detalj slike: KRK Art dizajn

SAVA MRKALj, STVARALAŠTVO I SUDBINA GENIJA SA KORDUNA 

Ana Stanković 

 UVOD

„Zlo je mučno sadašnje podneti,
Zlo nas bivše peče u pameti,
Buduće već jede nas,
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
A sni noćni rastuže nas budne.
Jesmo l' bez zla koji čas?“

Sava Mrkalj 1825. godine

Vekovima su se talentovani, genijalni i osobeni ljudi suočavali sa nerazumevanjem, podsmehom i osudom okoline, a veoma često ih je i siromaštvo sprečavalo da svoje zamisli namenjene čovečanstvu sprovedu u dela, zbog čega su bili zavisni od pomoći bogatih i moćnih ljudi čiji je motiv za podršku gotovo uvek bio ostvarivanje profita.

Ali šta je sa onim vizionarima i reformatorima koji nisu osmišljavali tehničke proizvode pogodne za buduću prodaju, čija je genijalnost ostajala u domenu nauke i nije mogla da donese profit iako je olakšala brojne aspekte obrazovanja, počevši od opismenjavanja? Šta možemo da dobijemo ako se, uz sve to, genijalnost rodi u teškim istorijskim okolnostima, krajem 18. veka, u otrgnutom i izolovanom delu jednog mučeničkog naroda koji je vekovima imao samo jednu svrhu – da gine štiteći neku nepoznatu gospodu?

Dobijamo prvog, ali nepriznatog reformatora azbuke, filologa, filozofa, matematičara i pesnika Savu Mrkalja, tragičnog genija sa Korduna, neshvaćenog, neprihvaćenog, odbačenog i zaboravljenog. Bez slave, sa retkim materijalnim izvorima koji govore o svemu što je prolazio pre nego što je siromašan i sam skončao u jednoj bečkoj duševnoj bolnici. 

Uz dužno poštovanje i zahvalnost svim nepoznatim Kordunašima koji su priče o Savi Mrkalju prenosili „sa kolena na koleno“ i retkima koje je dirnula njegova sudbina i koji su se potrudili da je pisanim rečima sačuvaju od zaborava, pokušaću i lično, kroz ovaj rad, da doprinesem istom cilju.

1.     DETINjSTVO I MLADOST

Sava Mrkalj je rođen 1783. godine u mestu Sjeničak na Kordunu, u današnjoj Hrvatskoj, a tada delu tadašnje Vojne Krajine (Vojne granice), gde su Srbi vekovima bili „živi zid“između Otomanskog carstva i Austrougarske carevine. Njihova isključiva uloga bila je da odbijaju napade Turaka i drže ih van granica Carevine. Bili su pod trajnom vojnom obavezom, obrađivali su zemlju kad je to ratovanje dopuštalo, gradili kuće na zgarištima, rađali decu i bili u stalnoj vojnoj pripravnosti.

U vreme Savinog rođenja u Evropi su cvetale filozofija, književnost i umetnost. Emanuel Kant je objavio „Kritiku čistog uma“, književnici Gete i Šiler pisali su svoja dela, a Hajdn i Mocart su komponovali. Na žalost, taj deo Evrope nikada nije stigao u Sjeničak, niti su stanovnici Vojne Krajine izlazili u Evropu, osim pod oružjem. Neprestani ratovi sa Turcima, ali i na drugim austrijskim ratištima, nisu ostavljali mesta za napredak. U takvim okolnostima, u kući od kestenovog pruća, sa zemljanim podom i slamnatim krovom, nalik svim ostalima u Sjeničaku, rodio se Sava Mrkalj.  Poznato je da se njegov otac zvao Petar i da je bio zemljoradnik, a o majci nema podataka, osim što postoji sumnja, koja je deo usmenog predanja, da nije bila psihički zdrava i da je Sava od nje nasledio psihičke probleme zbog kojih je i završio u duševnoj bolnici. Porodični nadimak im je bio Baslak, pa su u rodnom kraju i Savu zvali Sava Baslak.

Sava je detinjstvo provodio čuvajući stoku, zajedno sa svojim vršnjacima, ali se, po svemu sudeći, samo delimično uklapao u svet svojih vršnjaka. Po nekim kasnijim opisima, izgleda da je kao dečak bio slabašan, nejak i bledunjav, verovatno najslabiji među svojim vršnjacima, zbog čega je iz svake igre izlazio poražen. Surova sredina u kojoj je odrastao već tada je doprinela da Sava počne da se povlači u sebe i izdvaja iz društva. Mnogo godina kasnije, akademik Gojko Nikoliš, koji je u velikoj meri rasvetlio ove prve, ali i kasnije godine života Save Mrkalja zapisao je: „Teško onome ko posmatra svoju družinu izvana i odozgo, ko se izdvaja i uzdiže, ko hoće koračati izvan prtine, po celcu. Ništa tako ne razdražuje osrednjost kao onaj ko se, makar i za glavu, izdigne iznad nje. Osrednjost obožava samo osrednjake, i to baš one koji svoju osrednjost pokrivaju lažnim vrijednostima: uobraženošću, nametljivošću i nasiljem.“

Sa 16 godina, Sava Mrkalj je dobio otpust iz vojne, graničarske, službe. Do toga je moglo da dođe zbog fizičke nesposobnosti, uspešno završenog školovanja, dakle kao izuzetna nagrada za umnu sposobnost ili pomoću mita komisiji. U Savinom slučaju, otpust iz „najjeftinije vojske na svetu“ najverovatnije je bio rezultat kombinacije fizičke slabosti i intelektualne superiornosti,  jer se oslobađanje od vojne službe poklapa sa Mrkaljevim završetkom klerikalne škole u Plaškom, u kojoj su se obrazovali budući sveštenici, koje je njihovo zvanje oslobađalo vojne obaveze.

2.     ANGAŽOVANjE U ŠKOLI

Odmah po završetku bogoslovije u Plaškom, sa najboljim ocenama i nepunih 17 godina, postavljen je za učitelja u slavenoserbskoj školi u Gospiću, gde se odmah istakao svojim lepim ponašanjem, stavom i pristupom učenicima. Pri tome, opisivali su ga kao neobičnog učitelja u još neobičnijoj školi, jer je samo jedan učenik bio njegov vršnjak, a ostali su bili stariji po šest, osam, čak i deset godina. Uz to, Sava se nije ustezao da se, kao posvećeni učitelj, požali Konzistoriji (Eparhijskom veću), što mu "militarska gospoda prave smetnje" jer njegove đake jednog po jednog, regrutuju i šalju na ratišta.  

To nije bila jedina zamerka koju je Sava imao, imajući u vidu stanje u školstvu Vojne krajine na prelasku iz 18. u 19. vek, jasno je da se suočavao sa mnogim problemima, uključujući i materijalne. Naime, srpske narodne škole radile su tada neredovno, njihov opstanak i život učitelja zavisili su od ugovora.

Ako se obezbedi život učitelja škola radi, a već iduće godine, ako učitelja niko ne plaća i on nema od čega da živi, nema škole. Tako je, tri godine pre dolaska Save Mrkalja, srpska mladež u Gospiću bila bez škole. Ponovo je otvorena 1799. godine, najviše zahvaljujući zalaganju ličkog prote Jovana Milojevića. Sveštenici, trgovci i oficiri u Gospiću preuzeli su obavezu da izdržavaju jednog dobrog i spremnog učitelja, ne bi li se tako podiglo opšte dobro.

Pogodba je podrazumevala da će parosi plaćati po 10 forinti, trgovci skupiti 50 forinti, a kapelani i oficiri „kako budu mogli“. Ali, ispostavilo se da su plaćali samo sveštenici i to neredovno, dok trgovci za dve godine koliko je Sava radio u školi nisu dali ništa. U pokušaju da izbegnu sramotu što nisu ispunili svoju obavezu, trgovci optužuju Mrkalja, ali ne što loše uči njihove potomke, već što je „mlad i golobrad“.

Česti sukobi sa oholim oficirima i sa škrtim trgovcima koji mu uskraćuju platu, iako su se na taj trošak obavezali crkvenim vlastima, bili su glavni razlog da Sava 1801. godine donese odluku da napusti službu u školi u Gospiću.  

3.     ŠKOLOVANjE U ZAGREBU I PEŠTI

Pune tri godine posle odlaska iz Gospića gubi mu se svaki trag. Nema nijednog podatka o njegovom kretanju. A onda se, 1804. godine, pojavljuje u Zagrebu, gde pohađa tamošnju arhigimnaziju, upisan kao polaznik „vjere grčke, ne unijatske, iz sela Sjeničaka, prve banske regimente, otac Petar, pučanin... Sredstva za život ima podučavajući đake“. Za razliku od stanja u Gospiću, gde je kao učitelj bio najmlađi, u zagrebačkoj arhigimnaziji je najstariji među učenicima – ima 21 godinu, a svi ostali đaci između 13 i 17. Sava je tu nejednakost uspešno kompenzovao time što je bio odlikaš, „najodličniji među odličnima“ i prvi put neko kome se dive, a ne predmet podsmeha.

Intelektualna superiornost i lakoća učenja omogućile su mu da iste godine, dakle 1804, otpočne i filozofske studije na Kraljevskoj akademiji znanosti, koja je u to vreme bila najviša nastavna ustanova u Hrvatskoj sa tri fakulteta — teološkim, pravnim i filozofskim. Uprkos njegovim nespornim kapacitetima, istraživačima njegovog života nije u potpunosti jasno gde je i kako završio prvi gimnazijski semestar. Pretpostavka je da je predmete iz prvog polugodišta polagao vanredno, ne pohađajući nastavu. Otvoreno je i pitanje kako je postao student Kraljevske akademije u vreme kad je trebalo da pohađa drugi, završni razred gimnazije. I tu je, izgleda, moguć samo jedan odgovor - da mu je, kao apsolutnom odlikašu na kraju prvog razreda gimnazije, dopušteno da vanredno polaže predmete iz drugog razreda ili, možda, da položi poseban prijemni ispit na fakultetu.

Ono što je sigurno je da je Sava na školovanju u Zagrebu opet bio u veoma nepovoljnoj situaciji kada je reč o uslovima pod kojima se školovao, budući da potiče iz jedne ekstremno siromašne graničarske porodice, a oko sebe u Zagrebu ima kolege čiji su roditelji građani i plemići. Sava je među retkima za koga u katalogu škole stoji da se izdržavao podučavajući druge, a uz to su sigurno bili neophodni i fizički poslovi. Ipak, svoje nevolje Sava je pobedio izuzetnim intelektualnim i fizičkim naporom, snagom volje i talentom.

Ni po završetku Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Savi Mrkalju nije bilo dosta škole, iako je mogao da bude pragmatičan i da tu diplomu i zvanje iskoristi za zaposlenje u nekom magistratu, sudu ili vojnoj komandi. Ipak, kod njega je prevagnula naučna radoznalost nad egzistencijalnim pitanjima i Sava odlazi u Peštu, na studije filozofije i matematike, na kojima se opet ističe lakoćom učenja.

Marljivim radom, sve od klerikalne škole u Plaškom, preko zagrebačke arhigimnazije i Filozofskog fakulteta do peštanskog univerziteta, Sava je stekao izuzetno široko znanje, pa su mu i njegovi savremenici priznavali da je bio jedan od „najučenijih Srbalja, doktor filozofije, iskusan astronom i matematičar“.

Možda najveća nepoznanica u životu i školovanju Save Mrkalja odnosi se na mesto i period u kome je učio jezike i sticao znanja iz lingvistike, posebno imajući u vidu da su istraživači njegovog života zabeležili da je opisivan kao poliglota koji je govorio francuski, nemački, italijanski, mađarski, ruski i hebrejski, poznavao latinski i grčki i razumeo niz drugih jezika. Dodatno, interesantno je da je upravo u ovoj oblasti dao najveći doprinos – delo „Salo debelog jera libo azbukoprotres“iz 1810. godine, u kojem je na svega 18 strana dao temeljnu studiju srpskog jezika i azbuke i predloge za njeno poboljšanje.

4.     REFORMA AZBUKE

Tokom svog školovanja i rada sa đacima, Sava Mrkalj je uočio da glavne prepreke opismenjavanju Srba predstavljaju pojava koja se zove diglosija, a to je pojava da se jedan jezički oblik koristi je za književnost i obrazovanje, a drugi za svakodnevnu komunikaciju, kao i brojni suvišni znakovi koji nemaju svrhu.

Naslov dela Save Mrkalja „Salo debelog jera libo azbukoprotres“ bi se u savremenoj verziji srpskog jezika moglo prevesti kao „Salo debelog jera ili pretresanje azbuke“. Reč je o ironičnom osvrtu na slovni znak „jer“ koji je tada postojao u srpskom jeziku i nije označavao nijedan glas, a ispisivao se, uglavnom nasumice, uz neke suglasnike u sredini ili na kraju reči. Svesni njegove nepotrebnosti, Mrkaljevi savremenici i istomišljenici podsmešljivo su ga karakterisali kao „peti točak u kolima“.Mrkalj je „jer“ i još 19 suvišnih znakova prosto izbrisao iz azbuke, ostavio 26 slova i tako došao do azbuke kojom se, nakon naknadnog dodavanja još četiri znaka, služimo i danas – do fonetskog pravopisa po načelu: Piši kao što govoriš.

Mrkaljevo delo odmah je 1810. uočio filolog Jernej Kopitar, koji ga je pozdravio i pohvalio 1812. godine u časopisu Faterlendišen Bleter (Vaterländischen Blätter). Naglasio je da na 18 strana Mrkaljeve knjige ima više jezičke filozofije, nego u mnogim debelim gramatikama i savetovao Vuku Stefanoviću Karadžiću da treba da se poveže sa Savom Mrkaljem. Mrkalj se u Pešti zbližio sa Vukom još 1810. godine i, po svemu sudeći, upravo je to druženje predstavljalo prekretnicu u naučnim interesovanjima Save Mrkalja.

Osim sa Vukom, Sava Mrkalj se u Pešti, u poslastičarnici „Kod Stefana“,  družio sa Dimitrijem Davidovićem i Dimitrijem Frušićem. koji će u Beču 1813. godine pokrenuti „Novine serbske“, a i sa Lukom Milovanovim, koji je1811. godine napisao znamenitu raspravu o poetskim rimama – „Opit k sličnosti i slogomerju“ i to na Mrkaljevoj azbuci.

Crkveni krugovi su žestoko napali Mrkaljevu reformu. Mitropolit karlovački Stefan Stratimirovićje ocenio da je knjiga jeretička i da predstavlja  izdajničko delo protiv srpstva, pravoslavlja i veza sa Rusijom. Upotrebio je svoj uticaj da preko peštanske cenzure zabrani štampanje dela Luke Milovanova, a i svako drugo koje bi eventualno bilo pisano Mrkaljevom azbukom.  

5.     ODLAZAK U MANASTIR, LUTANjE I POKAJANjE

Sredinom 1811. godine, samo devet meseci po objavljivanju svoje knjige, Sava Mrkalj je na domaku naučne slave, u 28. godini života, odlučio da se povuče iz naučnog života. On se vratio u Plaško, odakle na crkvenoslovenskom jeziku koji je osporavao, piše molbu „prečasnoj eparhijskoj konzistoriji“ da bude zamonašen. Posle samo pet dana, njegova molba je pozitivno rešena i Sava Mrkalj je u manastiruGomirje, bez iskušeničkog staža, postao monah Julijan.

Sava nije ostavio nijedan zapis koji bi objasnio motive svog zamonašenja, ali se pretpostavlja da se povukao jer nije imao dovoljno hrabrosti i volje da se bori protiv Crkve koja je imala apsolutno dominantnu ulogu u tadašnjem društvu. U prilog tome govori i činjenica da se Mrkalj na kaluđerski život u manastiru Gomirje odlučio jedva mesec ili dva nakon zabrane knjige Luke Milovanova, verovatno očekujući da će na njega biti usmereni još žešći napadi. Sa druge strane, i crkvenim vlastima je odgovaralo da ga imaju na oku, pod kontrolom, čim su ga za samo pet dana, bez inače uobičajenog iskušeničkog staža, prekrstile u monaha Julijana.

Bez obzira na motive svog zamonašenja, Sava Mrkalj u Gomirju nije našao  mir i tišinu. Ostali kaluđeri dočekali su ga neprijateljski i bio je konstantno izložen maltretiranju, šikaniranju i provokacijama od strane svoje neobrazovane monaške sabraće. Monasima je sa viših crkvenih instanci bilo naređeno da  Mrkalja ostave na miru, pa su oni u potpunosti prestali da komuniciraju sa njim, što ga je definitivno učvrstilo u odluci da napusti manastirski život 1813. godine, nakon samo dve godine provedene u Gomirju.

Usledilo je dvanaest godina lutanja tokom kojih se Sava Mrkalj uglavnom bavio podučavanjem, ali nema zapisa koji bi mogli da pojasne šta je radio tokom celog ovog perioda. Zna se da je tokom 1814. godine, bio na mestu učitelja u Boviću, kod Vrginmosta, u to vreme jedine škole za jedanaest srpskih parohija. Iste godine, Vuk Stefanović Karadžić se pripremao da Mrkaljevom azbukom ustanovljenom u delu „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“, štampa svoje prvo delo -„Pismenicu (gramatiku) serbskoga jezika“. Iako je Jernej Kopitar savetovao Vuku da pre nego što „Pismenicu“ preda u štampu, rukopis dostavi Mrkalju da ga pregleda, Vuk to nije mogao da učini jer je Mrkalj u potpunosti prekinuo sve veze sa svojim peštanskim drugovima.

Kao učitelj je radio i 1817. godine u Dalmaciji, a u ovom periodu je još jednom pokušao da popravi svoj položaj kod crkvenih vlasti. Tako je, sedam godina posle štampanja „Sala“, u Davidovićevim „Novinama serbskim“, osvanula, preko cele strane, Mrkaljeva "Palinodija libo odbrana debeloga jera"(palinodija je pesma ili tekst u kojem se poriče nešto uvredljivo što je rečeno u ranijoj pesmi, u ranijem tekstu). Sava je, bar na prvi pogled, porekao svoju prethodnu kritiku debeloga jera, što su njegovi dojučerašnji prijatelji, u prvom redu Vuk Stefanović Karadžić, žestoko osudili. Jedino je Luka Milovanov, koji je prvi počeo da piše Mrkaljevom, reformisanom azbukom, ostao uzdržan. On nije verovao da se Sava pokajao i odrekao svog dela, već je mislio da je Sava na taj način želeo da raspravu o azbuci učini apsurdnom.

Oskudni podaci ukazuju da je nakon pet godina u Dalmaciji boravio u „Turskoj“ — verovatno u Bosni, Hercegovini i Srbiji pod turskom okupacijom, zatim u banatskom manastiru Sveti Đorđe, u sremskom Jasku, po fruškogorskim manastirima, gde je molio mitropolita karlovačkog Stefana Stratimirovića da ga u nekom ostavi, ali bez uspeha, s obzirom da Crkva nije poverovala u promenu njegovih stavova.

Zabeleženo je da je 1821. godine bio u Šibeniku, odakle šalje dve pesme Dimitriju Davidoviću u Beč, za „Novine serbske“. Godinu dana kasnije, njegovo ime se pojavljuje u jednom sudskom aktu zemunskog magistrata, jer je učestvovao u jednom kafanskom incidentu.

1825. godine živeo je u Karlovcu. Pritisnut svakodnevnim brigama i mukama preživljavanja, Sava je u nervnom rastrojstvu nožem nasrnuo na učitelja crtanja, kome je, inače, davao časove iz latinskog. Iako rana nije bila smrtonosna, Sava je završio u zatvoru, a zatim i u duševnoj bolnici. Vojni lekari mu posvećuju izuzetnu pažnju i uzroke njegovog teškog stanja tumače nepovoljnim životnim prilikama, odsustvom odgovarajućeg vaspitanja u mladosti i neostvarenim ambicijama čoveka obdarenog dragocenim znanjima. Onisu u više navrata preporučili smeštaj u neki od sremskih manastira, kako njegova potištenost ne bi prerasla u stvarno ludilo i podvlačili da je Mrkalj od prirode nadaren „dragocenim znanjima“, a da je isuviše potišten nesrećom, što je trebalo da utiče na Stratimirovića da se sažali na njega, ali ni to nije donelo rezultate jer je onsvaki put odgovarao da Mrkalj, zbog svoje naravi, nije pogodno lice za bilo koji manastir, a i isticao je da pravoslavni manastiri nemaju kapacitete da neguju takvu vrstu bolesnika.

Sava je tokom boravka u duševnim bolnicama, prvo u karlovačkoj, pa onda u bečkoj, napisao većinu svojih pesama. Koliko je poznato, reč je o 25 pesničkih jedinica, od čega 13 izvornih i 12 prevoda, prepeva i prerada.Od 13 izvornih pesama samo su tri objavljene za njegova života, i to pred njegovu smrt, dok je bio u bečkoj duševnoj bolnici. Većina tih pesama sačuvana je zahvaljujući Vuku Stefanoviću Karadžiću, koji ga je obilazio do smrti u bečkoj bolnici, 1833. godine.

Budući da Sava Mrkalj tada nije mogao da govori, a i sluh mu je bio loš,  njih dvojica su se tokom tih poseta dopisivali, a Vuk je sačuvao te prepiske. Zajedno sa jednim već objavljenim pismom, one predstavljaju sve što znamo iz poslednje godine Mrkaljevog života. Te beleške odaju čoveka koji ni na samrti nije prestao da se bavi pitanjima iz mladosti, koji je pun gorčine zbog prekida svog rada i ozlojeđen zbog svoje teške sudbine.Tu je, u bolnici, nastala njegova čuvena pesma, koja umesto naslova ima zapis: „Sastavljeno kad u Gornjo-karlovačku bolovaonicu dospedo pobeđen i ostavljen od svega sveta“. Ova pesma, nakon što je dobila naslov „More zala ovi je svet“, je zajedno sa još dve njegove pesme, ušla u antologiju srpske književnosti.

6.     ZAKLjUČAK

Veličinu, doprinos i značaj rada Save Mrkalja prvi je uočio Jernej Kopitar, a prvi put zvanično i u pisanoj formi se pominje 1814. godine i to u predgovoru „Pismenice serbskoga jezika“, naše prve gramatike,gde je Vuk Stefanović Karadžić naveo sledeće: „Sava Mrkalj je izdao na svijet koja su među slavenskim pismenima serbskom jeziku potrebna, koja li ne trebaju i koja jošt nedostaju. Ovo rješenje g. Mrkalja je tako istinito i tako jasno da ga svaki Serbljin, koji zdrav razum ima i bespristrasno suditi oće, mora odobriti...Ja sad ovde imajući za namjerenje uspjeh Serpskoga Knjižestva ne mogu druge Azbuke upotrebiti nego Mrkaljevu, jerbo za Serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove.“

Na osnovu svega što znamo o Savi Mrkalju i njegovom radu, sigurno je da je upravo on bio taj koji je svojom reformom ćirilice 1810. godine postavio temelje i pripremio praktično sve ono što je bilo neophodno Vuku da  svojom reformom dovede naše pismo do punog savršenstva. Uprkos tome, okolnosti su bile takve da je Sava Mrkalj ostao zaklonjen ogromnom Vukovom figurom, ali danas nikako ne bismo smeli da zaobilazimo njegovo ime kada govorimo o reformi ćirilice, jer je u tom mukotrpnom poslu Sava Mrkalj bio preteča, a Vuk nastavljač.

Osamnaest stranica dela „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“ donelo je svom autoru Savi Mrkalju trajnu slavu, ali ga je odvelo i u nevolje koje su obeležile čitav njegov život. Možemo samo da nagađamo kakva bi bila njegova sudbina da na samom početku svoje naglo prekinute naučne karijere nije izazvao gnev Crkve, koja je imala kontrolu nad velikom većinom talentovanih pojedinaca jer su jedina duhovna središta bili manastiri i crkvene škole u kojima opšti nivo obrazovanja i prosvećenosti nije bio na potrebnoj visini.

Upravo zbog toga bilo je tragično roditi se u Sjeničaku kao lingvistički genije, u krajnjem siromaštvu, bez institucija i društvenog okruženja koji bi podržali tu genijalnost.Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a, po mišljenju istraživača koji su se bavili njegovim životom, i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Zbog svega toga je postao jedna od najtragičnijih figura među zapadnim Srbima.

Međutim, u drugoj polovini 20. veka, nepravda prema Savi Mrkalju je počela da se ispravlja. Više autora je u nekoliko navrata ukazalo da je stvarni reformator srpske ćirilice zapravo Mrkalj, da je Vuk Karadžić svojim intervencijama samo srećno završio u osnovi Mrkaljevo delo. Objavljeno je 13 njegovih originalnih pesama, i to tek 1959. godine, nakon što je objavljena sveščica stihova koju je Mrkalj predao Vuku Karadžiću na čuvanje, a njegov ukupan pesnički opus objavljen je tek 1994. godine, kada je Žarko Ružić priredio Mrkaljevu knjigu pod naslovom „Pesme i spisi“.

I konačno, na Svetu Petku, 27. oktobra 2018. godine, na mesnoj crkvi u Sjeničaku, postavljena je spomen-ploča u čast Save Mrkalja i sećanje na njega.

Лик Саве Мркаља и насловна страна његове књиге

Спомен плоча Сави Мркаљу, првом реформатору српске ћирилице, подигли Кордунаши из Чикага

Literatura:

7.     http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_247/1877/b029#page/1/mode/1up, naslov Sava Mrkalj, biografsko-književna slika, autor Đorđe Rajković, datum 17. 7. 1877., časopis Javor, broj 29, urednik Ilija Ognjanović, str. 907—916

8.     Gojko Nikoliš, 1980, naslov Sava Mrkalj, povijest o jednom stradalniku, autor Gojko Nikoliš, godina 1980, izdavač Prosvjeta, mesto Zagreb

9.     http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_247/1877/b030#page/1/mode/1up, naslov Sava Mrkalj, biografsko-književna slika, autor Đorđe Rajković, datum 24. 7. 1877., časopis Javor, broj 30, urednik Ilija Ognjanović, str. 939—946

10.            http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_247/1877/b031#page/0/mode/1up, naslov Sava Mrkalj, biografsko-književna slika, autor Đorđe Rajković, datum 31. 7. 1877., časopis Javor, broj 31, urednik Ilija Ognjanović, str. 969—976

11.            http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_247/1877/b032#page/1/mode/1up, naslov Sava Mrkalj, biografsko-književna slika, autor Đorđe Rajković, datum 7. 8. 1877., časopis Javor, broj 32, urednik Ilija Ognjanović, str. 1005—1010

12.            KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Sava Mrkalj (1783—1833) Riznica srpska / knjizevnost http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=118.0

13.            Vukosava Opačić-Lekić, studija „Sava Mrkalj — život i djelo“

PODELITE OVAJ TEKST NA: