детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРИСТАЛНА ЛОБАЊА

Киша је падала цео дан на Клирвил, онако како пада у старим француским црно-белим љубавним филмовима, само што заљубљених парова није било на улицама. Уместо њих, текла је вода и прскала по тротоарима при проласку ретких аутомобила, на још ређе пешаке. Само онај ко је то морао, ишао је улицом, док је ветар превртао кишобране.

Још је чудније, да по том времену, неко застане пред вратима клрирвилшке приватне галерије „Френк Симон“.

Капуљаче тог пара биле су навучене преко чела, док су се капи, или боље рећи млазеви кише сливали низ кабанице. Са унутрашње стране врата галерије било је налепљено обавештење о сутрашњем отварању изложбе ‘Изгубљени реликти ИИИ Рајха’. Мушкарца као да није интересовао текст са плаката, већ више брава на вратима и камере за обезбеђење. Није се пуно бринуо што ће му камере ухватити лице, ионако то није било његово лице, већ лице старијег господина са брчићима пожутелим од дувана. Када се врати у своје склониште и уклони маску, постаће човек тридесетих година, црних очлију и косе зачешљане уназад. Постаће Диаболик. А старија госпођа, ослоњена о штап за ходање постаће то што и јесте – заносна плавуша Ева Кант.

„И како ти изгледа?“ упита га Ева.

„Улаз је стандарно обезбеђен. Камере и сигурносне браве и решетке које се спуштају одмах по оглашавању аларма. Сутра, када се отвори изложба, видећемо како стоји са унутрашњим системом.“

„Онда пожуримо назад, ова киша није баш пријатна.“

Климнуо је и пођоше до гараже у којој су паркирали црни Јагуар.

***

Капи кише још су се сливале низ прозорска окна, док су седели у соби предани мислима. Налети ветра су разбијали капи о стакла али је звук остајао негде напољу...

Дијаболик је седео замишљен. Прочитао је који ће све експонати бити изложени. Окулти предмети Трећег Рајха. Они који су припадници службе Деутсцхес Ахненербе-Студиенгеселлсцхафт фüр Геистесургесцхицхте, донели у Берлин са свих страна света, верујући да ти предмети имају посебну моћ и да ће Трећем Рајху осигурати победу у рату. Било је ту и предмета за које се није знало да ли су стварност или мит. Као што су Свети грал, Копље судбине, којим је наводно прободен Исус Христ пре разапињања на крст. На изложби су се требали појавити и предмети за којима су нацисти трагали али их се нису докопали. Оно што је Дијаболик имао на уму је то да ће се на изложби сигурно појавити и неки остарели нациста, или неко од присталица организације ОДЕССА – која је скривала нацисте по окончању другог светског рата. Осим тога био је заинтересован и за неке од експоната, посебно за кристалну лобању од кварца, са кукастим крстом на темену.

При томе до свих података је долазаио из часописа, пропагандног материјала и енциклопедије.

„Зашто не потражиш нешто на интернету, сигурно ћеш наћи нешто више о том предмету?“ упита га Ева.

„Знам, Ева. Сигурно је крцато подацима, али... “, застао је и погледао је у очи, „сваки преглед оставља трагове. Верујем да полиција и Гинко прате све оне извештаје о потрагама за овом лобањом, као и о целокупној изложби. Ако се деси нека крађа или покушај, то ће им бити један од путоказа ка могућем починиоцу!“

„Разумем те сада“, потврди Ева. „Имаш ли неки план?“

„План? Још не.... После посете изложби видећу које су могућности и препреке у самој галерији.“

Затворио је очи и завалио се у еластични наслон столице. Бринула га је могућност да се за изложбу заинтересују и бивши нацисти, због појачаног обезбеђење или сукоба са њима. Али није се он бојао сукоба, на то је научен од малена. Сећао се како се десила та промена у његовом животу, од обичног дечака до Диаболика...

Био је сироче које је после бродолома спасила група људи са острва којим је владао неко по надимку Кинг. Вођа групе криминалаца. Ту је он растао, одгајан по њиховим стандардима, са намером да се претвори у врхунског криминалца. Радио је са оружјем, у теретани, у лабораторији... И ту је начинио материјал за маску која је верно подражавала изглед коже и лица, пратила све мимике, имала топлоту коже и тела. Кинг је то желео за себе, али Диаболик је већ одрастао. Касније је избио сукоб у коме је победио Диаболик и осамосталио се те напустио острво. Уз осмех се присети, тада је срео своју сапутницу Еву Кант.

***

Сутрадан је дан био потпуно другачији. Пошто су облаци сав свој терет истресли на земљу, сунцу је био ослобођен пут преко небеског свода.

Људи на улазу у галерију су се тискали, нервозни због ригорозне контроле, од провере докумената до тога да ли поседују оружје, камере и слично.

„Као да смо терористи!“ прокоментариса једна жена, пошто заврши са контролом и уђе у галерију.

Ева и Диаболик су били маскирани у средовечни пар. Она бринета, а он плавокос мушкарац са брадом од недељу дана. Прошли су без проблема и разгледали експонате који су се налазили или под заштитном куполом или у стакленим витринама, обезбеђеним сензорима и камерама.

Разгледајући експонате, Диаболик је проучавао и могућност уласка и изласка из дворане. Такође је проучавао и лица људи у потрази за неким са германским цртама, као могућим припадником организације ОДЕССА.

„Извините!“ један старији господин се обрати кустосу. „Она кристална лобања, од чега је начињена... и тај кукасти крст на темену, да ли је то дело нациста или...?“

„Лобања је начињена од кварца који је врло тврд за обраду, и чудо је како су је успели створити древни народи. Пронађена је у Перуу у некој од пирамида пре неколико година, иако су нацисти трагали за њом пре и током другог светског рата. Није нам познато одакле њима подаци о постојању исте, пошто је она откривена сасвим случајно тек недавно, услед урушавања неких унутрашњих зидова у пирамиди после земљотреса. А свастика је пре нациста имала сасвим другачије значење и појављивала се код многих народа...“

„Хвала вам пуно“, узврати човек и удаљи се ка другим експонатима.

Диаболик га је посматрао. Старији господин је остале предмете разгледао некако овлаш, као да они нису битни, као да је о њима све знао, и брзо потом наставио ка излазу. Ту је уследила још једна провера обезбеђења...

На излазу се сусрео са једним човеком који га на кратко осмотри и уђе. Дијаболикпрепозна ко је у питању и даде Еви знак да се раздвоје, јер ће тако бити мање сумњиви. Особа која је ушла био је инспектор Гинко. Поглед му је брзо прелазио са лица на лице посетилаца, док је разговарао са радницима обезбеђења. У једном тренутку му се поглед укрсти и са Дијаболиковим, само на трен, али довољно да Дијаболик схвати да Гинко овде није случајно и да тражи неког ко би могао да покуша неку крађу. Било он или неко од нациста, јер ово је ипак изложба великог ризика.

Прво је Ева Кант напустила салу, Дијаболик сачека да за њом изађе још неколико људи а онда и он крену. При проласку се готово очеша о Гинка и изађе. Ева га је чекала неколико зграда даље, крај гараже и док су се враћали, упита га.

„Мислиш ли да је Гинко овде случајно или очекује тебе?“

„Не, он никада не долази случајно. Има интуицију. Осећа да ће се овде нешто десити. А да ли ћу то бити ја или неко други, то сада није битно.“

„Одустаћеш од акције?“

„Не! Мислим да имам план... хајдемо до замка на брду, одатле је леп поглед на град и зграду галерије...“

Ева климну главом а кола скренуше на пут од туцаника, ка старом замку, власништву некадашњег племства, а сада отвореном за посетиоце, са преноћиштем, рестораном и видиковцем.

„Ено зграде галерије!“ показа Диаболик грађевину покрај реке. „Као што видиш, наоколо су још увек припадници обезбеђења, наизглед незаинтересовани шетачи. Мислим да ће део њих остати ту и преко ноћи...!“

„Па како си онда мислио да то изведеш?“

„Хајде да седнемо и попијемо нешто, па ћу ти све објаснити!“

Када се келнер удаљио, Диаболик поче са причом:

„Обезбеђење је доста јако, а ту је и Гинко који ме сигурно очекује и спреман је да одмах пошаље људе. Зато морам да га одвучем на друго место...“

„Како?“ упита Ева.

„Лажним Дијаболиком, који ће у то време пљачкати на другом месту. Сигурно знаш да у граду још траје изложба драгуља из Опара. Названи су тако јер су пронађени у неком урушеном граду у Африци, који назваше Опар, по једном роману Рајса Бароуза и књизи Драгуљи из Опара. То је довољно примамљиво за Диаболика, бар би тако требало да мисли Гинко и да крене тамо док сам ја на другом месту!“ исприча Дијаболик.

„Ипак, обезбеђење, улазна врата? Мислиш ли да уђеш преко крова, параглајдером?“ упита Ева.

„Не! Сензори и камере су исувише осетљиви и реаговали би пре него што се и спустим на кров.“

„Онда како?“

„Са реке, то је небрањени део те тврђаве. Власници галерије се понашају као некадашњи становници тврђава који се уздају у шанчеве око зидина...“

„А онда...“, инсистирала је Ева и Дијаболик јој исприча детаље свог плана.

***

Два дана касније, полако је опадало интересовање публике за изложбу, али су мере обезбеђења и даље биле као првог дана.

Ноћ је била ведра. Млад месец је бацао тек мало светла, када би се појавио иза раштрканих облака. А сама река текла је некако мирније, као полупоспана. Усталасала би се тек на пролазак неког шлепера, који је гурао товаре угља ка удаљеној термоелектрани. А негде испод површине воде промицала је једна прилика, при роњењу више се ослањајући на чуло додира него на вид и слабу светлост лампе. Коначно напипа одводну цев градског колектора и привуче се обали. Улаз у цев био је затворен челичним вратима и катанцем, до јуче. Претходне ноћи поломио је рђом изједени катанац и у цев убацио све што му је потребно да пробије под галерије. Киселину за бетон, тестеру и кљешта за сечење арматуре. Због велике количине воде која се још сливала са падина, имао је потешкоћа да се увуче у цев и успе на стазу галерије.

Упумпавао је киселину у рупе у бетону и измицао се кад би се доле сручила кашаста маса, затим секао арматуру, па опет киселина... Повремено би погледао на сат. На другом крају града Ева ће извести лажну пљачку драгуља из Опара. Није му био свеједно што је излаже опасности, али план је био да се Гинкови људи одвуку на погрешно место, док он ради у овој узаној и смрдљивој цеви.

***

Обучена у костим Дијаболика, припијени црни трико, Ева клизну из сенке жбуна и осмотри зграду музеја у којој се тренутно налазила поставка Опалских драгуља. Није било спољњег обезбеђења, али се у згради налазио ноћни чувар и систем обезбеђења. По договору са Дијаболиком, требало је онеспособити алармни систем и сензоре за детекцију покрета, а затим и успавати чувара. После лажне крађе, треба поново активирати аларме и покренути полицију у том правцу. Све ово треба завршити у један сат по поноћи, када би Дијаболик по плану пробио плочу, ушао у галерију и узео кристалну лобању.

Недалеко од музеја, налазио се шахт у коме су се укрштали напонски каблови. Ако онеспособи кабл из којег се напаја музеј, у њему ће систем обезбеђења бити онеспособљен на трен, док се не пребаци на сигурносно напајање из акумулатора. У том кратком времену, биће мало конфузије коју треба искористити. Подигла је поклопац шахта, батеријом осветлила унутрашњост и пронашла кабл који иде ка музеју, а затим из ранца извадила боцу киселине. То је био најбезбеднији начин да уклони изолацију кабла и начини кратак спој.

Поново је осмотрила околину и уверила се да је све тихо и мирно. Одврнула је затварач и излила киселину по каблу. Оштар мирис и праштање варница, измакла се и погледала ка музеју. Прозори су утонули у таму. Одбацила је непотребне ствари и јурнула ка улазу зграде.

Ноћни чувар је збуњено изашао на степеник и осматрао околину, чудећи се што околне зграде светле. Схватио је да нешто није у реду и кренуо ка портирници да активира аларм. У кораку га прекину глас.

„Стани!“

Окренуо се и видео особу у црном припијеном трикоу.

„Дијаболик?“ шапну и устукну ка вратима.

Осети како га облива хладан зној када виде цев револвера уперен у његове груди.

Није се чуо пуцањ. Из револвера нису испаљени меци већ иглице са успављујућим средством. Ноћни чувар је осетио бол у грудима. Као да се неколико тренутака чудио што је жив, пре него што клизну на под.

Ева закорачи у музеј. Још пет минута до један. Извадила је бочицу цног спреја из торбице око појаса и попрскала индикаторе кретања. Ушла је у дворану и загледала драгуље. Била је у искушењу да разбије витрину и узме некеод драгих камена. Ипак, сачекала је још мало, а онда само разбила витрину. Када се огласио аларм истрчала је на улицу, у густиш и све даље од музеја ка колима.

***

„Пљачка у музеју!“ огласи се дежурни у полицији. „Брзо упутите екипу тамо!”

Заурлаше сирене на аутомобилима, ротационо светло бацало је одбљеске по зградама, док су јурили пустим улицама. Изпред зграде музеја зауставише се уз шкрипу точкова. Полицајци са револверима у рукама утрчаше у зграду музеја. На поду се чувар будио из сна и зачуђено посматрао шта се збива.

„Нека се нико не миче!!“ одјекивали су гласови полицајаца у празној просторији.

Али, никог не беше. Празно, само разбијена витрина.

„Шта је ово, дођавола?“ шапну један од полицајаца. „Неко се шали са нама...“

„Дијаболик?“ узврати неко питањем а онда констатацијом. „Лажна провала, одвлачење са другог места. Одмах зовите Гинка! Галерија, изложба... нека одмах иде тамо!“

И полицајци из музеја кретоше ка галерији, оставивши само два човека да укажу помоћ чувару и обезбеде место.

***

Дијаболик се провукао кроз отвор у поду и потрчао ка витрини са кристалном лобањом. Чувар галерије је кренуо чувши буку, али и њега зауставише стрелице са омамљујућим средством. Дијаболик разби витрину и огласи се аларм. Није се обазирао на тајзвук, знао је да има још неколико минута предности.

Брзо је зграбио лобању и пожурио ка рупи у поду. Док се спуштао, чуо је буку ломљења улазних врата. Застао је збуњен мишљу да је полиција већ стигла и да улази на тај начин.

Изненадио се када је уместо полиције угледао троје непознатих људи, док је четврти у отвор врата углавио метални рам и тиме спречио затварање улаза решетком. Застала су на препреци уз тресак.

„Нацисти“, шапну он и клизну у отвор, а затим даље кроз цев до реке...

Маскиране особе нашле су се у чуду пред разбијеном и празном витрином.

„Зум теуфел, неко нас је предухитрио!“

„Погледајте тамо!“ повика један од пљачкаша. „Отвор у поду, тамо је нестао!“

Сви кретоше ка отвору у нади да ће тамо затећи некога, али светлост батерије откри само воду која се слива низ цев.

„Руке увис и не покушавајте ништа!“ чуо се глас иза њих и сви се окретоше. Откуда тако брзо полиција!?

Пљачкаши су били збуњени.

Инспектор Гинко био је збуњен, када је са лица провалника стргнуо маске. Њему савим непозната лица, уместо оног којег је очекивао – Дијаболика. Још једном провери да неко од тих лица можда није лажно, а онда резигнирано одмахну руком.

„Инспекторе“, обрати му се један од полицајаца, „изгледа да је неко претекао ове момке!“

„Како то мислиш?“

„Отвор у поду, тамо у углу...“

Гинко се окрете и видевши пробијен под, шапну:

„Тај ђаво Дијаболик. Сада је сигурно далеко. Пошаљите патролне чамце, ако то има икаквог смисла... Али бар смо ухватили овај олош.“

„Шта мислите ко су они?“

„А шта друго него нацисти. Кога би другог занимала ова изложба нацистичких артефеката за којима је трагаон онај лудак Химлер и његови следбеници. Води ту багру!“

***

„Успели смо“, смешио се Дијаболик, једном руком гладећи кристалну лобању док је другом грлио Еву Кант.

„Плашила сам се за тебе“, рече она.

„Не толико као ја за тебе“, узврати Дијаболик.

„Али, дочепали смо се те лобање...“

„Да, и сада ти могу рећи прави разлог крађе... Није ми стало до тога да је поседујем...“

„Него?“ зачуди се Ева.

„Више ме је бринуло то, да је се не дочепају они манијаци из организације ОДЕССА. То су залуђеници. Следбеници Трећег рајха и њихових опскурних култова. Овим потезом смо постигли двоструки резултат. Остали су без кристалне лобање и завршили иза решетака!“

„Гинко би ти заправо требао бити захвалан“, осмехну се Ева.

„Тако некако“, одговори Дијаболик и привуче Еву к себи.

 

 

Напомена: Ликови из приче заштићени код Асторина

ИЛУСТРАЦИЈА: Драгиша Крчмаревић, рођен 1967. у Смедереву где и живи. Ожењен, отац две девојчице. Прву карикатуру објавио у локалном часопису 1990. и до сад објавио око 600 карикатура у многим часописима и листовима. Десет година објављивао кратке еротске стрипове на по пет табли, у многим секси часописима на Балкану. Објављенопреко 800 табли. Од 2008. објављује у Шабачком ЕОНУ свој први акциони стрип, и то у боји. Онда се ређају: Нишки ГАЛЕБ, Сомборски 026, Сарајевски ПЛАВИСТРИП, Скопска ДЕВЕТКА... Ускоро ће му бити објављени стрипови у Црногорском СТРИПОВАЊУ и Београдском БАЛОНУ... Све у свему око 200 табли. Нацртана епизода Блека Стене од 60 табли чека на коначну одлуку о објављивању код италијанског издавача IF EDIZIONI. Прошла су му и 2 пробна стрипа код Америчког издавача Jeremy Faizera, по његовом сценарију. Очекује нову причу. За српско-америчког издавача Моменто Мори урадио хорор стрип од 24 табли, који ће ускоро бити објављен. Црта и портрете песком, Sаnd painting.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: