О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ 2

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн - Нови Сад

ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ

РОМАН У НАСТАВЦИМА-2




И пролазило је тако време, а ништа се значајније није догађало, Борис се готово није ни јављао својима. Писао је можда два пута годишње, а на његова писма одговарала му је само старија сестра и саветовала му да не долази кући током школских распуста јер отац прича да ће га уставити, код куће увек има послова. А у селу где су живели, стриц му је радио у сељачкој радној задрузи и тешко се живело. Хране није било довољно, а Борису чак нису доделили никакву помоћ пошто он није био Ђурин син и није са њима био регистрован у време колонизације. Стрина му је била доста строга жена и терала га је да све ради, а за храну му је ограничавала шта и када може да добије за јело. Уз све то, након што прођоше само две године стриц Ђуро изненада умре, па Борис са својих четрнаест година остаде једина мушка глава у кући и морао је да иде у надницу. А да ствар буде још тежа, управник задруге давао му је свега по пола наднице за сваки дан рада, говорећи му да је он мали и треба мање да једе. То му никада није могао заборавити. Био је непрестано гладан. У школу је ишао, бос све до краја месеца октобра, није имао ништа да обује. Био је врло добар ученик и другови су га лепо прихватали. Стекао је добре другаре у свом комшилуку и комшије су га волеле јер је био вредан и послушан. Како су његови другари имали бицикле, а он није имао новца да себи купи, сам је сакупљао делове по отпадима и од другова, па је сам себи саставио први бицикл. И по томе су га убрзо упознали у селу. Коме год је у комшилуку био неопходан лек, Борис би ишао својим бициклом у суседна села, где су постојале апотеке, и доносиоим лекове. Набављао је и друге ствари, а од никога није хтео примити никакав поклон. И поред свих тешкоћа кроз које је пролазио увек је био веселе природе. Никоме се никада није жалио. У њиховом најближем комшилуку живела је Ђурина кћерка, чији је муж радио у продавници, па је он Борису за почетак сваке школске године доносио по неку свеску и оловку, а папире за хватање бележака у школи Борис је набављао сам, кришом са општинског тавана, на коме су били заостали швапски документи, од пре рата. То је радио заједно са разредним другаром Војком.

Стрина му је била немилосрдна, приморавала га је да бициклом вози паприку на пијаце, удаљене чак и до 20 километара. Радио је то у дане викенда, најчешће недељом, када није ишао у школу. Све послове у баштама и код куће радио је пре одласка у школу или после доласка, зависно како је које недеље имао наставу. Његови другари из комшилука, који су имали родитеље, били су у далеко повлашћенијим положајима, али Борис се никада није жалио. Када је имао мало слободног времена и он је одлазио са дечацима да игра лопте, а лопте су у то време биле ''крпењаче''. У биоскоп је могао ићи само када би му дежурни дао бесплатну карту. Слично је пролазио и са сладоледом. У селу је постојао један сладолеџија (Шиптар) коме је Борис окретао мешалицу и правио сладолед а као награду добијао је један фишек бесплатно. Гајио је и свилене бубе, које му се нису никако исплатиле. На Дунаву је научио пливати, али умало се није у њему и удавио. Спасио га је рибар Слободан. После тога догађаја, причао је, да је док је тонуо у воду видео себе у сандуку и своју сахрану. Од тога догађаја заправо је почео његов трећи живот. Други му је почео након што га је старија сестра спасила на Шатор планини у збјеговима. Касније ће доживети још опасних догађаја који су га могли коштати живота. Детињство му је било бурно, али се у свакој прилици извукао.

Пролазиле су године, Бориса су једном питали шта би он желео бити када одрасте, на чега им је одговорио:

-Највише бих желео бити инжењер, али знам да ми се та прилика никада неће пружити.

-Никад немој рећи ''никад'', живот зна донети неочекиване ситуације. Можда ћеш постати и веома познат инжењер, рече његов другар Војко, па настави: -Има безброј случајева у животу да су чувени људи били сиромашни и без родотеља, па су ипак успели. Ја ти желим срећу и да постанеш инжењер, па да те се сви са поносом сећамо.

Када је већ имао шеснаест година Борис је волео да се дружи са првом комшиницом Душанком, која је била нешто страија од њега. Она га је изазивала, а она га је прва и научила како се момак и девојка љубе. Душанка му је дозвољавала да први пут опипа и девојачке груди, али му се није дала до краја. Када је био са њом насамо она га је толико узбуђивала да је мислио да ће полудети. Сваки пут када би га Душанка узбудила она би изненада побегла.

Четири пуне године Борис се није усудио да оде кући да види своје, бојао се да ће га отац задржати да ради земљу. Те године када је завршио осмолетку дошла му је сестра у посету и предложила да он дође код њих и настави школу. Није ни размишљао о врсти школе, важно је било побећи из села у коме није било будућности. Пристао је и о својој одлуци обавестио стрину, своју газдарицу.



***


По договору са сестром купио је аутобуску карту и кренуо у нови живот. Претходно се опростио од комшинице Душанка и својих другара и комшија, а стрина га је испратила до аутобуса. Све своје ствари спаковао је у једну торбицу. Када је сео у аутобус махнуо је стрини и видео да она плаче. Аутобус је кренуо за Нови Сад. У Новом Саду чекала га је сестра Наташа са млађом кћерком Иваном, Старију кћерку Монику, оставила је саму у стану, јер није имала код кога да је остави на чување. Та иста сестра Наташа спасила је Бориса у току протеклог рата од сигурне смрти. Она је и овом приликом била његов спаситељ. У Новом Саду је почела Борисова будућност. Тих дана Борис се усудио да отпутује у Босну, да посети оца, другу сестру Невену и брата. Стигао је возом увече па је преноћио у хотелу, у прљавој постељини. Тај хотел му се згадио али није било бољег.

Сутрадан рано је кренуо у село, пешице, а пут га је водио испред Бранкине куће. Случај је био да је Бранка стајала испред куће и препознала Бориса. Увела га је кућу и преставила Дуњи. Дуња је тада већ била девојка, нешто преко четрнаест година, веома лепог стаса, дугачке коврџаве косе и била се потпуно задевојчила, са израженим грудима. Борис ју је поздравио и гледао знатижељно, желео је да је пољуби али су обадвоје били стидљиви. Мама Бранка посматрала их је оштрим погледом.

-Што сте се ућутали?, упита их Бранка. Нисте се видели четири године а ћутите као да се не познајете. На то ће Борис:

-Ја нисам ни мислио да ћу свратити код вас, а ето драго ми је да вас видим.Дошао сам да видим своје, а бојим се да ће ме отац уставити. Зато сам се пре поласка уписао у Техничку школу, па ако он то покуша рећи ћу му да ме не сме устављати и ја ћу побећи.

-Добро си урадио Борис, одговори му Бранка. –Ми овде имамо само гимназију па ћу ја моју Душицу уписати да настави, бар да заврши средњу школу. Децо моја, учите кад имате прилике, ипак су школе ваша будућност.

Бранка је Борису понудила доручак, али је он одбио, правдајући се да је већ доручковао, а купио је само једну кифлу у пекари. Продужио је кући на село и обећао да ће свратити у повратку.

На селу је остао два месеца, током школског распуста. За то време чувао је стоку са својим старим другарима, обновио игре из детињства и посетио своју бившу школу. Видео се и са својим бившим учитељом Миланом. Њему је рекао да је уписао Техничку школу, на чему му је учитељ честитао и пожелео добар успех. Код куће је радио углавном са братом, мада отац није изражавао жељу да га устави на селу. Једном је то споменуо, упитавши:

-Шта си ти наумио? Хоћеш ли продужити школу или би више волео да се вратиш? Ето, ако мислиш да се вратиш кући, ја мислим да већ имаш и лепу девојку за женидбу. Како ми се чини Бранка навија за своју кћерку, а заиста је лепа девојка и чини ми се веома скромна.

-Ја сам се већ уписао у Техничку школу и наставићу школовање у Новом Саду. Када завршим школу онда ћу одлучивати шта ћу и дали ћу се вратити у Босну, одговорио му је Борис, и наставио: -За женидбу је сувише рано да размишљам. Ни старији брат ми још не размишља о женидби. Ви на селу би сте желели да што пре жените синове само да би сте добили нову радну снагу у кући. Дуња јесте веома лепа и скромна, она се мени веома допада али она је још дете, а да ли ћемо се нас двоје заволети, прерано је о томе размишљати, можда ће она наћи некога ко јој је ближе, а не да чека мене хоћу ли се ја вратити из Новог Сада. И отац му Владимир није више настојао на останку. Сложио се са Борисом да може да иде када му је воља.

Пред крај месеца августа Борис је спаковао оно мало своје одеће и кренуо на пут. Отац је одлучио да га испрати до воза, па је напунио торбу поврћа и воћа за Бранку и Дуњу, а себи и Борису понео за ручак сувога меса и један цео сир, који су сами правили код куће. Стигавши у град, свратили су код Бранке. Она их није очекивала али им се обрадовала. Када је Владимир извадио из торбе што јој је донео понудио јој је и сирац, на чему се Бранка неизмерно захваљивала. Она је Владимиру предложила:

-Обадвојица ћете остати код мене на ручку, а Борис ће да преноћи и сутра ћемо га нас две испратити на воз.

-Немам ништа против, ако Ти мислиш да то вама одговара, рече јој Владимир и раскомоти се.

И док су седели и пили кафу у кућу улази Дуња која се вратила из продавнице. Она се зачуди кад их виде у кући и лепо се са обојицом гостију поздрави. Овога пута била је весела и није деловала стидљиво. Чак је Борису дала знак да дође у њену собу, док родитељи пију кафу. И Борис одмах устаде, не рече оцу и Бранки ништа, само затвори врата иза себе. А када је отац Владимир наумио да крене кући Бранка им уђе у собу без куцања и нађе их загрљене. Бранки би драго да их тако види, а њих обоје се тргоше, онако збуњени и зајапурени а Бранка рече:

-Тако ви, чим сте сами можете да се волите. Али нека, лепо је то. Нека сте обоје срећни а и мајка ће бити срећна са вама. Извините. Али Владимир се враћа кући па жели да се опрости.

Он уђе у собу, загрли најпре Бориса и пољуби га, а затим загрли и Дуњу и пољуби је. Пожели Борису срећан пут и замоли га да пише када стигне, а Дуњи рече:-Надам се да ћеш ми бити снаја.

Предвече Бранка предложи Дуњи и Борису да заједно иду у биоскоп, са чиме се обоје младих сложише. У биоскопу Дуња седе у средину, Борис са њене леве стране, а мама се десне. Када су се светла угасила Борис прихвати Дуњину леву руку у своје, а убрзо она додаде и десну, па су се током целога филма држали за руке на њеном крилу. Бранка је повремено мотрила шта они раде, а њих двоје младих нису ништа од филма запамтили. Њима је више пријао њихов међусобни додир руку, које су имале повишену температуру. Идући кући Борис је пребацио своју десну руку преко Дуњиног рамена, а мама ју је држала испод десне руке. Сви су ћутали, мада нису размишљали о филму. У том ћутању Бранка их прекиде питањем:

-Колико си Ти Борисе година сада?

-Баш када сам био на селу код мојих напунио сам шеснаест. Ја сам због рата пошао у школу са напуњених осам година.

-А моја Дуња, ти вероватно знаш, напунила је у мају четрнаест.

-Нисам знао, али сам тако и сам проценио.

-Ти си, значи старији од Дуње нешто око две године. Таман сте једно за друго.

На то ће Дуња: -Хајде мама, ти би већ да ме удајеш, а ни школу још нисам завршила. За то имамо још довољно времена.

Када су стигли кући, док је Бранка припремала вечеру Дуња и Борис су отишли у њену собу и почели да се љубе. Борис ју је узео око струка, привукао себи и осећао њене груди на својима. Лица су им била ужарена, а очи раширених зеница. Обадвоје су пламтели од узбуђења. Њихов први истински загрљај доживели суизненада и за кратко. Мама их је позвала у кућињу и морали су се раздвојити. А када су ушли у кухињу Бранка их је знатижељно погледала, приметивши шта су радили јер су обоје били црвени у лицу. Она им ништа није рекла, и само их је понудила да седну за сто. А када је Бранка, после вечере, отишла прва да се купа, њих двоје су наставили да се мазе.

Сутрадан сви су устали нешто раније него што је уобичајено, јер је Борис ишао на воз. На станицу су га испратиле њих обадве, Дуња и мама Бранка. Успут су се договарали да им Борис пише, а и Дуња ће писати њему, јер мама је највише настојалана одржању њихове везе. Када је воз ушао у станицу обадве су се опростиле са Борисом, загрливши га уз по неколико пољубаца. Дуња га је пољубила три пута у оба образа, по уобичајеном српском обичају, знајући да су на јавном месту. Из воза им је Борис махао са прозора све док воз није нестао у оближњем тунелу. Кад су се вратиле кући, Бранка је успут питала Дуњу:

-Дуњице, кћери, како ти се он допада?

-Мама, да будем искрена мислим да је Борис озбиљан дечко, само ми се чини да је доста стидљив.

-Још сте ви обадвоје деца и неискусни сте. Када порастете биће то све другачије и на своме месту. –Остани ти са њим у вези, добра је то прилика. Пред вама је будућност и нека је са срећом.


***


Кад је Борис стигао у Нови Сад за њега је све било ново. Почела му је школска година, а ни град још није упознао. У школи су му сви били непознати. Професори су му се чинили доста строги и сувише озбиљни, а неки стручни предмети потпуно непознати. Али, што је ту је, морао је ситуацију прихватати онаквом каква је. У комшилуку где је становао упознао је другара, Ђорђа, који је са њим ишао пешице. Ђорђе је ту већ од раније живео, познавао је град и Борису је остављао утисак да се прави сувише важним. Помало се почео осећати несигурним и био је сувише повучен. У згради у којој је становао убрзо је упознао девојчицуДренку, можда годину млађу од себе. Њена мајка била је веома пријатна и у добрим односима са Борисовом сестром, па је Бориса прихватила добронамерно. Испред њихове зграде биле су простране ледине на којима су деца у слободно време играли разне игре. Борис се није укључио међу њих све док није осетио да се снашао у школи. Схватио је почетак школске године озбиљно и од самог почетка настојао да ради домаће задатке и да учи градива. Нарочито се усмерио на непознате му стручне предмете: Машинске елементе, Технологију обраде метала, Механику, и Математику, а Историју није волео. Наставница историје га је у току предавања својим једноличним гласом просто успављивала. Допадао му се предмет Енглески језик, ваљда због наставнице, која је остављала веома пријатан утисак и деловала родитељски. А када га је наставник фискултуре видео како је мршав предложио му је да се упише у друштво за телесно васпитање ''Партизан''.

-Не могу ја наставниче ништа да радим као гимнастичар, рече Борис. –Не брини, шта можеш а шта не. Научићеш. Партизан ће ти помоћи да се поправиш телесно и здравствено. –Јави ми када се упишеш! Наставник му то даде као задатак, а Борис га тако и прихвати и код куће пренесе сестри и њеном мужу. Они се обадвоје сложише.

Након што се прилагодио школским условима писмом се јавио својима и другим писмом Дуњи. Писао им је укратко како му је почела школска година и Дуњу замолио да и она њему пише. Време је пролазило а њеног одговора није било. Није знао да ли је он у нечему погрешио док је био код њих, али одлучио је да чека.

Како је школска година текла Борис је учио све више, иако у почетку са оценама није почео према очекивању, али од другог полугодишта кренуло му је све боље. Тада је већ познавао готово све своје разредне другове, а и наставнике је упознао и почео се осећати сигурнијим. На крају прве године остварио је врло-добар успех, па су му сестра и зет били задовољни. Частили су га са улазницом за биоскоп, којом приликом је гледао први југословенски филм ''Живеће овај народ''. У биоскоп је тада ишао са Дренком и њеним братом.

Тек када је био у другом разреду добио је писмо од Дуње, у коме се она извињавала, да јој је мама примила писмо и дала јој га два месеца касније. Каже, оставила јој га је у собу, а заборавила да јој за њега каже, а Дуња га није приметила и тако је то текло.

Време је текло уобичајено, Борис је у школи био доста добар ученик, имао је довољно другова, забављао се са Дренком, а од Дуње ништа није стизало. На њу је често пута помишљао, али како се она није јављала мислио је да је боље да ни он њој не пише, јер можда она то не жели, а можда је и нашла неког дечка са којим се свакодневно може виђати, па што би се она заносила, још је премлада. И тако су њихова међусобна писма престала.

Када је завршио прву годину техничке школе отпутовао је возом до Дубровника, а од Дубровника до Ријеке бродом ''Партизанка''. Тада је први пут видео море. Видео је Дубровник, провео један дан на Хвару, прошетао ривом у Сплиту, крочио на тло Шибеника и Задра и на крају тог путовања посетио Опатију и још једну ноћ преноћио у Ријеци, а потом се вратио кући.

Када је завршио други разред директор школе му је обезбедио стипендију, што му је материјално помогло, да се више не осећа да је на терету сестри и зету. Од тада је на предмету Нацртна геометрија код истог директора школе, који је предавао тај предмет, био најбољи ученик. Увек је успевао бити одличан и директор га је узимао за пример. Преко лета је ишао бициклом у своје село, удаљено 60 км, да обиђе своје ''старе другаре''. Највише се радовао сусрету са комшиницом Душанком, која га је потсећала са својим грудима на Ђину Лолобриђиду.

За време зимског распуста у трећој години Борисов разред је ишао на скијање у Словенију, где су сви научили скијати, а током летњег распуста радио је у ''Победи'' феријалну праксу, где му је бушилица ухватила десну руку, од чега се онесвестио и пао поред машине. Спасао га је мајстор који је радио уз ту машину.



***


Те године, након завршеног трећег разреда поново је дошао у Босну. Имао је тада деветнаест година и осећао се сигурним да сам путује. На путу за своје село застао је испред Бранкине куће да провери јесу ли она и Дуња још ту и како су. Бранка се веома изненадила, није га очекивала и одмах га увела у кућу. Дуња је тек била устала, таман је пошла да се умива, очи су јој још биле сањиве.

Када ју је Борис загрлио она није могла доћи себи. Мислила је да сања, па је протрљала очи да се увери.

-Када си стигао? Упита га, па настави: -Што се ниси јавио?

-Ни ти мени не пишеш одавно, па сам мислио да ме више не волиш, а нисам био сигуран ни да ли ћу те видети, а сада видим да си права девојка. Изгледаш фантастично. Сада, кад' те видим како изгледаш имам разлог да се заљубим.

-Колико дуго остајеш овога пута и хоћеш ли имати времена да дођеш и код нас? Могли би смо провести који дан заједно, слажеш ли се?

-Слажем се и настојаћу да дођем код вас на повратку са села, ако ме прихватате. Мораш питати маму за дозволу.

Дуња се насмејала и затим отишла у купатило, а мама Бранка је припремила доручак за све троје. Причали су о протеклим временима, а Бранка се највише хвалила са својом јединицом.

-Кад је тако волиш и обожаваш, рече Борис, шта би ти урадила када би ти је неко украо?

-Мајка њу добро чува и неможе је нико украсти, а када она сама буде хтела добиће она мамину дозволу. Само и мама мора да се сложи.

Бранка је затим питала како је Борису у школи и намерава ли почети радити чим заврши. Када је чула да Борис има стипендију, то јој је био знак да тиме има и обезбеђено радно место и да може рачунати на удају кћери. Видела је у њему сигурност.

На повратку са села Борис је планирао да остане један дан код Дуње и њене маме. Њих две су га примиле са задовољством. Након што су разговарали о многим темама, а највише о плановима за Борисов будући посао, мами Бранки је било веома стало до уверења да може рачунати на сигурну будућност кћерке. Она је то чак Борису и дала до знања, док је Дуња само ћутала и слушала. Борис јој на то није ништа одговарао, знао је да су још обоје ученици и да су премлади за брак. Признао јој је једино да му се Дуња свиђа.

После подне Дуња је требала да залије цвеће у кући комшија који су били одсутни. Кад је пошла са њом је пошао и Борис. У кући су заливајући цвеће почели да се милују. У почетку се Дуња осећала постиђено, а када ју је Борис загрлио и привукао себи, додиривши јој груди својим прсима, она се опустила. Затворених очију спојиле су им се усне и на лицима им се појавило црвенило. Обоје су осетили топлоту једно другога. Љубећи се Борис јој је дотакао груди, што је Дуњу довело до узбуђења и она га је снажно загрлила. Стајали су тако загрљени испред прозора који је гледао у башту, а њена таласаста коса прекривала им је обома лице. Време је за њих тада стало, а када су се за предах раздвојили Дуња рече Борису да га воли.

-Волим и ја тебе Дуња и зато сам и свратио код вас да ти то кажем. Све ове протекле године, од када смо се први пут видели, размишљао сам ја о теби и осећао сам се тужно када ми се ниси јављала. Мислио сам да сам те заувек изгубио, али сам овога пута дошао да се у то уверим. И драго ми је да нисам био у праву. Волим те! –Хоћеш ли ми сада писати?

-Хоћу, обећавам!

-Знаш, када си ми први пут писао твоја писма је читала и моја мама. Она је веома чудна особа, о мени брине сувише, и само прича како жели да ме добро уда, што мени смета, али таква је. Немој јој рећи да сам ти то казала. Ако приметим касније да је и даље занимају моја писма ја ћу ти дати нову адресу на коју ћеш ми моћи писати. Извини, морамо сада ићи кући, видећеш питаће где смо се толико задржали. Знаће она шта смо радили, а то ће јој бити изговор. Видеће она из наших очију и са лица шта смо радили.

Из комшинске куће пошли су загрљени, а затим су се узели за руке. Кад их је мама Бранка видела како се држе за руке била је пуна среће.

Послеподневне сате Дуња и Борис су провели на плажи поред реке. Уживали су гледајући једно друго, а Борис је био очаран њеним изгледом. Складност њенога тела могла се видети само на филмовима америчких глумица. А боја њене дугачке таласасте косе била је лепша од иједне до тада виђене девојке. Борис се осећао поносним да је баш он са најлепшом девојком на плажи. А и Дуња се поносила са Борисом, јер је ето баш он дошао из далека, док су сви остали младићи на плажи домаћи, добро познати свима, и од мањег су интереса. Дуњине другарице кришом су погледале према њима, спремне да је сутрадан питају ко јој је то био.

Увече у Дуњиној соби имали су прилику да се помазе док им је Бранка спремала вечеру, а када су Борису наместили да спава Бранка му је пожелела пријатно спавање, а Дуња га изљубила за растанак. Ујутро, када је он требао да крене на пут, Дуња је рекла мајци:

-Овога пута испратићу га ја сама. Довољно сам одрасла и не мораш више да ми следиш сваки корак. Дуња је тада имала пуних седамнаест година и била је у правом смислу одрасла девојка. Идући ка станици прошли су поред фотографске радње ''Нијаз'' у чијем је излогу била увеличана Дуњина фотографија, као најлепше лице града. Заиста, њена бујна таласаста коса делимично јој је покривала лице са полуосмехом, а очи кестењасте боје привлачиле су сваког пролазника да застане и да се нагледа. Борис је био одушевљен и од Дуње је затражио да му она пошаље једну такву фотографију. И док су на станици чекали, Борис јој је кришом миловао лице и успео неколико пута да је пољуби у оба ока. Када је воз пристао, загрлили су се и пољубили, а онда се он попео у воз и махао јој са прозора. Дуња се сузних очију враћала кући док је воз клопорао низ Унску долину. Било је послеподне и Борису је предстојало путовање током целе ноћи, са неколико успутних преседања.


***


Већ сутрадан, након што је допутовао, Борис се јавио Дуњи, а својима тек након неколико дана. Недељу дана затим почела је школска година, Борис је пошао у четврти разред, а Дуња у трећи гимназије. Овога пута писма су им стизала учесталије. У њима прелепе речи описа и жеља, обадвоје су се радовали да им што пре пристижу. Дуња је једне прилике у своје писмо ставила вату намочену са парфемом, а када је исто стигло на адресу у школу узео га је Борисов друг Ђорђе и понео идући кући. Запитао је Бориса:

-Шта мислиш шта ти мисли девојка која би ти у писму послала парфем?

Борис је остао збуњен, није знао на шта се то може односити, а Ђорђе му на то додаде:

-Па та те девојка свакако воли, и тада му извади писмо из џепа.

Борис се само насмејао и Ђорђу испричао ко је та девојка. Ђорђе им је обома пожелео срећу, са надом да ће се венчати.

Док је био ученик четвртог разреда средње техничке школе Борис је редовно вежбао у Партизану и тог пролећа учестовао на гимнастичком првенству Србије у Крагујевцу. Био је и све бољи ученик, како се приближавао крај школске године постизао је све бољи успех, па је чак матуру положио одличним успехом, а за писмени састав из српског језика добио награду Савеза књижевника Југославије, као најбољи у школи.

Чим је матурирао, након недељу дана почео је радити у предузећу које га је стипендирало. Прво радно место било му је у погону и то рад по сменама. Ненавикнут на ноћни рад, ноћна смена му је падала веома тешко. Не прође више од девет месеци доби он позив за отслужење војног рока, што га ослободи ноћног рада. А када је отслужио војску вратио се на исти посао. Радио је и ћутао, никоме се није жалио, није имао разлога јер је и другима тако било. Дописивао се са Дуњом и из њених писама добијао похвале и потстрек. Дуњи је писао лепа писма, уверавајући је да је воли и да се нада да ће њих двоје заувек остати једно. Није за дуго сазнао да је још увек Дуњина мама долазила до њених писама и да их је и она читала. Јесте да јој је Борис слао писма на школску адресу, али их је она код куће остављала у своју фиоку раднога стола, што је мама налазила и читала. Била је веома знатижељна и наговарала кћерку на што скорашњу удају. Знајући да је Борис завршио школу, запослио се, па чак већ и отслужио војску, мама је планирала да је време за свадбу.

Једнога дана, ненадано, Борис се нађе у дворишту предузећа где срете директора. Борис, повученог понашања, помало гледајући директора са страхопоштовањем, покуша да се што пре удаљи, али га он заустави и упита:

-Да ли би ти желео да студираш? Од јесени се отвара нов факултет за инжењерство у прехрамбеној индустрији у Новом Саду, па би смо ми били вољни да тебе стипендирамо, јер си иначе био добар ученик и у средњој школи. Очекујемо да ћеш бити добар и на факултету и завршити га на време.

Борис се нађе затечен, па збуњено поче да одговара:

-Свакако да бих ја то желео, о професији инжењера сам маштао још као дете, али сам одувек знао да ја за то никада нећу имати прилике. Ми смо у рату страдали и ја сам сиромашан, ја морам да радим да бих живео.

-О томе немој да бринеш. За живот ћеш имати довољно, нећеш бити гладан. Ти се само обавежи да редовно идеш на наставу и полажеш редовно све испите, а ми ћемо теби дати стипендију од које ћеш моћи пристојно да живиш. Јави ми за неколико дана, како би смо те могли пријавити факултету. То рече и журно се удаљи.

Борис се сутрадан јави Дуњи са детаљним образложењем шта му је предложено и шта му предстоји. –То никако не могу и не смем да одбијем. -Ти знаш да ја тебе волим највише на свету, па се сада ситуација донекле мења. Ја ћу настојати да дођем код вас пре поласка на факултет да се о свему лично договоримо. Волим Те.

Кад' је Дуња добила то писмо она се расплакала, а мама к'о мама, која је и сувише бринула о њој и настојала да је што пре уда, мада је Дуња имала тек деветнаест година, прочитала је и то писмо, наљутила се и почела да планира: -Или ће се одмах женити, или од женидбе неће бити ништа. Ти си већ деветнаест година, завршила си гимназију и време ти је да засниваш породицу. И ја сам се удала млађе од тебе, сада, када сам имала осамнаест, а тебе сам родила са двадесет година. Ако се не удаш ускоро, ко зна хоћеш ли после имати сличну прилику. Ја не желим да те удајем за било кога. Напиши му одмах писмо или да буде спреман за женидбу или да те заборави. Ако ти нећеш то да му пишеш написаћу му ја. Уколико не жели да се жени, не треба ни данам долази. Изашла је из Дуњине собе и за собом залупила врата.

Дуња је остала да плаче. Није знала шта да ради. Мајци се није могла супростављати, а Борису није могла писати то што јој је мајка наређивала. Сутрадан, мајка је упита: -Јеси ли му писала?

-Нисам и нећу, ја то не могу. Ја њега мама волим и он воли мене. Он је лепо предложио да жели доћи да се договоримо, а ти то одбијаш. То му пиши ти, ја не могу.

И Бранка се неко време предомишљала да ли да то пише, па како је дан за даном пролазио, не написа она ништа, а како одговор за дуго није стизао Борису, он поново написа писмо са питањем да ли да долази. И кад ни тада ништа не доби, ућута се и он и преста писати.

Директору је дао пристанак за студије, а код куће ноћима није спавао. Мучило га је шта може бити разлог да му се Дуња више не јавља. Одлучио је да јој напише још једно писмо, можда последње, у коме јој је предложио да она дође код њега у Нови Сад. Но, ни на то писмо никада није стигао одговор. Проћи ће можда око пола године, кад је Борис већ увелико био на студијама, доћи ће му један познаник из његовог места који ће му испричати да се срео са Бранком и да му се она пожалила на Бориса. Рекла му је да не треба више да размишља о Дуњи, и да ће се она ускоро удати. Сазнавши за такву одлуку прихватио ју је као чињеницу и престао писати. Концентрисао се на студије, што га је временом охладило, иако Дуњу никако није могао да заборави. Ноћима је замишљао како је лепа и згодна и увек му је у мислима био њен стас, њене груди, очи, коса и усне. Није могао да прихвати чињеницу да ће то од тада припадати другом. Желео је да сазна како се Дуња осећа и о чему она размишља, али о томе није имао начина да дозна било шта. Њена мама је одиграла главну одлуку.


Наставиће се...


Техничка школа у Новом Саду























ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"