detalj slike: KRK Art dizajn

KRISTALNA LOBANjA

Kiša je padala ceo dan na Klirvil, onako kako pada u starim francuskim crno-belim ljubavnim filmovima, samo što zaljubljenih parova nije bilo na ulicama. Umesto njih, tekla je voda i prskala po trotoarima pri prolasku retkih automobila, na još ređe pešake. Samo onaj ko je to morao, išao je ulicom, dok je vetar prevrtao kišobrane.

Još je čudnije, da po tom vremenu, neko zastane pred vratima klrirvilške privatne galerije „Frenk Simon“.

Kapuljače tog para bile su navučene preko čela, dok su se kapi, ili bolje reći mlazevi kiše slivali niz kabanice. Sa unutrašnje strane vrata galerije bilo je nalepljeno obaveštenje o sutrašnjem otvaranju izložbe ‘Izgubljeni relikti III Rajha’. Muškarca kao da nije interesovao tekst sa plakata, već više brava na vratima i kamere za obezbeđenje. Nije se puno brinuo što će mu kamere uhvatiti lice, ionako to nije bilo njegovo lice, već lice starijeg gospodina sa brčićima požutelim od duvana. Kada se vrati u svoje sklonište i ukloni masku, postaće čovek tridesetih godina, crnih očliju i kose začešljane unazad. Postaće Diabolik. A starija gospođa, oslonjena o štap za hodanje postaće to što i jeste – zanosna plavuša Eva Kant.

„I kako ti izgleda?“ upita ga Eva.

„Ulaz je standarno obezbeđen. Kamere i sigurnosne brave i rešetke koje se spuštaju odmah po oglašavanju alarma. Sutra, kada se otvori izložba, videćemo kako stoji sa unutrašnjim sistemom.“

„Onda požurimo nazad, ova kiša nije baš prijatna.“

Klimnuo je i pođoše do garaže u kojoj su parkirali crni Jaguar.

***

Kapi kiše još su se slivale niz prozorska okna, dok su sedeli u sobi predani mislima. Naleti vetra su razbijali kapi o stakla ali je zvuk ostajao negde napolju...

Dijabolik je sedeo zamišljen. Pročitao je koji će sve eksponati biti izloženi. Okulti predmeti Trećeg Rajha. Oni koji su pripadnici službe Deutsches Ahnenerbe-Studiengesellschaft für Geistesurgeschichte, doneli u Berlin sa svih strana sveta, verujući da ti predmeti imaju posebnu moć i da će Trećem Rajhu osigurati pobedu u ratu. Bilo je tu i predmeta za koje se nije znalo da li su stvarnost ili mit. Kao što su Sveti gral, Koplje sudbine, kojim je navodno proboden Isus Hrist pre razapinjanja na krst. Na izložbi su se trebali pojaviti i predmeti za kojima su nacisti tragali ali ih se nisu dokopali. Ono što je Dijabolik imao na umu je to da će se na izložbi sigurno pojaviti i neki ostareli nacista, ili neko od pristalica organizacije ODESSA – koja je skrivala naciste po okončanju drugog svetskog rata. Osim toga bio je zainteresovan i za neke od eksponata, posebno za kristalnu lobanju od kvarca, sa kukastim krstom na temenu.

Pri tome do svih podataka je dolazaio iz časopisa, propagandnog materijala i enciklopedije.

„Zašto ne potražiš nešto na internetu, sigurno ćeš naći nešto više o tom predmetu?“ upita ga Eva.

„Znam, Eva. Sigurno je krcato podacima, ali... “, zastao je i pogledao je u oči, „svaki pregled ostavlja tragove. Verujem da policija i Ginko prate sve one izveštaje o potragama za ovom lobanjom, kao i o celokupnoj izložbi. Ako se desi neka krađa ili pokušaj, to će im biti jedan od putokaza ka mogućem počiniocu!“

„Razumem te sada“, potvrdi Eva. „Imaš li neki plan?“

„Plan? Još ne.... Posle posete izložbi videću koje su mogućnosti i prepreke u samoj galeriji.“

Zatvorio je oči i zavalio se u elastični naslon stolice. Brinula ga je mogućnost da se za izložbu zainteresuju i bivši nacisti, zbog pojačanog obezbeđenje ili sukoba sa njima. Ali nije se on bojao sukoba, na to je naučen od malena. Sećao se kako se desila ta promena u njegovom životu, od običnog dečaka do Diabolika...

Bio je siroče koje je posle brodoloma spasila grupa ljudi sa ostrva kojim je vladao neko po nadimku King. Vođa grupe kriminalaca. Tu je on rastao, odgajan po njihovim standardima, sa namerom da se pretvori u vrhunskog kriminalca. Radio je sa oružjem, u teretani, u laboratoriji... I tu je načinio materijal za masku koja je verno podražavala izgled kože i lica, pratila sve mimike, imala toplotu kože i tela. King je to želeo za sebe, ali Diabolik je već odrastao. Kasnije je izbio sukob u kome je pobedio Diabolik i osamostalio se te napustio ostrvo. Uz osmeh se priseti, tada je sreo svoju saputnicu Evu Kant.

***

Sutradan je dan bio potpuno drugačiji. Pošto su oblaci sav svoj teret istresli na zemlju, suncu je bio oslobođen put preko nebeskog svoda.

Ljudi na ulazu u galeriju su se tiskali, nervozni zbog rigorozne kontrole, od provere dokumenata do toga da li poseduju oružje, kamere i slično.

„Kao da smo teroristi!“ prokomentarisa jedna žena, pošto završi sa kontrolom i uđe u galeriju.

Eva i Diabolik su bili maskirani u sredovečni par. Ona brineta, a on plavokos muškarac sa bradom od nedelju dana. Prošli su bez problema i razgledali eksponate koji su se nalazili ili pod zaštitnom kupolom ili u staklenim vitrinama, obezbeđenim senzorima i kamerama.

Razgledajući eksponate, Diabolik je proučavao i mogućnost ulaska i izlaska iz dvorane. Takođe je proučavao i lica ljudi u potrazi za nekim sa germanskim crtama, kao mogućim pripadnikom organizacije ODESSA.

„Izvinite!“ jedan stariji gospodin se obrati kustosu. „Ona kristalna lobanja, od čega je načinjena... i taj kukasti krst na temenu, da li je to delo nacista ili...?“

„Lobanja je načinjena od kvarca koji je vrlo tvrd za obradu, i čudo je kako su je uspeli stvoriti drevni narodi. Pronađena je u Peruu u nekoj od piramida pre nekoliko godina, iako su nacisti tragali za njom pre i tokom drugog svetskog rata. Nije nam poznato odakle njima podaci o postojanju iste, pošto je ona otkrivena sasvim slučajno tek nedavno, usled urušavanja nekih unutrašnjih zidova u piramidi posle zemljotresa. A svastika je pre nacista imala sasvim drugačije značenje i pojavljivala se kod mnogih naroda...“

„Hvala vam puno“, uzvrati čovek i udalji se ka drugim eksponatima.

Diabolik ga je posmatrao. Stariji gospodin je ostale predmete razgledao nekako ovlaš, kao da oni nisu bitni, kao da je o njima sve znao, i brzo potom nastavio ka izlazu. Tu je usledila još jedna provera obezbeđenja...

Na izlazu se susreo sa jednim čovekom koji ga na kratko osmotri i uđe. Dijabolikprepozna ko je u pitanju i dade Evi znak da se razdvoje, jer će tako biti manje sumnjivi. Osoba koja je ušla bio je inspektor Ginko. Pogled mu je brzo prelazio sa lica na lice posetilaca, dok je razgovarao sa radnicima obezbeđenja. U jednom trenutku mu se pogled ukrsti i sa Dijabolikovim, samo na tren, ali dovoljno da Dijabolik shvati da Ginko ovde nije slučajno i da traži nekog ko bi mogao da pokuša neku krađu. Bilo on ili neko od nacista, jer ovo je ipak izložba velikog rizika.

Prvo je Eva Kant napustila salu, Dijabolik sačeka da za njom izađe još nekoliko ljudi a onda i on krenu. Pri prolasku se gotovo očeša o Ginka i izađe. Eva ga je čekala nekoliko zgrada dalje, kraj garaže i dok su se vraćali, upita ga.

„Misliš li da je Ginko ovde slučajno ili očekuje tebe?“

„Ne, on nikada ne dolazi slučajno. Ima intuiciju. Oseća da će se ovde nešto desiti. A da li ću to biti ja ili neko drugi, to sada nije bitno.“

„Odustaćeš od akcije?“

„Ne! Mislim da imam plan... hajdemo do zamka na brdu, odatle je lep pogled na grad i zgradu galerije...“

Eva klimnu glavom a kola skrenuše na put od tucanika, ka starom zamku, vlasništvu nekadašnjeg plemstva, a sada otvorenom za posetioce, sa prenoćištem, restoranom i vidikovcem.

„Eno zgrade galerije!“ pokaza Diabolik građevinu pokraj reke. „Kao što vidiš, naokolo su još uvek pripadnici obezbeđenja, naizgled nezainteresovani šetači. Mislim da će deo njih ostati tu i preko noći...!“

„Pa kako si onda mislio da to izvedeš?“

„Hajde da sednemo i popijemo nešto, pa ću ti sve objasniti!“

Kada se kelner udaljio, Diabolik poče sa pričom:

„Obezbeđenje je dosta jako, a tu je i Ginko koji me sigurno očekuje i spreman je da odmah pošalje ljude. Zato moram da ga odvučem na drugo mesto...“

„Kako?“ upita Eva.

„Lažnim Dijabolikom, koji će u to vreme pljačkati na drugom mestu. Sigurno znaš da u gradu još traje izložba dragulja iz Opara. Nazvani su tako jer su pronađeni u nekom urušenom gradu u Africi, koji nazvaše Opar, po jednom romanu Rajsa Barouza i knjizi Dragulji iz Opara. To je dovoljno primamljivo za Diabolika, bar bi tako trebalo da misli Ginko i da krene tamo dok sam ja na drugom mestu!“ ispriča Dijabolik.

„Ipak, obezbeđenje, ulazna vrata? Misliš li da uđeš preko krova, paraglajderom?“ upita Eva.

„Ne! Senzori i kamere su isuviše osetljivi i reagovali bi pre nego što se i spustim na krov.“

„Onda kako?“

„Sa reke, to je nebranjeni deo te tvrđave. Vlasnici galerije se ponašaju kao nekadašnji stanovnici tvrđava koji se uzdaju u šančeve oko zidina...“

„A onda...“, insistirala je Eva i Dijabolik joj ispriča detalje svog plana.

***

Dva dana kasnije, polako je opadalo interesovanje publike za izložbu, ali su mere obezbeđenja i dalje bile kao prvog dana.

Noć je bila vedra. Mlad mesec je bacao tek malo svetla, kada bi se pojavio iza raštrkanih oblaka. A sama reka tekla je nekako mirnije, kao polupospana. Ustalasala bi se tek na prolazak nekog šlepera, koji je gurao tovare uglja ka udaljenoj termoelektrani. A negde ispod površine vode promicala je jedna prilika, pri ronjenju više se oslanjajući na čulo dodira nego na vid i slabu svetlost lampe. Konačno napipa odvodnu cev gradskog kolektora i privuče se obali. Ulaz u cev bio je zatvoren čeličnim vratima i katancem, do juče. Prethodne noći polomio je rđom izjedeni katanac i u cev ubacio sve što mu je potrebno da probije pod galerije. Kiselinu za beton, testeru i klješta za sečenje armature. Zbog velike količine vode koja se još slivala sa padina, imao je poteškoća da se uvuče u cev i uspe na stazu galerije.

Upumpavao je kiselinu u rupe u betonu i izmicao se kad bi se dole sručila kašasta masa, zatim sekao armaturu, pa opet kiselina... Povremeno bi pogledao na sat. Na drugom kraju grada Eva će izvesti lažnu pljačku dragulja iz Opara. Nije mu bio svejedno što je izlaže opasnosti, ali plan je bio da se Ginkovi ljudi odvuku na pogrešno mesto, dok on radi u ovoj uzanoj i smrdljivoj cevi.

***

Obučena u kostim Dijabolika, pripijeni crni triko, Eva kliznu iz senke žbuna i osmotri zgradu muzeja u kojoj se trenutno nalazila postavka Opalskih dragulja. Nije bilo spoljnjeg obezbeđenja, ali se u zgradi nalazio noćni čuvar i sistem obezbeđenja. Po dogovoru sa Dijabolikom, trebalo je onesposobiti alarmni sistem i senzore za detekciju pokreta, a zatim i uspavati čuvara. Posle lažne krađe, treba ponovo aktivirati alarme i pokrenuti policiju u tom pravcu. Sve ovo treba završiti u jedan sat po ponoći, kada bi Dijabolik po planu probio ploču, ušao u galeriju i uzeo kristalnu lobanju.

Nedaleko od muzeja, nalazio se šaht u kome su se ukrštali naponski kablovi. Ako onesposobi kabl iz kojeg se napaja muzej, u njemu će sistem obezbeđenja biti onesposobljen na tren, dok se ne prebaci na sigurnosno napajanje iz akumulatora. U tom kratkom vremenu, biće malo konfuzije koju treba iskoristiti. Podigla je poklopac šahta, baterijom osvetlila unutrašnjost i pronašla kabl koji ide ka muzeju, a zatim iz ranca izvadila bocu kiseline. To je bio najbezbedniji način da ukloni izolaciju kabla i načini kratak spoj.

Ponovo je osmotrila okolinu i uverila se da je sve tiho i mirno. Odvrnula je zatvarač i izlila kiselinu po kablu. Oštar miris i praštanje varnica, izmakla se i pogledala ka muzeju. Prozori su utonuli u tamu. Odbacila je nepotrebne stvari i jurnula ka ulazu zgrade.

Noćni čuvar je zbunjeno izašao na stepenik i osmatrao okolinu, čudeći se što okolne zgrade svetle. Shvatio je da nešto nije u redu i krenuo ka portirnici da aktivira alarm. U koraku ga prekinu glas.

„Stani!“

Okrenuo se i video osobu u crnom pripijenom trikou.

„Dijabolik?“ šapnu i ustuknu ka vratima.

Oseti kako ga obliva hladan znoj kada vide cev revolvera uperen u njegove grudi.

Nije se čuo pucanj. Iz revolvera nisu ispaljeni meci već iglice sa uspavljujućim sredstvom. Noćni čuvar je osetio bol u grudima. Kao da se nekoliko trenutaka čudio što je živ, pre nego što kliznu na pod.

Eva zakorači u muzej. Još pet minuta do jedan. Izvadila je bočicu cnog spreja iz torbice oko pojasa i poprskala indikatore kretanja. Ušla je u dvoranu i zagledala dragulje. Bila je u iskušenju da razbije vitrinu i uzme nekeod dragih kamena. Ipak, sačekala je još malo, a onda samo razbila vitrinu. Kada se oglasio alarm istrčala je na ulicu, u gustiš i sve dalje od muzeja ka kolima.

***

„Pljačka u muzeju!“ oglasi se dežurni u policiji. „Brzo uputite ekipu tamo!”

Zaurlaše sirene na automobilima, rotaciono svetlo bacalo je odbljeske po zgradama, dok su jurili pustim ulicama. Izpred zgrade muzeja zaustaviše se uz škripu točkova. Policajci sa revolverima u rukama utrčaše u zgradu muzeja. Na podu se čuvar budio iz sna i začuđeno posmatrao šta se zbiva.

„Neka se niko ne miče!!“ odjekivali su glasovi policajaca u praznoj prostoriji.

Ali, nikog ne beše. Prazno, samo razbijena vitrina.

„Šta je ovo, dođavola?“ šapnu jedan od policajaca. „Neko se šali sa nama...“

„Dijabolik?“ uzvrati neko pitanjem a onda konstatacijom. „Lažna provala, odvlačenje sa drugog mesta. Odmah zovite Ginka! Galerija, izložba... neka odmah ide tamo!“

I policajci iz muzeja kretoše ka galeriji, ostavivši samo dva čoveka da ukažu pomoć čuvaru i obezbede mesto.

***

Dijabolik se provukao kroz otvor u podu i potrčao ka vitrini sa kristalnom lobanjom. Čuvar galerije je krenuo čuvši buku, ali i njega zaustaviše strelice sa omamljujućim sredstvom. Dijabolik razbi vitrinu i oglasi se alarm. Nije se obazirao na tajzvuk, znao je da ima još nekoliko minuta prednosti.

Brzo je zgrabio lobanju i požurio ka rupi u podu. Dok se spuštao, čuo je buku lomljenja ulaznih vrata. Zastao je zbunjen mišlju da je policija već stigla i da ulazi na taj način.

Iznenadio se kada je umesto policije ugledao troje nepoznatih ljudi, dok je četvrti u otvor vrata uglavio metalni ram i time sprečio zatvaranje ulaza rešetkom. Zastala su na prepreci uz tresak.

„Nacisti“, šapnu on i kliznu u otvor, a zatim dalje kroz cev do reke...

Maskirane osobe našle su se u čudu pred razbijenom i praznom vitrinom.

„Zum teufel, neko nas je preduhitrio!“

„Pogledajte tamo!“ povika jedan od pljačkaša. „Otvor u podu, tamo je nestao!“

Svi kretoše ka otvoru u nadi da će tamo zateći nekoga, ali svetlost baterije otkri samo vodu koja se sliva niz cev.

„Ruke uvis i ne pokušavajte ništa!“ čuo se glas iza njih i svi se okretoše. Otkuda tako brzo policija!?

Pljačkaši su bili zbunjeni.

Inspektor Ginko bio je zbunjen, kada je sa lica provalnika strgnuo maske. Njemu savim nepoznata lica, umesto onog kojeg je očekivao – Dijabolika. Još jednom proveri da neko od tih lica možda nije lažno, a onda rezignirano odmahnu rukom.

„Inspektore“, obrati mu se jedan od policajaca, „izgleda da je neko pretekao ove momke!“

„Kako to misliš?“

„Otvor u podu, tamo u uglu...“

Ginko se okrete i videvši probijen pod, šapnu:

„Taj đavo Dijabolik. Sada je sigurno daleko. Pošaljite patrolne čamce, ako to ima ikakvog smisla... Ali bar smo uhvatili ovaj ološ.“

„Šta mislite ko su oni?“

„A šta drugo nego nacisti. Koga bi drugog zanimala ova izložba nacističkih artefekata za kojima je tragaon onaj ludak Himler i njegovi sledbenici. Vodi tu bagru!“

***

„Uspeli smo“, smešio se Dijabolik, jednom rukom gladeći kristalnu lobanju dok je drugom grlio Evu Kant.

„Plašila sam se za tebe“, reče ona.

„Ne toliko kao ja za tebe“, uzvrati Dijabolik.

„Ali, dočepali smo se te lobanje...“

„Da, i sada ti mogu reći pravi razlog krađe... Nije mi stalo do toga da je posedujem...“

„Nego?“ začudi se Eva.

„Više me je brinulo to, da je se ne dočepaju oni manijaci iz organizacije ODESSA. To su zaluđenici. Sledbenici Trećeg rajha i njihovih opskurnih kultova. Ovim potezom smo postigli dvostruki rezultat. Ostali su bez kristalne lobanje i završili iza rešetaka!“

„Ginko bi ti zapravo trebao biti zahvalan“, osmehnu se Eva.

„Tako nekako“, odgovori Dijabolik i privuče Evu k sebi.

 

 

Napomena: Likovi iz priče zaštićeni kod Astorina

ИЛУСТРАЦИЈА: Драгиша Крчмаревић, рођен 1967. у Смедереву где и живи. Ожењен, отац две девојчице. Прву карикатуру објавио у локалном часопису 1990. и до сад објавио око 600 карикатура у многим часописима и листовима. Десет година објављивао кратке еротске стрипове на по пет табли, у многим секси часописима на Балкану. Објављенопреко 800 табли. Од 2008. објављује у Шабачком ЕОНУ свој први акциони стрип, и то у боји. Онда се ређају: Нишки ГАЛЕБ, Сомборски 026, Сарајевски ПЛАВИСТРИП, Скопска ДЕВЕТКА... Ускоро ће му бити објављени стрипови у Црногорском СТРИПОВАЊУ и Београдском БАЛОНУ... Све у свему око 200 табли. Нацртана епизода Блека Стене од 60 табли чека на коначну одлуку о објављивању код италијанског издавача IF EDIZIONI. Прошла су му и 2 пробна стрипа код Америчког издавача Jeremy Faizera, по његовом сценарију. Очекује нову причу. За српско-америчког издавача Моменто Мори урадио хорор стрип од 24 табли, који ће ускоро бити објављен. Црта и портрете песком, Sаnd painting.

PODELITE OVAJ TEKST NA: