детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПАМЋЕЊЕ ЈЕ НАЈВЕЋА ПОХВАЛА

Драган Лакићевић

Драган Лакићевић, књижевник главни уредник Српске књижевне задруге

Књижевна радионица Кордун - Валентина Новковић - Београд, 1. јул 2022

*Пола века богатог стваралаштва обележили сте са две песничке књиге: „Прохуја“, и „Жетелица и Шумановић“.

Није ми био циљ никакво обележавање, али се један круг од пет деценија затворио – прохујало, као она песма из моји раних записа: „Прохуја једна песма / преко врхова планинских...“  Моја поезија и књижевност – све је то та једна песма. Час се чини сложена, час једноставна. Било је у њој излета, изгреда, покушаја и промашаја – зар то није нормално? Сад, шта је, ту је. То сам, ето, ја! А можда још нисам рекао последњу реч...  Црњански је рекао да не треба писати песме после седамдесете, али није обећао да неће. Не обећавам ни ја. Али се и сада дивим поезији великих песника, српских и светских. И радо одем да шетам и да у себи рецитујем поезију коју знам напамет („Јежеву кућу“, „Зимску идилу“...). Верујем да ће тако неко знати и понеку моју песму. А то значи да је вредело певати... „Жетелица и Шумановић“ и „Прохуја“ јесу моје редовне збирке – одвојене јер се толико разликују да нису могле у једне корице, као и некад, на почетку (1976) кад сам две прве књиге („Између нас зима“ и „Друго лице“) штампао раздвојено. Само сам тада једну писао пре, другу после, а сада напоредо, у два ритма.

*  Кроз стихове песничке књиге „Прохуја“ провејава жал за минулим, али и реминисценције на почивше пријатеље, колеге по перу, Добрицу Ерића и Новицу Тадића?

Жалост за минулим пријатељима и песницима одиста је велика. Већа од многих других губитака. У последњих неколико година на моју душу сручило се много смрти великих савременика. Жалим их на разне начине – много им дугујем. У неку руку, живим делове њихових живота. Мој дуг је да их памтим и опомињем друге да их памте. Памћење је највећа похвала. Причање о њима најбољи је начин за ту похвалу. Зато ја причам – ту је важно оно памћење које смо поменули на почетку овог разговора. У памћењу и причи, они су живи... Имао сам и још имам велику награду: да сам познавао толико таквих писаца, да упамтим њихове уметничке и неке животне димензије... Новица и Добрица били су у свему супротни, али срце им је било песничко, српско, братско.

*  Колико дуго су настајале песме из поменуте књиге? Да ли сте, пишући их, сазнали нешто ново о себи, нешто што Вас је, можда изненадило?

Песма се некад пише у једном даху-дану-трену... Али се нешто, и мимо наше свести, одраније, знатно дуже припремало за ту песму. Био је то онај унутрашњи живот. Видели смо нешто друго, мислили нешто друго, а простор за песму се припремао... Узмимо циклус песама о Жетелици. Покрај те скулптуре у Топчидеру пролазим више од тридесет година. Усвојили смо једно друго. Знам да ми је захвална што сам једном помогао да је не украду, као Хелену тројанску... Прву песму о њој написао сам пре десетак година. Онда још покоји стих и катрен, наредних година. И негде 2018, 2019. овај сонетни венац у књизи „Жетелица и Шумановић“... Увек ме нешто изненади. И то не само повољно, него и неповољно, нешто што ме не чини задовољним собом, напротив. Али моје је да то трпим и покушавам да поправим, надокнадим, „платим“... Кад је реч о реализацији песме, ја знам толико велике поезије великих песника и у тој мери чезнем за њом, да се према тој поезији равнам: „Моја је болест изгледа ипак туга“ – певао је, кроз уста Црног Владимира, Раичковић. Познавао сам га. Био је тежак човек и намћор, али искрен и поштен песник... Знао је да је вршњак мога оца и да му зато не могу говорити Ти, иако је инсистирао. „Станимо мало, песмо / Јесмо ли живели, јесмо“.

*  У песничкој књизи „Жетелица и Шумановић“ двадесет сонета има наслове по сликама Саве Шумановића, из његовог „шидског периода“?

Ја сам један од песника снега. Кад сам откривао Шумановића, нарочито сам се загледао у његове мотиве снега и зиме. Удубио сам се у те слике и покушао да их артикулишем речима и стиховима: да нађем лирску мисао сликара или предела. Уочио сам његове боје снега, а то су боје доживљаја и слутњи, метафизичких асоцијација, највише меланхолије над проширеним видицима равнице и путева који залазе у висину. У поезији, снег је друго име чистоте. Чистота је, пак, духовна вредност, постоји и у језику, изражава се савршенством ритма и риме, облика и могућности сонета...

*  Како бисте описали спону између песништва и сликарства и да ли сте сагласни са речима Клода Монеа да „сваки уметник живи у, могли бисмо слободно рећи, властитој сени – сени својих дела и слика које говоре уместо њега“?

О односима сликарства и поезије много се говорило и писало. Сетимо се само Лесинговог Лаокоона... У ствари све су уметности повезане и прелазе једна у другу. Није им далеко ни математика, астрономија... Песник, поготово српски, захваљујући особинама језика, често и много мисли и говори у сликама. Те слике су визуелне и аудитивне једнако, понекад и истовремено. И кад је чиста мисао, и кад је управни говор, песма ствара свет – слику... Важан елемент песништва је боја: „Црни коњи, а црњи јунаци, / црне им се око главе чалме, / прогореле ноге до кољена“ (из наше епске поезије). Српски сликари створили су нове боје. Узмимо само три – недавно је књиге о њима објавила Српска књижевна задруга: Лубарда, Шумановић, Надежда. Они су светски сликари. А светски сликари су толико велики да су постали наши, нешто као Хомер...

*  Могу ли се начин живота и стваралаштво одвојити?

Стварати се може у сваком облику нормалног живота (па чак, понекад, и у војсци, болници, логору). Стварање себи прилагођава живот; живот утиче на стваралаштво и мења га... Стварање је умногоме облик унутрашњег живота  – рекосмо, потребна му је самоћа и тишина... Има тренутака када песник све напушта, издваја се из света и живота и остаје само онај који ствара. Но, то је само тренутак, краћи или дужи. И није својствен само уметности, него и другим заносима, од којих је најлепша и најпреча љубав. Љубав је, исто, стварање – и кад се пева, слика, компонује, и кад се само воли, а воли се сложено, сваки пут друкчије и непоновљиво. Томе тежи и поезија.

*  Како се инфлација књига одразила на читаоце, на који начин, у мноштву нових издања, пронаћи квалитетно штиво?

Шта год да пронађемо у књигама, ми смо пронашли, или тражили себе... Ако живимо на депонији, имаћемо и штиво са депоније, а златна књига се тешко проналази у планини ђубрета... Зато треба неговати укус, ићи у добру школу и библиотеку, слушати паметне и поштене људе и медије – како не бисмо тумарали по депонији... Како се смањивао број читалаца, тако се повећавао број књига или издања. У томе свему било је и налога времена и неког програма. Освете понављача. И писање-издавање и куповање-читање могли су пасти под нечију контролу... Књига ту није на губитку, али људи јесу, поготово деца. Људи су својој деци ускратили многе вредности књиге и читања... Тако смо се можда вратили на почетке: време кад је писмен човек био тако редак да је у целом селу била само једна или две књиге, али Гилгамеш. Библија. Српске јуначке песме. Или Горски вијенац... Савремени стан и становник нашег града сад је у сличној ситуацији. Срећан тренутак и за књигу и за читаоца јесте кад једно открије и усвоји друго. Памтимо времена кад је тога било више, а сад је знатно мање. Сви су на губитку.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: