Kim Anatolij Andrejevič — poznati ruski prozaista, dramaturg, prevodilac, autor romana: „Veverica“, Radost raja“, „Otac šuma“ i mnogih drugih dela.
PARABOLA O GENIJU I NjEGOVOJ MUZI
On je bio usamljeni genije
ona samohrana majka.
On je napisao tomove stihova i dela
koje niko nije mogao da pročita.
Ona je ostala sama,
bez muža i dece
svako je otišao na svoju stranu
srela je usamljenog genija
i udala se za njega bez ikakvih daljih misli.
Počela je da održava njegov skromni dom
koji se sastojao od biblioteke, spavaće sobe i kuhinje.
Uredila je sobe isterala iz njih muve
zatim sela na divan i počela da priča
s njegovim stihovima i delima, tom po tom.
I evo, ubrzo je i sama postala genijalna.
Sada su sav njen novi svet —biblioteka, kuhinja i spavaća soba
u kojoj mirno spava, hrče
najzad međunarodno priznat,
dobro nahranjen
njen usamljeni idol.
MOJE POREKLO
Šta je etiopsko
šta škotsko
i šta korejsko u meni?
Da, od svega pomalo.
Muhamedu, Budi, Hristu
kom si proroku odan
kom se bogu moliš?
Proroke sam razumeo
preko ruske reči.
Ruski jezik
je moja mistična baza.
Puškin, Ljermontov
Kim Si-seup iz Koreje —
tri pesnička proroka
iz raznih krajeva i mora.
Oni su mi otkrili Jedinog Boga
koji se zove Jedina Reč.
I svetleo se
u vekove moj put
koji su mi pokazali.
Čvrsta poput dijamanta,
prozračno svetla
moja pesnička baza
22.04.2020
BEZ ZNAKOVA INTERPUNKCIJE
Ceo život sam bio u žurbi
putovao vozom
leteo avionom
bio za volanom
hodao nepoznatim gradom u snu
s čežnjom besparice u grudima
zaboravivši adresu kuda treba da idem
žurio sam izgleda
na sopstvenu sahranu
ali nisam uspeo da
sahranim samog sebe
zakasnio sam
Sahranjivali su me moji bližnji
koje sam zavoleo
kao samog sebe
ispostavilo se da ih je toliko
oko mog iskopanog groba
da su zauzeli celo groblje
i stajali daleko iza ograde
po poljima i brdima
do samog horizonta
i ja sam se sasvim izgubio među njima
pitam se zašto sam žurio
POEMA O ŽIVOTU
A tako je je bilo zanimljivo živeti
Video sam erupciju vulkana Avačinski
U Abhazijii je gorštak išao
za stadom ovaca
obuhvativši rukama štap koji mu leži
na ramenima
Medved je sedeo do pojasa u vodi
lovio ribu u reci Kamčatki
Mongoli su jahali kroz svetlobraon pustinju
na malim divljim, ljutim konjima s velikom glavom
Ludi Fjodor Konjuhov veslao je u čamcu preko dva okeana govoreći molitve
Video sam havajske devojke koje su mi
oko vrata stavljale ogrlice od cveća – samo cvetovi!
U kazahstanskom detinjstvu video sam
kako se vihor rodio na putu —zatim je porastao do neba i odjurio
preko svetlucave slane močvare
Mnoga sam čuda video na svetu
ali želim da se setim još jedne stvari
kako u Portugaliji na najzapadnijoj tački Evrope
leteći ljudi padali sa litice
i kao tamne mušice
odlazili u daljinu Atlantika
u Atlantidu
09.04.2020
Parabola o pet tašti
Prva je bila fatalista.
Govorila je kćeri, mojoj ženi,
sažaljivo me gledajući:„Šta da se radi. Ispostavilo se da tečno u
gusto ne možeš da svariš“.
Druga tašta, udovica majora, govorila je: „Drugovi! Drugovi!“
Ne treba da pričam o politici! U devetnaest nula- nula gledam seriju!“
Treću taštu još nisam našao, ali je za života bila poznata i kod nas i u Americi:
uzgajala je kukuruz
visok šest metara!
Četvrta tašta je na vikendici uzela sekiru
i sve grmlje isekla preko svog kolena. Zatim sam im godinu dana loživo kamin.
Pete neće ni biti!
Četvrtu ću voleti do smrti.
03.04.2020
Starci
Ogromno mnoštvo
sedih staraca krije se u
Šumi čovečanstva.
Mnoštvo!
Leže
u predsedničkim palatama,
u stanovima, ludnicama,
hospisima svoje otadžbine.
Skupili su se u kanalizacione
otvore beskućnika
i tamo zaspali večnim snom
— i sasvim istrunuli.
Nakupilo se dovoljno
starog, otpadnog materijala
u Starom i Novom svetu.
Od Boga zaboravljeni, od dece odbačeni
—sklonjeni, odvratni, nepotrebni —
starci se uplašeno kriju od smrti.
Na njih se treba sažaliti — oni se plaše.
Zaveštanje
Zaveštavam bližnjim
šaku svog pepela
da biste ga vratili u zemlju
negde na neko lepo, skriveno mesto.
Zaveštavam svetu
četrdeset sedam talenata,
književnih dela
umnoženih od jednog talenta
koji mi je darovao Bog
hiljadu devetsto sedamdeset i treće godine
u lenjingradskom časopisu „Aurora“.
Neka On vidi —nisam u zemlju zakopao njegove talente.
A ženi Ljilji dajem oproštajnu reč
najnežniju
koju ionako neću izgovoriti
i tiho ću odneti sa sobom.