detalj slike: KRK Art dizajn

PAMĆENjE JE NAJVEĆA POHVALA

Dragan Lakićević

Драган Лакићевић, књижевник главни уредник Српске књижевне задруге

Književna radionica Kordun - Valentina Novković - Beograd, 1. jul 2022

*Pola veka bogatog stvaralaštva obeležili ste sa dve pesničke knjige: „Prohuja“, i „Žetelica i Šumanović“.

Nije mi bio cilj nikakvo obeležavanje, ali se jedan krug od pet decenija zatvorio – prohujalo, kao ona pesma iz moji ranih zapisa: „Prohuja jedna pesma / preko vrhova planinskih...“  Moja poezija i književnost – sve je to ta jedna pesma. Čas se čini složena, čas jednostavna. Bilo je u njoj izleta, izgreda, pokušaja i promašaja – zar to nije normalno? Sad, šta je, tu je. To sam, eto, ja! A možda još nisam rekao poslednju reč...  Crnjanski je rekao da ne treba pisati pesme posle sedamdesete, ali nije obećao da neće. Ne obećavam ni ja. Ali se i sada divim poeziji velikih pesnika, srpskih i svetskih. I rado odem da šetam i da u sebi recitujem poeziju koju znam napamet („Ježevu kuću“, „Zimsku idilu“...). Verujem da će tako neko znati i poneku moju pesmu. A to znači da je vredelo pevati... „Žetelica i Šumanović“ i „Prohuja“ jesu moje redovne zbirke – odvojene jer se toliko razlikuju da nisu mogle u jedne korice, kao i nekad, na početku (1976) kad sam dve prve knjige („Između nas zima“ i „Drugo lice“) štampao razdvojeno. Samo sam tada jednu pisao pre, drugu posle, a sada naporedo, u dva ritma.

*  Kroz stihove pesničke knjige „Prohuja“ provejava žal za minulim, ali i reminiscencije na počivše prijatelje, kolege po peru, Dobricu Erića i Novicu Tadića?

Žalost za minulim prijateljima i pesnicima odista je velika. Veća od mnogih drugih gubitaka. U poslednjih nekoliko godina na moju dušu sručilo se mnogo smrti velikih savremenika. Žalim ih na razne načine – mnogo im dugujem. U neku ruku, živim delove njihovih života. Moj dug je da ih pamtim i opominjem druge da ih pamte. Pamćenje je najveća pohvala. Pričanje o njima najbolji je način za tu pohvalu. Zato ja pričam – tu je važno ono pamćenje koje smo pomenuli na početku ovog razgovora. U pamćenju i priči, oni su živi... Imao sam i još imam veliku nagradu: da sam poznavao toliko takvih pisaca, da upamtim njihove umetničke i neke životne dimenzije... Novica i Dobrica bili su u svemu suprotni, ali srce im je bilo pesničko, srpsko, bratsko.

*  Koliko dugo su nastajale pesme iz pomenute knjige? Da li ste, pišući ih, saznali nešto novo o sebi, nešto što Vas je, možda iznenadilo?

Pesma se nekad piše u jednom dahu-danu-trenu... Ali se nešto, i mimo naše svesti, odranije, znatno duže pripremalo za tu pesmu. Bio je to onaj unutrašnji život. Videli smo nešto drugo, mislili nešto drugo, a prostor za pesmu se pripremao... Uzmimo ciklus pesama o Žetelici. Pokraj te skulpture u Topčideru prolazim više od trideset godina. Usvojili smo jedno drugo. Znam da mi je zahvalna što sam jednom pomogao da je ne ukradu, kao Helenu trojansku... Prvu pesmu o njoj napisao sam pre desetak godina. Onda još pokoji stih i katren, narednih godina. I negde 2018, 2019. ovaj sonetni venac u knjizi „Žetelica i Šumanović“... Uvek me nešto iznenadi. I to ne samo povoljno, nego i nepovoljno, nešto što me ne čini zadovoljnim sobom, naprotiv. Ali moje je da to trpim i pokušavam da popravim, nadoknadim, „platim“... Kad je reč o realizaciji pesme, ja znam toliko velike poezije velikih pesnika i u toj meri čeznem za njom, da se prema toj poeziji ravnam: „Moja je bolest izgleda ipak tuga“ – pevao je, kroz usta Crnog Vladimira, Raičković. Poznavao sam ga. Bio je težak čovek i namćor, ali iskren i pošten pesnik... Znao je da je vršnjak moga oca i da mu zato ne mogu govoriti Ti, iako je insistirao. „Stanimo malo, pesmo / Jesmo li živeli, jesmo“.

*  U pesničkoj knjizi „Žetelica i Šumanović“ dvadeset soneta ima naslove po slikama Save Šumanovića, iz njegovog „šidskog perioda“?

Ja sam jedan od pesnika snega. Kad sam otkrivao Šumanovića, naročito sam se zagledao u njegove motive snega i zime. Udubio sam se u te slike i pokušao da ih artikulišem rečima i stihovima: da nađem lirsku misao slikara ili predela. Uočio sam njegove boje snega, a to su boje doživljaja i slutnji, metafizičkih asocijacija, najviše melanholije nad proširenim vidicima ravnice i puteva koji zalaze u visinu. U poeziji, sneg je drugo ime čistote. Čistota je, pak, duhovna vrednost, postoji i u jeziku, izražava se savršenstvom ritma i rime, oblika i mogućnosti soneta...

*  Kako biste opisali sponu između pesništva i slikarstva i da li ste saglasni sa rečima Kloda Monea da „svaki umetnik živi u, mogli bismo slobodno reći, vlastitoj seni – seni svojih dela i slika koje govore umesto njega“?

O odnosima slikarstva i poezije mnogo se govorilo i pisalo. Setimo se samo Lesingovog Laokoona... U stvari sve su umetnosti povezane i prelaze jedna u drugu. Nije im daleko ni matematika, astronomija... Pesnik, pogotovo srpski, zahvaljujući osobinama jezika, često i mnogo misli i govori u slikama. Te slike su vizuelne i auditivne jednako, ponekad i istovremeno. I kad je čista misao, i kad je upravni govor, pesma stvara svet – sliku... Važan element pesništva je boja: „Crni konji, a crnji junaci, / crne im se oko glave čalme, / progorele noge do koljena“ (iz naše epske poezije). Srpski slikari stvorili su nove boje. Uzmimo samo tri – nedavno je knjige o njima objavila Srpska književna zadruga: Lubarda, Šumanović, Nadežda. Oni su svetski slikari. A svetski slikari su toliko veliki da su postali naši, nešto kao Homer...

*  Mogu li se način života i stvaralaštvo odvojiti?

Stvarati se može u svakom obliku normalnog života (pa čak, ponekad, i u vojsci, bolnici, logoru). Stvaranje sebi prilagođava život; život utiče na stvaralaštvo i menja ga... Stvaranje je umnogome oblik unutrašnjeg života  – rekosmo, potrebna mu je samoća i tišina... Ima trenutaka kada pesnik sve napušta, izdvaja se iz sveta i života i ostaje samo onaj koji stvara. No, to je samo trenutak, kraći ili duži. I nije svojstven samo umetnosti, nego i drugim zanosima, od kojih je najlepša i najpreča ljubav. Ljubav je, isto, stvaranje – i kad se peva, slika, komponuje, i kad se samo voli, a voli se složeno, svaki put drukčije i neponovljivo. Tome teži i poezija.

*  Kako se inflacija knjiga odrazila na čitaoce, na koji način, u mnoštvu novih izdanja, pronaći kvalitetno štivo?

Šta god da pronađemo u knjigama, mi smo pronašli, ili tražili sebe... Ako živimo na deponiji, imaćemo i štivo sa deponije, a zlatna knjiga se teško pronalazi u planini đubreta... Zato treba negovati ukus, ići u dobru školu i biblioteku, slušati pametne i poštene ljude i medije – kako ne bismo tumarali po deponiji... Kako se smanjivao broj čitalaca, tako se povećavao broj knjiga ili izdanja. U tome svemu bilo je i naloga vremena i nekog programa. Osvete ponavljača. I pisanje-izdavanje i kupovanje-čitanje mogli su pasti pod nečiju kontrolu... Knjiga tu nije na gubitku, ali ljudi jesu, pogotovo deca. Ljudi su svojoj deci uskratili mnoge vrednosti knjige i čitanja... Tako smo se možda vratili na početke: vreme kad je pismen čovek bio tako redak da je u celom selu bila samo jedna ili dve knjige, ali Gilgameš. Biblija. Srpske junačke pesme. Ili Gorski vijenac... Savremeni stan i stanovnik našeg grada sad je u sličnoj situaciji. Srećan trenutak i za knjigu i za čitaoca jeste kad jedno otkrije i usvoji drugo. Pamtimo vremena kad je toga bilo više, a sad je znatno manje. Svi su na gubitku.

PODELITE OVAJ TEKST NA: