detalj slike: KRK Art dizajn - Novi Sad

DETE PRVE LjUBAVI

ROMAN U NASTAVCIMA-2

I prolazilo je tako vreme, a ništa se značajnije nije događalo, Boris se gotovo nije ni javljao svojima. Pisao je možda dva puta godišnje, a na njegova pisma odgovarala mu je samo starija sestra i savetovala mu da ne dolazi kući tokom školskih raspusta jer otac priča da će ga ustaviti, kod kuće uvek ima poslova. A u selu gde su živeli, stric mu je radio u seljačkoj radnoj zadruzi i teško se živelo. Hrane nije bilo dovoljno, a Borisu čak nisu dodelili nikakvu pomoć pošto on nije bio Đurin sin i nije sa njima bio registrovan u vreme kolonizacije. Strina mu je bila dosta stroga žena i terala ga je da sve radi, a za hranu mu je ograničavala šta i kada može da dobije za jelo. Uz sve to, nakon što prođoše samo dve godine stric Đuro iznenada umre, pa Boris sa svojih četrnaest godina ostade jedina muška glava u kući i morao je da ide u nadnicu. A da stvar bude još teža, upravnik zadruge davao mu je svega po pola nadnice za svaki dan rada, govoreći mu da je on mali i treba manje da jede. To mu nikada nije mogao zaboraviti. Bio je neprestano gladan. U školu je išao, bos sve do kraja meseca oktobra, nije imao ništa da obuje. Bio je vrlo dobar učenik i drugovi su ga lepo prihvatali. Stekao je dobre drugare u svom komšiluku i komšije su ga volele jer je bio vredan i poslušan. Kako su njegovi drugari imali bicikle, a on nije imao novca da sebi kupi, sam je sakupljao delove po otpadima i od drugova, pa je sam sebi sastavio prvi bicikl. I po tome su ga ubrzo upoznali u selu. Kome god je u komšiluku bio neophodan lek, Boris bi išao svojim biciklom u susedna sela, gde su postojale apoteke, i donosioim lekove. Nabavljao je i druge stvari, a od nikoga nije hteo primiti nikakav poklon. I pored svih teškoća kroz koje je prolazio uvek je bio vesele prirode. Nikome se nikada nije žalio. U njihovom najbližem komšiluku živela je Đurina kćerka, čiji je muž radio u prodavnici, pa je on Borisu za početak svake školske godine donosio po neku svesku i olovku, a papire za hvatanje beležaka u školi Boris je nabavljao sam, krišom sa opštinskog tavana, na kome su bili zaostali švapski dokumenti, od pre rata. To je radio zajedno sa razrednim drugarom Vojkom.

Strina mu je bila nemilosrdna, primoravala ga je da biciklom vozi papriku na pijace, udaljene čak i do 20 kilometara. Radio je to u dane vikenda, najčešće nedeljom, kada nije išao u školu. Sve poslove u baštama i kod kuće radio je pre odlaska u školu ili posle dolaska, zavisno kako je koje nedelje imao nastavu. Njegovi drugari iz komšiluka, koji su imali roditelje, bili su u daleko povlašćenijim položajima, ali Boris se nikada nije žalio. Kada je imao malo slobodnog vremena i on je odlazio sa dečacima da igra lopte, a lopte su u to vreme bile ''krpenjače''. U bioskop je mogao ići samo kada bi mu dežurni dao besplatnu kartu. Slično je prolazio i sa sladoledom. U selu je postojao jedan sladoledžija (Šiptar) kome je Boris okretao mešalicu i pravio sladoled a kao nagradu dobijao je jedan fišek besplatno. Gajio je i svilene bube, koje mu se nisu nikako isplatile. Na Dunavu je naučio plivati, ali umalo se nije u njemu i udavio. Spasio ga je ribar Slobodan. Posle toga događaja, pričao je, da je dok je tonuo u vodu video sebe u sanduku i svoju sahranu. Od toga događaja zapravo je počeo njegov treći život. Drugi mu je počeo nakon što ga je starija sestra spasila na Šator planini u zbjegovima. Kasnije će doživeti još opasnih događaja koji su ga mogli koštati života. Detinjstvo mu je bilo burno, ali se u svakoj prilici izvukao.

Prolazile su godine, Borisa su jednom pitali šta bi on želeo biti kada odraste, na čega im je odgovorio:

-Najviše bih želeo biti inženjer, ali znam da mi se ta prilika nikada neće pružiti.

-Nikad nemoj reći ''nikad'', život zna doneti neočekivane situacije. Možda ćeš postati i veoma poznat inženjer, reče njegov drugar Vojko, pa nastavi: -Ima bezbroj slučajeva u životu da su čuveni ljudi bili siromašni i bez rodotelja, pa su ipak uspeli. Ja ti želim sreću i da postaneš inženjer, pa da te se svi sa ponosom sećamo.

Kada je već imao šesnaest godina Boris je voleo da se druži sa prvom komšinicom Dušankom, koja je bila nešto straija od njega. Ona ga je izazivala, a ona ga je prva i naučila kako se momak i devojka ljube. Dušanka mu je dozvoljavala da prvi put opipa i devojačke grudi, ali mu se nije dala do kraja. Kada je bio sa njom nasamo ona ga je toliko uzbuđivala da je mislio da će poludeti. Svaki put kada bi ga Dušanka uzbudila ona bi iznenada pobegla.

Četiri pune godine Boris se nije usudio da ode kući da vidi svoje, bojao se da će ga otac zadržati da radi zemlju. Te godine kada je završio osmoletku došla mu je sestra u posetu i predložila da on dođe kod njih i nastavi školu. Nije ni razmišljao o vrsti škole, važno je bilo pobeći iz sela u kome nije bilo budućnosti. Pristao je i o svojoj odluci obavestio strinu, svoju gazdaricu.

***

Po dogovoru sa sestrom kupio je autobusku kartu i krenuo u novi život. Prethodno se oprostio od komšinice Dušanka i svojih drugara i komšija, a strina ga je ispratila do autobusa. Sve svoje stvari spakovao je u jednu torbicu. Kada je seo u autobus mahnuo je strini i video da ona plače. Autobus je krenuo za Novi Sad. U Novom Sadu čekala ga je sestra Nataša sa mlađom kćerkom Ivanom, Stariju kćerku Moniku, ostavila je samu u stanu, jer nije imala kod koga da je ostavi na čuvanje. Ta ista sestra Nataša spasila je Borisa u toku proteklog rata od sigurne smrti. Ona je i ovom prilikom bila njegov spasitelj. U Novom Sadu je počela Borisova budućnost. Tih dana Boris se usudio da otputuje u Bosnu, da poseti oca, drugu sestru Nevenu i brata. Stigao je vozom uveče pa je prenoćio u hotelu, u prljavoj posteljini. Taj hotel mu se zgadio ali nije bilo boljeg.

Sutradan rano je krenuo u selo, pešice, a put ga je vodio ispred Brankine kuće. Slučaj je bio da je Branka stajala ispred kuće i prepoznala Borisa. Uvela ga je kuću i prestavila Dunji. Dunja je tada već bila devojka, nešto preko četrnaest godina, veoma lepog stasa, dugačke kovrdžave kose i bila se potpuno zadevojčila, sa izraženim grudima. Boris ju je pozdravio i gledao znatiželjno, želeo je da je poljubi ali su obadvoje bili stidljivi. Mama Branka posmatrala ih je oštrim pogledom.

-Što ste se ućutali?, upita ih Branka. Niste se videli četiri godine a ćutite kao da se ne poznajete. Na to će Boris:

-Ja nisam ni mislio da ću svratiti kod vas, a eto drago mi je da vas vidim.Došao sam da vidim svoje, a bojim se da će me otac ustaviti. Zato sam se pre polaska upisao u Tehničku školu, pa ako on to pokuša reći ću mu da me ne sme ustavljati i ja ću pobeći.

-Dobro si uradio Boris, odgovori mu Branka. –Mi ovde imamo samo gimnaziju pa ću ja moju Dušicu upisati da nastavi, bar da završi srednju školu. Deco moja, učite kad imate prilike, ipak su škole vaša budućnost.

Branka je Borisu ponudila doručak, ali je on odbio, pravdajući se da je već doručkovao, a kupio je samo jednu kiflu u pekari. Produžio je kući na selo i obećao da će svratiti u povratku.

Na selu je ostao dva meseca, tokom školskog raspusta. Za to vreme čuvao je stoku sa svojim starim drugarima, obnovio igre iz detinjstva i posetio svoju bivšu školu. Video se i sa svojim bivšim učiteljom Milanom. Njemu je rekao da je upisao Tehničku školu, na čemu mu je učitelj čestitao i poželeo dobar uspeh. Kod kuće je radio uglavnom sa bratom, mada otac nije izražavao želju da ga ustavi na selu. Jednom je to spomenuo, upitavši:

-Šta si ti naumio? Hoćeš li produžiti školu ili bi više voleo da se vratiš? Eto, ako misliš da se vratiš kući, ja mislim da već imaš i lepu devojku za ženidbu. Kako mi se čini Branka navija za svoju kćerku, a zaista je lepa devojka i čini mi se veoma skromna.

-Ja sam se već upisao u Tehničku školu i nastaviću školovanje u Novom Sadu. Kada završim školu onda ću odlučivati šta ću i dali ću se vratiti u Bosnu, odgovorio mu je Boris, i nastavio: -Za ženidbu je suviše rano da razmišljam. Ni stariji brat mi još ne razmišlja o ženidbi. Vi na selu bi ste želeli da što pre ženite sinove samo da bi ste dobili novu radnu snagu u kući. Dunja jeste veoma lepa i skromna, ona se meni veoma dopada ali ona je još dete, a da li ćemo se nas dvoje zavoleti, prerano je o tome razmišljati, možda će ona naći nekoga ko joj je bliže, a ne da čeka mene hoću li se ja vratiti iz Novog Sada. I otac mu Vladimir nije više nastojao na ostanku. Složio se sa Borisom da može da ide kada mu je volja.

Pred kraj meseca avgusta Boris je spakovao ono malo svoje odeće i krenuo na put. Otac je odlučio da ga isprati do voza, pa je napunio torbu povrća i voća za Branku i Dunju, a sebi i Borisu poneo za ručak suvoga mesa i jedan ceo sir, koji su sami pravili kod kuće. Stigavši u grad, svratili su kod Branke. Ona ih nije očekivala ali im se obradovala. Kada je Vladimir izvadio iz torbe što joj je doneo ponudio joj je i sirac, na čemu se Branka neizmerno zahvaljivala. Ona je Vladimiru predložila:

-Obadvojica ćete ostati kod mene na ručku, a Boris će da prenoći i sutra ćemo ga nas dve ispratiti na voz.

-Nemam ništa protiv, ako Ti misliš da to vama odgovara, reče joj Vladimir i raskomoti se.

I dok su sedeli i pili kafu u kuću ulazi Dunja koja se vratila iz prodavnice. Ona se začudi kad ih vide u kući i lepo se sa obojicom gostiju pozdravi. Ovoga puta bila je vesela i nije delovala stidljivo. Čak je Borisu dala znak da dođe u njenu sobu, dok roditelji piju kafu. I Boris odmah ustade, ne reče ocu i Branki ništa, samo zatvori vrata iza sebe. A kada je otac Vladimir naumio da krene kući Branka im uđe u sobu bez kucanja i nađe ih zagrljene. Branki bi drago da ih tako vidi, a njih oboje se trgoše, onako zbunjeni i zajapureni a Branka reče:

-Tako vi, čim ste sami možete da se volite. Ali neka, lepo je to. Neka ste oboje srećni a i majka će biti srećna sa vama. Izvinite. Ali Vladimir se vraća kući pa želi da se oprosti.

On uđe u sobu, zagrli najpre Borisa i poljubi ga, a zatim zagrli i Dunju i poljubi je. Poželi Borisu srećan put i zamoli ga da piše kada stigne, a Dunji reče:-Nadam se da ćeš mi biti snaja.

Predveče Branka predloži Dunji i Borisu da zajedno idu u bioskop, sa čime se oboje mladih složiše. U bioskopu Dunja sede u sredinu, Boris sa njene leve strane, a mama se desne. Kada su se svetla ugasila Boris prihvati Dunjinu levu ruku u svoje, a ubrzo ona dodade i desnu, pa su se tokom celoga filma držali za ruke na njenom krilu. Branka je povremeno motrila šta oni rade, a njih dvoje mladih nisu ništa od filma zapamtili. Njima je više prijao njihov međusobni dodir ruku, koje su imale povišenu temperaturu. Idući kući Boris je prebacio svoju desnu ruku preko Dunjinog ramena, a mama ju je držala ispod desne ruke. Svi su ćutali, mada nisu razmišljali o filmu. U tom ćutanju Branka ih prekide pitanjem:

-Koliko si Ti Borise godina sada?

-Baš kada sam bio na selu kod mojih napunio sam šesnaest. Ja sam zbog rata pošao u školu sa napunjenih osam godina.

-A moja Dunja, ti verovatno znaš, napunila je u maju četrnaest.

-Nisam znao, ali sam tako i sam procenio.

-Ti si, znači stariji od Dunje nešto oko dve godine. Taman ste jedno za drugo.

Na to će Dunja: -Hajde mama, ti bi već da me udaješ, a ni školu još nisam završila. Za to imamo još dovoljno vremena.

Kada su stigli kući, dok je Branka pripremala večeru Dunja i Boris su otišli u njenu sobu i počeli da se ljube. Boris ju je uzeo oko struka, privukao sebi i osećao njene grudi na svojima. Lica su im bila užarena, a oči raširenih zenica. Obadvoje su plamteli od uzbuđenja. Njihov prvi istinski zagrljaj doživeli suiznenada i za kratko. Mama ih je pozvala u kućinju i morali su se razdvojiti. A kada su ušli u kuhinju Branka ih je znatiželjno pogledala, primetivši šta su radili jer su oboje bili crveni u licu. Ona im ništa nije rekla, i samo ih je ponudila da sednu za sto. A kada je Branka, posle večere, otišla prva da se kupa, njih dvoje su nastavili da se maze.

Sutradan svi su ustali nešto ranije nego što je uobičajeno, jer je Boris išao na voz. Na stanicu su ga ispratile njih obadve, Dunja i mama Branka. Usput su se dogovarali da im Boris piše, a i Dunja će pisati njemu, jer mama je najviše nastojalana održanju njihove veze. Kada je voz ušao u stanicu obadve su se oprostile sa Borisom, zagrlivši ga uz po nekoliko poljubaca. Dunja ga je poljubila tri puta u oba obraza, po uobičajenom srpskom običaju, znajući da su na javnom mestu. Iz voza im je Boris mahao sa prozora sve dok voz nije nestao u obližnjem tunelu. Kad su se vratile kući, Branka je usput pitala Dunju:

-Dunjice, kćeri, kako ti se on dopada?

-Mama, da budem iskrena mislim da je Boris ozbiljan dečko, samo mi se čini da je dosta stidljiv.

-Još ste vi obadvoje deca i neiskusni ste. Kada porastete biće to sve drugačije i na svome mestu. –Ostani ti sa njim u vezi, dobra je to prilika. Pred vama je budućnost i neka je sa srećom.

***

Kad je Boris stigao u Novi Sad za njega je sve bilo novo. Počela mu je školska godina, a ni grad još nije upoznao. U školi su mu svi bili nepoznati. Profesori su mu se činili dosta strogi i suviše ozbiljni, a neki stručni predmeti potpuno nepoznati. Ali, što je tu je, morao je situaciju prihvatati onakvom kakva je. U komšiluku gde je stanovao upoznao je drugara, Đorđa, koji je sa njim išao pešice. Đorđe je tu već od ranije živeo, poznavao je grad i Borisu je ostavljao utisak da se pravi suviše važnim. Pomalo se počeo osećati nesigurnim i bio je suviše povučen. U zgradi u kojoj je stanovao ubrzo je upoznao devojčicuDrenku, možda godinu mlađu od sebe. Njena majka bila je veoma prijatna i u dobrim odnosima sa Borisovom sestrom, pa je Borisa prihvatila dobronamerno. Ispred njihove zgrade bile su prostrane ledine na kojima su deca u slobodno vreme igrali razne igre. Boris se nije uključio među njih sve dok nije osetio da se snašao u školi. Shvatio je početak školske godine ozbiljno i od samog početka nastojao da radi domaće zadatke i da uči gradiva. Naročito se usmerio na nepoznate mu stručne predmete: Mašinske elemente, Tehnologiju obrade metala, Mehaniku, i Matematiku, a Istoriju nije voleo. Nastavnica istorije ga je u toku predavanja svojim jednoličnim glasom prosto uspavljivala. Dopadao mu se predmet Engleski jezik, valjda zbog nastavnice, koja je ostavljala veoma prijatan utisak i delovala roditeljski. A kada ga je nastavnik fiskulture video kako je mršav predložio mu je da se upiše u društvo za telesno vaspitanje ''Partizan''.

-Ne mogu ja nastavniče ništa da radim kao gimnastičar, reče Boris. –Ne brini, šta možeš a šta ne. Naučićeš. Partizan će ti pomoći da se popraviš telesno i zdravstveno. –Javi mi kada se upišeš! Nastavnik mu to dade kao zadatak, a Boris ga tako i prihvati i kod kuće prenese sestri i njenom mužu. Oni se obadvoje složiše.

Nakon što se prilagodio školskim uslovima pismom se javio svojima i drugim pismom Dunji. Pisao im je ukratko kako mu je počela školska godina i Dunju zamolio da i ona njemu piše. Vreme je prolazilo a njenog odgovora nije bilo. Nije znao da li je on u nečemu pogrešio dok je bio kod njih, ali odlučio je da čeka.

Kako je školska godina tekla Boris je učio sve više, iako u početku sa ocenama nije počeo prema očekivanju, ali od drugog polugodišta krenulo mu je sve bolje. Tada je već poznavao gotovo sve svoje razredne drugove, a i nastavnike je upoznao i počeo se osećati sigurnijim. Na kraju prve godine ostvario je vrlo-dobar uspeh, pa su mu sestra i zet bili zadovoljni. Častili su ga sa ulaznicom za bioskop, kojom prilikom je gledao prvi jugoslovenski film ''Živeće ovaj narod''. U bioskop je tada išao sa Drenkom i njenim bratom.

Tek kada je bio u drugom razredu dobio je pismo od Dunje, u kome se ona izvinjavala, da joj je mama primila pismo i dala joj ga dva meseca kasnije. Kaže, ostavila joj ga je u sobu, a zaboravila da joj za njega kaže, a Dunja ga nije primetila i tako je to teklo.

Vreme je teklo uobičajeno, Boris je u školi bio dosta dobar učenik, imao je dovoljno drugova, zabavljao se sa Drenkom, a od Dunje ništa nije stizalo. Na nju je često puta pomišljao, ali kako se ona nije javljala mislio je da je bolje da ni on njoj ne piše, jer možda ona to ne želi, a možda je i našla nekog dečka sa kojim se svakodnevno može viđati, pa što bi se ona zanosila, još je premlada. I tako su njihova međusobna pisma prestala.

Kada je završio prvu godinu tehničke škole otputovao je vozom do Dubrovnika, a od Dubrovnika do Rijeke brodom ''Partizanka''. Tada je prvi put video more. Video je Dubrovnik, proveo jedan dan na Hvaru, prošetao rivom u Splitu, kročio na tlo Šibenika i Zadra i na kraju tog putovanja posetio Opatiju i još jednu noć prenoćio u Rijeci, a potom se vratio kući.

Kada je završio drugi razred direktor škole mu je obezbedio stipendiju, što mu je materijalno pomoglo, da se više ne oseća da je na teretu sestri i zetu. Od tada je na predmetu Nacrtna geometrija kod istog direktora škole, koji je predavao taj predmet, bio najbolji učenik. Uvek je uspevao biti odličan i direktor ga je uzimao za primer. Preko leta je išao biciklom u svoje selo, udaljeno 60 km, da obiđe svoje ''stare drugare''. Najviše se radovao susretu sa komšinicom Dušankom, koja ga je potsećala sa svojim grudima na Đinu Lolobriđidu.

Za vreme zimskog raspusta u trećoj godini Borisov razred je išao na skijanje u Sloveniju, gde su svi naučili skijati, a tokom letnjeg raspusta radio je u ''Pobedi'' ferijalnu praksu, gde mu je bušilica uhvatila desnu ruku, od čega se onesvestio i pao pored mašine. Spasao ga je majstor koji je radio uz tu mašinu.

***

Te godine, nakon završenog trećeg razreda ponovo je došao u Bosnu. Imao je tada devetnaest godina i osećao se sigurnim da sam putuje. Na putu za svoje selo zastao je ispred Brankine kuće da proveri jesu li ona i Dunja još tu i kako su. Branka se veoma iznenadila, nije ga očekivala i odmah ga uvela u kuću. Dunja je tek bila ustala, taman je pošla da se umiva, oči su joj još bile sanjive.

Kada ju je Boris zagrlio ona nije mogla doći sebi. Mislila je da sanja, pa je protrljala oči da se uveri.

-Kada si stigao? Upita ga, pa nastavi: -Što se nisi javio?

-Ni ti meni ne pišeš odavno, pa sam mislio da me više ne voliš, a nisam bio siguran ni da li ću te videti, a sada vidim da si prava devojka. Izgledaš fantastično. Sada, kad' te vidim kako izgledaš imam razlog da se zaljubim.

-Koliko dugo ostaješ ovoga puta i hoćeš li imati vremena da dođeš i kod nas? Mogli bi smo provesti koji dan zajedno, slažeš li se?

-Slažem se i nastojaću da dođem kod vas na povratku sa sela, ako me prihvatate. Moraš pitati mamu za dozvolu.

Dunja se nasmejala i zatim otišla u kupatilo, a mama Branka je pripremila doručak za sve troje. Pričali su o proteklim vremenima, a Branka se najviše hvalila sa svojom jedinicom.

-Kad je tako voliš i obožavaš, reče Boris, šta bi ti uradila kada bi ti je neko ukrao?

-Majka nju dobro čuva i nemože je niko ukrasti, a kada ona sama bude htela dobiće ona maminu dozvolu. Samo i mama mora da se složi.

Branka je zatim pitala kako je Borisu u školi i namerava li početi raditi čim završi. Kada je čula da Boris ima stipendiju, to joj je bio znak da time ima i obezbeđeno radno mesto i da može računati na udaju kćeri. Videla je u njemu sigurnost.

Na povratku sa sela Boris je planirao da ostane jedan dan kod Dunje i njene mame. Njih dve su ga primile sa zadovoljstvom. Nakon što su razgovarali o mnogim temama, a najviše o planovima za Borisov budući posao, mami Branki je bilo veoma stalo do uverenja da može računati na sigurnu budućnost kćerke. Ona je to čak Borisu i dala do znanja, dok je Dunja samo ćutala i slušala. Boris joj na to nije ništa odgovarao, znao je da su još oboje učenici i da su premladi za brak. Priznao joj je jedino da mu se Dunja sviđa.

Posle podne Dunja je trebala da zalije cveće u kući komšija koji su bili odsutni. Kad je pošla sa njom je pošao i Boris. U kući su zalivajući cveće počeli da se miluju. U početku se Dunja osećala postiđeno, a kada ju je Boris zagrlio i privukao sebi, dodirivši joj grudi svojim prsima, ona se opustila. Zatvorenih očiju spojile su im se usne i na licima im se pojavilo crvenilo. Oboje su osetili toplotu jedno drugoga. Ljubeći se Boris joj je dotakao grudi, što je Dunju dovelo do uzbuđenja i ona ga je snažno zagrlila. Stajali su tako zagrljeni ispred prozora koji je gledao u baštu, a njena talasasta kosa prekrivala im je oboma lice. Vreme je za njih tada stalo, a kada su se za predah razdvojili Dunja reče Borisu da ga voli.

-Volim i ja tebe Dunja i zato sam i svratio kod vas da ti to kažem. Sve ove protekle godine, od kada smo se prvi put videli, razmišljao sam ja o tebi i osećao sam se tužno kada mi se nisi javljala. Mislio sam da sam te zauvek izgubio, ali sam ovoga puta došao da se u to uverim. I drago mi je da nisam bio u pravu. Volim te! –Hoćeš li mi sada pisati?

-Hoću, obećavam!

-Znaš, kada si mi prvi put pisao tvoja pisma je čitala i moja mama. Ona je veoma čudna osoba, o meni brine suviše, i samo priča kako želi da me dobro uda, što meni smeta, ali takva je. Nemoj joj reći da sam ti to kazala. Ako primetim kasnije da je i dalje zanimaju moja pisma ja ću ti dati novu adresu na koju ćeš mi moći pisati. Izvini, moramo sada ići kući, videćeš pitaće gde smo se toliko zadržali. Znaće ona šta smo radili, a to će joj biti izgovor. Videće ona iz naših očiju i sa lica šta smo radili.

Iz komšinske kuće pošli su zagrljeni, a zatim su se uzeli za ruke. Kad ih je mama Branka videla kako se drže za ruke bila je puna sreće.

Poslepodnevne sate Dunja i Boris su proveli na plaži pored reke. Uživali su gledajući jedno drugo, a Boris je bio očaran njenim izgledom. Skladnost njenoga tela mogla se videti samo na filmovima američkih glumica. A boja njene dugačke talasaste kose bila je lepša od ijedne do tada viđene devojke. Boris se osećao ponosnim da je baš on sa najlepšom devojkom na plaži. A i Dunja se ponosila sa Borisom, jer je eto baš on došao iz daleka, dok su svi ostali mladići na plaži domaći, dobro poznati svima, i od manjeg su interesa. Dunjine drugarice krišom su pogledale prema njima, spremne da je sutradan pitaju ko joj je to bio.

Uveče u Dunjinoj sobi imali su priliku da se pomaze dok im je Branka spremala večeru, a kada su Borisu namestili da spava Branka mu je poželela prijatno spavanje, a Dunja ga izljubila za rastanak. Ujutro, kada je on trebao da krene na put, Dunja je rekla majci:

-Ovoga puta ispratiću ga ja sama. Dovoljno sam odrasla i ne moraš više da mi slediš svaki korak. Dunja je tada imala punih sedamnaest godina i bila je u pravom smislu odrasla devojka. Idući ka stanici prošli su pored fotografske radnje ''Nijaz'' u čijem je izlogu bila uveličana Dunjina fotografija, kao najlepše lice grada. Zaista, njena bujna talasasta kosa delimično joj je pokrivala lice sa poluosmehom, a oči kestenjaste boje privlačile su svakog prolaznika da zastane i da se nagleda. Boris je bio oduševljen i od Dunje je zatražio da mu ona pošalje jednu takvu fotografiju. I dok su na stanici čekali, Boris joj je krišom milovao lice i uspeo nekoliko puta da je poljubi u oba oka. Kada je voz pristao, zagrlili su se i poljubili, a onda se on popeo u voz i mahao joj sa prozora. Dunja se suznih očiju vraćala kući dok je voz kloporao niz Unsku dolinu. Bilo je poslepodne i Borisu je predstojalo putovanje tokom cele noći, sa nekoliko usputnih presedanja.

***

Već sutradan, nakon što je doputovao, Boris se javio Dunji, a svojima tek nakon nekoliko dana. Nedelju dana zatim počela je školska godina, Boris je pošao u četvrti razred, a Dunja u treći gimnazije. Ovoga puta pisma su im stizala učestalije. U njima prelepe reči opisa i želja, obadvoje su se radovali da im što pre pristižu. Dunja je jedne prilike u svoje pismo stavila vatu namočenu sa parfemom, a kada je isto stiglo na adresu u školu uzeo ga je Borisov drug Đorđe i poneo idući kući. Zapitao je Borisa:

-Šta misliš šta ti misli devojka koja bi ti u pismu poslala parfem?

Boris je ostao zbunjen, nije znao na šta se to može odnositi, a Đorđe mu na to dodade:

-Pa ta te devojka svakako voli, i tada mu izvadi pismo iz džepa.

Boris se samo nasmejao i Đorđu ispričao ko je ta devojka. Đorđe im je oboma poželeo sreću, sa nadom da će se venčati.

Dok je bio učenik četvrtog razreda srednje tehničke škole Boris je redovno vežbao u Partizanu i tog proleća učestovao na gimnastičkom prvenstvu Srbije u Kragujevcu. Bio je i sve bolji učenik, kako se približavao kraj školske godine postizao je sve bolji uspeh, pa je čak maturu položio odličnim uspehom, a za pismeni sastav iz srpskog jezika dobio nagradu Saveza književnika Jugoslavije, kao najbolji u školi.

Čim je maturirao, nakon nedelju dana počeo je raditi u preduzeću koje ga je stipendiralo. Prvo radno mesto bilo mu je u pogonu i to rad po smenama. Nenaviknut na noćni rad, noćna smena mu je padala veoma teško. Ne prođe više od devet meseci dobi on poziv za otsluženje vojnog roka, što ga oslobodi noćnog rada. A kada je otslužio vojsku vratio se na isti posao. Radio je i ćutao, nikome se nije žalio, nije imao razloga jer je i drugima tako bilo. Dopisivao se sa Dunjom i iz njenih pisama dobijao pohvale i potstrek. Dunji je pisao lepa pisma, uveravajući je da je voli i da se nada da će njih dvoje zauvek ostati jedno. Nije za dugo saznao da je još uvek Dunjina mama dolazila do njenih pisama i da ih je i ona čitala. Jeste da joj je Boris slao pisma na školsku adresu, ali ih je ona kod kuće ostavljala u svoju fioku radnoga stola, što je mama nalazila i čitala. Bila je veoma znatiželjna i nagovarala kćerku na što skorašnju udaju. Znajući da je Boris završio školu, zaposlio se, pa čak već i otslužio vojsku, mama je planirala da je vreme za svadbu.

Jednoga dana, nenadano, Boris se nađe u dvorištu preduzeća gde srete direktora. Boris, povučenog ponašanja, pomalo gledajući direktora sa strahopoštovanjem, pokuša da se što pre udalji, ali ga on zaustavi i upita:

-Da li bi ti želeo da studiraš? Od jeseni se otvara nov fakultet za inženjerstvo u prehrambenoj industriji u Novom Sadu, pa bi smo mi bili voljni da tebe stipendiramo, jer si inače bio dobar učenik i u srednjoj školi. Očekujemo da ćeš biti dobar i na fakultetu i završiti ga na vreme.

Boris se nađe zatečen, pa zbunjeno poče da odgovara:

-Svakako da bih ja to želeo, o profesiji inženjera sam maštao još kao dete, ali sam oduvek znao da ja za to nikada neću imati prilike. Mi smo u ratu stradali i ja sam siromašan, ja moram da radim da bih živeo.

-O tome nemoj da brineš. Za život ćeš imati dovoljno, nećeš biti gladan. Ti se samo obaveži da redovno ideš na nastavu i polažeš redovno sve ispite, a mi ćemo tebi dati stipendiju od koje ćeš moći pristojno da živiš. Javi mi za nekoliko dana, kako bi smo te mogli prijaviti fakultetu. To reče i žurno se udalji.

Boris se sutradan javi Dunji sa detaljnim obrazloženjem šta mu je predloženo i šta mu predstoji. –To nikako ne mogu i ne smem da odbijem. -Ti znaš da ja tebe volim najviše na svetu, pa se sada situacija donekle menja. Ja ću nastojati da dođem kod vas pre polaska na fakultet da se o svemu lično dogovorimo. Volim Te.

Kad' je Dunja dobila to pismo ona se rasplakala, a mama k'o mama, koja je i suviše brinula o njoj i nastojala da je što pre uda, mada je Dunja imala tek devetnaest godina, pročitala je i to pismo, naljutila se i počela da planira: -Ili će se odmah ženiti, ili od ženidbe neće biti ništa. Ti si već devetnaest godina, završila si gimnaziju i vreme ti je da zasnivaš porodicu. I ja sam se udala mlađe od tebe, sada, kada sam imala osamnaest, a tebe sam rodila sa dvadeset godina. Ako se ne udaš uskoro, ko zna hoćeš li posle imati sličnu priliku. Ja ne želim da te udajem za bilo koga. Napiši mu odmah pismo ili da bude spreman za ženidbu ili da te zaboravi. Ako ti nećeš to da mu pišeš napisaću mu ja. Ukoliko ne želi da se ženi, ne treba ni danam dolazi. Izašla je iz Dunjine sobe i za sobom zalupila vrata.

Dunja je ostala da plače. Nije znala šta da radi. Majci se nije mogla suprostavljati, a Borisu nije mogla pisati to što joj je majka naređivala. Sutradan, majka je upita: -Jesi li mu pisala?

-Nisam i neću, ja to ne mogu. Ja njega mama volim i on voli mene. On je lepo predložio da želi doći da se dogovorimo, a ti to odbijaš. To mu piši ti, ja ne mogu.

I Branka se neko vreme predomišljala da li da to piše, pa kako je dan za danom prolazio, ne napisa ona ništa, a kako odgovor za dugo nije stizao Borisu, on ponovo napisa pismo sa pitanjem da li da dolazi. I kad ni tada ništa ne dobi, ućuta se i on i presta pisati.

Direktoru je dao pristanak za studije, a kod kuće noćima nije spavao. Mučilo ga je šta može biti razlog da mu se Dunja više ne javlja. Odlučio je da joj napiše još jedno pismo, možda poslednje, u kome joj je predložio da ona dođe kod njega u Novi Sad. No, ni na to pismo nikada nije stigao odgovor. Proći će možda oko pola godine, kad je Boris već uveliko bio na studijama, doći će mu jedan poznanik iz njegovog mesta koji će mu ispričati da se sreo sa Brankom i da mu se ona požalila na Borisa. Rekla mu je da ne treba više da razmišlja o Dunji, i da će se ona uskoro udati. Saznavši za takvu odluku prihvatio ju je kao činjenicu i prestao pisati. Koncentrisao se na studije, što ga je vremenom ohladilo, iako Dunju nikako nije mogao da zaboravi. Noćima je zamišljao kako je lepa i zgodna i uvek mu je u mislima bio njen stas, njene grudi, oči, kosa i usne. Nije mogao da prihvati činjenicu da će to od tada pripadati drugom. Želeo je da sazna kako se Dunja oseća i o čemu ona razmišlja, ali o tome nije imao načina da dozna bilo šta. Njena mama je odigrala glavnu odluku.

Nastaviće se...

Tehnička škola u Novom Sadu

PODELITE OVAJ TEKST NA: