњави момак.

Аутомобил излете из тунела попут топовског ђулета, потом настави несмањеном брзином ка недавно изграђеном кружном току тачно испред насеља по имену Ресник.

„Не волиш мачке? Млад си. Имаш још тога да научиш. Него... Зашто си пустио Габријелу да оде оном…“

„Сератору по имену Нери?“, прекину га нестрпљиви Душан.

„Право име му је Немања Ристић, а уметничко, пардон, наркодилеристичко…“, наставио је Коска, као да га је више било брига за исправљање саговорника.

„Проклетник ми је тражио милион евра, ако хоћу његову најбољу курву у Београду“, продужио је таксиста своју беседу, поново прекинувши клијента иза својих леђа. Коска ућута на тренутак. Ухватио је цигарету и погледао ју је замишљено.

„А како сте се вас двоје заљубљених голубћића упознали?“

„Поклон за мој рођендан. Ноћ коју нећу заборавити док сам господар своје лобање. Овај... без увреде… Коска.“

„Мене је тешко увредити, из крајње очигледних разлога. Настави!“

„Друштво из моје улице је сакупило новац за моје прво сексу... овај, вођење љубави.“

Зацрвенео се у образима Душан, али већ је наредног секунда променио брзину и нагазио папучицу за гас.

Њих двојица и оштећени ауспух су прозујали кроз пола насеља у дубоком сну за свега шездесет секунди.

„Романтично“, чуо се глас власника црног одела на задњем седишту.

„Јесте. Све са њом је романтично.“

„Мислим на твоје друштв..“

„Стигли смо!“ Оживео је тих неколико слова са усана, уз снажан урлик ручне кочнице.

У последњем тренутку је зграбио цигарету која је већ летела право ка сувозачевом седишту. Одмахнуо је главом.

Душање погледао у гробље преко возачевог прозора. Десет година касније, само се једна ствар променила. Било је више надгробних споменика, него што се он присећао. Смрт је имала посла. Задрхтао у грудима, сетивши се ко седи тачно иза његових леђа. Натерао је себе да истражи тло...

„Опусти се. Оне добро васпитане мачке сада спавају“, рече Коска, па залупи врата за собом.

Таксиста се поново намршти, не схватајући ову опаску или штагод да је то било, али врло брзо се вратио боји бледе крпе на своме лицу. Коска није ходао. Кретао се као да је… лебдео.

Додуше, није могао то очима да потврди, јер га је у томе спречавала хауба стојадина, али, кад је и та препрека нестала, најближа улична светиљка се наједном угаси. Коска ишчезну, као да је постао део саме ноћи.

Зграбио је ручицу испод прозора и почео махнито да је окреће у смеру казаљки на сату како би додатно спустио стакло. Зурио је у свим правцима спуштене вилице, али тамо... узвраћао му је поглед само мрак. Обрисао је зној са чела и на тренутак покрио очи, а кад је спустио руку са образа умало није укочио свих две стотине и кусур костију. Два метра преко пута, њега стајао је Он.

Празне очне дупље су узвраћале поглед, док је из истих тих дупљи вијорио беличасти дим. Цигарета је по трећи пут променила свој положај на доњој вилици.

„Сад знам како да решим твој проблем, Душане Милојковићу. Пали ту корњачу!“

„Ни… Ни… није далеко…“

Коска се прекри кошчатом шаком преко лица.

„Свега ми, никад нисам угледао некога тако плашљивог и одлучног у исто време. Мора да је твоја мајка поносна на тебе. А где је тај ћумез препун сератора?“

„Километар иза железничке стан…“

„Пали ту корњачу већ једном!“

Непуних пет минута касније, стојадин погаси фарове уз лагано заустављање. И један и други су посматрали једну жуту, приземну, трошну кућу. Светло је горело, а димњак је димио.

„Одлично. Не волим да узимам душе док спавају. Осетим се некако... као лопов.“

Душан погледа у Коску који је седео на сувозачевом месту. Најежио се због речи које је чуо, а поготово му се свака длачица подигла кад је угледао известан пламичак унутар Коскиних очних дупљи.

„А видим да су у послу. Напољу је тридесетак степени. А димњак пурња као моја цигарета. Па.. време је за посао.“

Шака, бела као сир, отвори врата уз ситно цвиљење метала.

„Посао?“ Упита таксиста слабашним гласом. Лобања са два црвена пламена га погледа као да је нешто заборавио.

„Ах. Моја грешка, Не замери. Пуно посла у последња… два миленијума. Твоје романтично друштво ме је призвало преко једне књиге црних ружних корица са мојом исцртаном лобањом. Можеш мислити како сам испао ружан? Још мало као твоја лична карта из средње школе. Небитно. Знали су за моју цену па смо се брзо договорили. А сад, ако немаш ништа против….“

Врата стојадина се залупише тако снажно да се аутомобил заљуљао на пар секунди. Душан је још једном угледао како његов поноћни клијент нестаје.

У једном трептају је угледао лобању у црном пословном оделу банкара са шеширом исте боје, а већ наредног трептаја, тамо је дисала ноћ без помоћи уличних светиљки.

Поново је усмерио пажњу ка жутој фасади куће. Обрисао је зној са десног образа и промешкољио рамена. Из неког разлога му је било хладно, иако је тек прва недеља августа.

Угледао је неког ниског проћелавог, како отвара врата куће. Имао је на себи јефтини шорц плаве боје и белу мајицу умазану са нечим црвеним. Зверао је збуњено у једном, затим у другом правцу. Није било никога. Слегао је рамена па је уз гласну буку затворио врата за собом. Кућа је након тога још неколико минута мировала у тишини. А онда…

Урликање. Врисак. Ломљава стакла. Пуцањ. Ударац метала о метал. Врисак. Јауци. Нова ломљава нечега тешког. Пуцање дрвета. Врисак. Нови пуцањ. Препознао је таксиста двоцевну сачмарицу из многобројних филмова. А онда... тишина и ноћ пуног месеца.

Душан задрхта, када се нагло отворише врата од куће. Није могао ни да наслути ко ће то да се појави у мрклој ноћи.

Девојка у хаљини црне боје са шљокицама, излете напоље и потрча право ка његовом аутомобилу.

„Габријела!“, отворио је врата и излетео напоље.

Сат времена касније, држао ју је у своме загрљају, као да је сва од стакла. Нежно, опрезно, са љубављу и захвалношћу живима и мртвима што је она поново у његовом стану.

„Да ли је неко од њих… преживео?“

Девојка га погледа затечена тим питањем. А онда се присетила да није могао да зна. Он је за време тог масакра, који се одвијао пред њеним очима, све време седео у ауту.

„Рекао је… рекао је да ти пренесем поруку…“, проговорила је девојка испрекиданим гласом. Једва је успевала да састави неколико речи. Руке су јој се тресле. Загрлио ју је и натерао да му спусти главу на раме.

„Није битна порука. Није битно сад ништа. Важно је да си сада ослобођена дуга.“

„Порука је важна!“

Извукла се из зарљаја и погледала га попреко. Онако како је то само она умела кад њен драги постане тврдоглав.

„У реду, у реду. Каква је порука?“, подигао је обе шаке у знак предаје.

Девојка помери косу са десне стране. Погледала је на тренутак негде преко левог рамена. Напољу је ноћ и даље ходала…

„Рекао је… да ће му поново бити потребне услуге једног таксисте.“ 

ИЛУСТРАЦИЈА:Драган Милојковић, аутор илустрације која прати причу Ненада Шакоте, рођен је пре пола века у долини реке Ресаве. Нешто мање од наведеног времена било му је потребно да у себи открије љубав према изради илустрација.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: