детаљ слике: КРК Арт дизајн

САВА МРКАЉ, СТВАРАЛАШТВО И СУДБИНА ГЕНИЈА СА КОРДУНА 

Ана Станковић 

 УВОД

„Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас,
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л' без зла који час?“

Сава Мркаљ 1825. године

Вековима су се талентовани, генијални и особени људи суочавали са неразумевањем, подсмехом и осудом околине, а веома често их је и сиромаштво спречавало да своје замисли намењене човечанству спроведу у дела, због чега су били зависни од помоћи богатих и моћних људи чији је мотив за подршку готово увек био остваривање профита.

Али шта је са оним визионарима и реформаторима који нису осмишљавали техничке производе погодне за будућу продају, чија је генијалност остајала у домену науке и није могла да донесе профит иако је олакшала бројне аспекте образовања, почевши од описмењавања? Шта можемо да добијемо ако се, уз све то, генијалност роди у тешким историјским околностима, крајем 18. века, у отргнутом и изолованом делу једног мученичког народа који је вековима имао само једну сврху – да гине штитећи неку непознату господу?

Добијамо првог, али непризнатог реформатора азбуке, филолога, филозофа, математичара и песника Саву Мркаља, трагичног генија са Кордуна, несхваћеног, неприхваћеног, одбаченог и заборављеног. Без славе, са ретким материјалним изворима који говоре о свему што је пролазио пре него што је сиромашан и сам скончао у једној бечкој душевној болници. 

Уз дужно поштовање и захвалност свим непознатим Кордунашима који су приче о Сави Мркаљу преносили „са колена на колено“ и реткима које је дирнула његова судбина и који су се потрудили да је писаним речима сачувају од заборава, покушаћу и лично, кроз овај рад, да допринесем истом циљу.

1.     ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ

Сава Мркаљ је рођен 1783. године у месту Сјеничак на Кордуну, у данашњој Хрватској, а тада делу тадашње Војне Крајине (Војне границе), где су Срби вековима били „живи зид“између Отоманског царства и Аустроугарске царевине. Њихова искључива улога била је да одбијају нападе Турака и држе их ван граница Царевине. Били су под трајном војном обавезом, обрађивали су земљу кад је то ратовање допуштало, градили куће на згариштима, рађали децу и били у сталној војној приправности.

У време Савиног рођења у Европи су цветале филозофија, књижевност и уметност. Емануел Кант је објавио „Критику чистог ума“, књижевници Гете и Шилер писали су своја дела, а Хајдн и Моцарт су компоновали. На жалост, тај део Европе никада није стигао у Сјеничак, нити су становници Војне Крајине излазили у Европу, осим под оружјем. Непрестани ратови са Турцима, али и на другим аустријским ратиштима, нису остављали места за напредак. У таквим околностима, у кући од кестеновог прућа, са земљаним подом и сламнатим кровом, налик свим осталима у Сјеничаку, родио се Сава Мркаљ.  Познато је да се његов отац звао Петар и да је био земљорадник, а о мајци нема података, осим што постоји сумња, која је део усменог предања, да није била психички здрава и да је Сава од ње наследио психичке проблеме због којих је и завршио у душевној болници. Породични надимак им је био Баслак, па су у родном крају и Саву звали Сава Баслак.

Сава је детињство проводио чувајући стоку, заједно са својим вршњацима, али се, по свему судећи, само делимично уклапао у свет својих вршњака. По неким каснијим описима, изгледа да је као дечак био слабашан, нејак и бледуњав, вероватно најслабији међу својим вршњацима, због чега је из сваке игре излазио поражен. Сурова средина у којој је одрастао већ тада је допринела да Сава почне да се повлачи у себе и издваја из друштва. Много година касније, академик Гојко Николиш, који је у великој мери расветлио ове прве, али и касније године живота Саве Мркаља записао је: „Тешко ономе ко посматра своју дружину извана и одозго, ко се издваја и уздиже, ко хоће корачати изван пртине, по целцу. Ништа тако не раздражује осредњост као онај ко се, макар и за главу, издигне изнад ње. Осредњост обожава само осредњаке, и то баш оне који своју осредњост покривају лажним вриједностима: уображеношћу, наметљивошћу и насиљем.“

Са 16 година, Сава Мркаљ је добио отпуст из војне, граничарске, службе. До тога је могло да дође због физичке неспособности, успешно завршеног школовања, дакле као изузетна награда за умну способност или помоћу мита комисији. У Савином случају, отпуст из „најјефтиније војске на свету“ највероватније је био резултат комбинације физичке слабости и интелектуалне супериорности,  јер се ослобађање од војне службе поклапа са Мркаљевим завршетком клерикалне школе у Плашком, у којој су се образовали будући свештеници, које је њихово звање ослобађало војне обавезе.

2.     АНГАЖОВАЊЕ У ШКОЛИ

Одмах по завршетку богословије у Плашком, са најбољим оценама и непуних 17 година, постављен је за учитеља у славеносербској школи у Госпићу, где се одмах истакао својим лепим понашањем, ставом и приступом ученицима. При томе, описивали су га као необичног учитеља у још необичнијој школи, јер је само један ученик био његов вршњак, а остали су били старији по шест, осам, чак и десет година. Уз то, Сава се није устезао да се, као посвећени учитељ, пожали Конзисторији (Епархијском већу), што му "милитарска господа праве сметње" јер његове ђаке једног по једног, регрутују и шаљу на ратишта.  

То није била једина замерка коју је Сава имао, имајући у виду стање у школству Војне крајине на преласку из 18. у 19. век, јасно је да се суочавао са многим проблемима, укључујући и материјалне. Наиме, српске народне школе радиле су тада нередовно, њихов опстанак и живот учитеља зависили су од уговора.

Ако се обезбеди живот учитеља школа ради, а већ идуће године, ако учитеља нико не плаћа и он нема од чега да живи, нема школе. Тако је, три године пре доласка Саве Мркаља, српска младеж у Госпићу била без школе. Поново је отворена 1799. године, највише захваљујући залагању личког проте Јована Милојевића. Свештеници, трговци и официри у Госпићу преузели су обавезу да издржавају једног доброг и спремног учитеља, не би ли се тако подигло опште добро.

Погодба је подразумевала да ће пароси плаћати по 10 форинти, трговци скупити 50 форинти, а капелани и официри „како буду могли“. Али, испоставило се да су плаћали само свештеници и то нередовно, док трговци за две године колико је Сава радио у школи нису дали ништа. У покушају да избегну срамоту што нису испунили своју обавезу, трговци оптужују Мркаља, али не што лоше учи њихове потомке, већ што је „млад и голобрад“.

Чести сукоби са охолим официрима и са шкртим трговцима који му ускраћују плату, иако су се на тај трошак обавезали црквеним властима, били су главни разлог да Сава 1801. године донесе одлуку да напусти службу у школи у Госпићу.  

3.     ШКОЛОВАЊЕ У ЗАГРЕБУ И ПЕШТИ

Пуне три године после одласка из Госпића губи му се сваки траг. Нема ниједног податка о његовом кретању. А онда се, 1804. године, појављује у Загребу, где похађа тамошњу архигимназију, уписан као полазник „вјере грчке, не унијатске, из села Сјеничака, прве банске регименте, отац Петар, пучанин... Средства за живот има подучавајући ђаке“. За разлику од стања у Госпићу, где је као учитељ био најмлађи, у загребачкој архигимназији је најстарији међу ученицима – има 21 годину, а сви остали ђаци између 13 и 17. Сава је ту неједнакост успешно компензовао тиме што је био одликаш, „најодличнији међу одличнима“ и први пут неко коме се диве, а не предмет подсмеха.

Интелектуална супериорност и лакоћа учења омогућиле су му да исте године, дакле 1804, отпочне и филозофске студије на Краљевској академији знаности, која је у то време била највиша наставна установа у Хрватској са три факултета — теолошким, правним и филозофским. Упркос његовим неспорним капацитетима, истраживачима његовог живота није у потпуности јасно где је и како завршио први гимназијски семестар. Претпоставка је да је предмете из првог полугодишта полагао ванредно, не похађајући наставу. Отворено је и питање како је постао студент Краљевске академије у време кад је требало да похађа други, завршни разред гимназије. И ту је, изгледа, могућ само један одговор - да му је, као апсолутном одликашу на крају првог разреда гимназије, допуштено да ванредно полаже предмете из другог разреда или, можда, да положи посебан пријемни испит на факултету.

Оно што је сигурно је да је Сава на школовању у Загребу опет био у веома неповољној ситуацији када је реч о условима под којима се школовао, будући да потиче из једне екстремно сиромашне граничарске породице, а око себе у Загребу има колеге чији су родитељи грађани и племићи. Сава је међу реткима за кога у каталогу школе стоји да се издржавао подучавајући друге, а уз то су сигурно били неопходни и физички послови. Ипак, своје невоље Сава је победио изузетним интелектуалним и физичким напором, снагом воље и талентом.

Ни по завршетку Филозофског факултета у Загребу, Сави Мркаљу није било доста школе, иако је могао да буде прагматичан и да ту диплому и звање искористи за запослење у неком магистрату, суду или војној команди. Ипак, код њега је превагнула научна радозналост над егзистенцијалним питањима и Сава одлази у Пешту, на студије филозофије и математике, на којима се опет истиче лакоћом учења.

Марљивим радом, све од клерикалне школе у Плашком, преко загребачке архигимназије и Филозофског факултета до пештанског универзитета, Сава је стекао изузетно широко знање, па су му и његови савременици признавали да је био један од „најученијих Србаља, доктор филозофије, искусан астроном и математичар“.

Можда највећа непознаница у животу и школовању Саве Мркаља односи се на место и период у коме је учио језике и стицао знања из лингвистике, посебно имајући у виду да су истраживачи његовог живота забележили да је описиван као полиглота који је говорио француски, немачки, италијански, мађарски, руски и хебрејски, познавао латински и грчки и разумео низ других језика. Додатно, интересантно је да је управо у овој области дао највећи допринос – дело „Сало дебелог јера либо азбукопротрес“из 1810. године, у којем је на свега 18 страна дао темељну студију српског језика и азбуке и предлоге за њено побољшање.

4.     РЕФОРМА АЗБУКЕ

Током свог школовања и рада са ђацима, Сава Мркаљ је уочио да главне препреке описмењавању Срба представљају појава која се зове диглосија, а то је појава да се један језички облик користи је за књижевност и образовање, а други за свакодневну комуникацију, као и бројни сувишни знакови који немају сврху.

Наслов дела Саве Мркаља „Сало дебелог јера либо азбукопротрес“ би се у савременој верзији српског језика могло превести као „Сало дебелог јера или претресање азбуке“. Реч је о ироничном осврту на словни знак „јер“ који је тада постојао у српском језику и није означавао ниједан глас, а исписивао се, углавном насумице, уз неке сугласнике у средини или на крају речи. Свесни његове непотребности, Мркаљеви савременици и истомишљеници подсмешљиво су га карактерисали као „пети точак у колима“.Мркаљ је „јер“ и још 19 сувишних знакова просто избрисао из азбуке, оставио 26 слова и тако дошао до азбуке којом се, након накнадног додавања још четири знака, служимо и данас – до фонетског правописа по начелу: Пиши као што говориш.

Мркаљево дело одмах је 1810. уочио филолог Јернеј Копитар, који га је поздравио и похвалио 1812. године у часопису Фатерлендишеn Блетер (Vaterländischen Blätter). Нагласио је да на 18 страна Мркаљеве књиге има више језичке филозофије, него у многим дебелим граматикама и саветовао Вуку Стефановићу Караџићу да треба да се повеже са Савом Мркаљем. Мркаљ се у Пешти зближио са Вуком још 1810. године и, по свему судећи, управо је то дружење представљало прекретницу у научним интересовањима Саве Мркаља.

Осим са Вуком, Сава Мркаљ се у Пешти, у посластичарници „Код Стефана“,  дружио са Димитријем Давидовићем и Димитријем Фрушићем. који ће у Бечу 1813. године покренути „Новине сербске“, а и са Луком Миловановим, који је1811. године написао знамениту расправу о поетским римама – „Опит к сличности и слогомерју“ и то на Мркаљевој азбуци.

Црквени кругови су жестоко напали Мркаљеву реформу. Митрополит карловачки Стефан Стратимировићје оценио да је књига јеретичка и да представља  издајничко дело против српства, православља и веза са Русијом. Употребио је свој утицај да преко пештанске цензуре забрани штампање дела Луке Милованова, а и свако друго које би евентуално било писано Мркаљевом азбуком.  

5.     ОДЛАЗАК У МАНАСТИР, ЛУТАЊЕ И ПОКАЈАЊЕ

Средином 1811. године, само девет месеци по објављивању своје књиге, Сава Мркаљ је на домаку научне славе, у 28. години живота, одлучио да се повуче из научног живота. Он се вратио у Плашко, одакле на црквенословенском језику који је оспоравао, пише молбу „пречасној епархијској конзисторији“ да буде замонашен. После само пет дана, његова молба је позитивно решена и Сава Мркаљ је у манастируГомирје, без искушеничког стажа, постао монах Јулијан.

Сава није оставио ниједан запис који би објаснио мотиве свог замонашења, али се претпоставља да се повукао јер није имао довољно храбрости и воље да се бори против Цркве која је имала апсолутно доминантну улогу у тадашњем друштву. У прилог томе говори и чињеница да се Мркаљ на калуђерски живот у манастиру Гомирје одлучио једва месец или два након забране књиге Луке Милованова, вероватно очекујући да ће на њега бити усмерени још жешћи напади. Са друге стране, и црквеним властима је одговарало да га имају на оку, под контролом, чим су га за само пет дана, без иначе уобичајеног искушеничког стажа, прекрстиле у монаха Јулијана.

Без обзира на мотиве свог замонашења, Сава Мркаљ у Гомирју није нашао  мир и тишину. Остали калуђери дочекали су га непријатељски и био је константно изложен малтретирању, шиканирању и провокацијама од стране своје необразоване монашке сабраће. Монасима је са виших црквених инстанци било наређено да  Мркаља оставе на миру, па су они у потпуности престали да комуницирају са њим, што га је дефинитивно учврстило у одлуци да напусти манастирски живот 1813. године, након само две године проведене у Гомирју.

Уследило је дванаест година лутања током којих се Сава Мркаљ углавном бавио подучавањем, али нема записа који би могли да појасне шта је радио током целог овог периода. Зна се да је током 1814. године, био на месту учитеља у Бовићу, код Вргинмоста, у то време једине школе за једанаест српских парохија. Исте године, Вук Стефановић Караџић се припремао да Мркаљевом азбуком установљеном у делу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“, штампа своје прво дело -„Писменицу (граматику) сербскога језика“. Иако је Јернеј Копитар саветовао Вуку да пре него што „Писменицу“ преда у штампу, рукопис достави Мркаљу да га прегледа, Вук то није могао да учини јер је Мркаљ у потпуности прекинуо све везе са својим пештанским друговима.

Као учитељ је радио и 1817. године у Далмацији, а у овом периоду је још једном покушао да поправи свој положај код црквених власти. Тако је, седам година после штампања „Сала“, у Давидовићевим „Новинама сербским“, осванула, преко целе стране, Мркаљева "Палинодија либо одбрана дебелога јера"(палинодија је песма или текст у којем се пориче нешто увредљиво што је речено у ранијој песми, у ранијем тексту). Сава је, бар на први поглед, порекао своју претходну критику дебелога јера, што су његови дојучерашњи пријатељи, у првом реду Вук Стефановић Караџић, жестоко осудили. Једино је Лука Милованов, који је први почео да пише Мркаљевом, реформисаном азбуком, остао уздржан. Он није веровао да се Сава покајао и одрекао свог дела, већ је мислио да је Сава на тај начин желео да расправу о азбуци учини апсурдном.

Оскудни подаци указују да је након пет година у Далмацији боравио у „Турској“ — вероватно у Босни, Херцеговини и Србији под турском окупацијом, затим у банатском манастиру Свети Ђорђе, у сремском Јаску, по фрушкогорским манастирима, где је молио митрополита карловачког Стефана Стратимировића да га у неком остави, али без успеха, с обзиром да Црква није поверовала у промену његових ставова.

Забележено је да је 1821. године био у Шибенику, одакле шаље две песме Димитрију Давидовићу у Беч, за „Новине сербске“. Годину дана касније, његово име се појављује у једном судском акту земунског магистрата, јер је учествовао у једном кафанском инциденту.

1825. године живео је у Карловцу. Притиснут свакодневним бригама и мукама преживљавања, Сава је у нервном растројству ножем насрнуо на учитеља цртања, коме је, иначе, давао часове из латинског. Иако рана није била смртоносна, Сава је завршио у затвору, а затим и у душевној болници. Војни лекари му посвећују изузетну пажњу и узроке његовог тешког стања тумаче неповољним животним приликама, одсуством одговарајућег васпитања у младости и неоствареним амбицијама човека обдареног драгоценим знањима. Онису у више наврата препоручили смештај у неки од сремских манастира, како његова потиштеност не би прерасла у стварно лудило и подвлачили да је Мркаљ од природе надарен „драгоценим знањима“, а да је исувише потиштен несрећом, што је требало да утиче на Стратимировића да се сажали на њега, али ни то није донело резултате јер је онсваки пут одговарао да Мркаљ, због своје нарави, није погодно лице за било који манастир, а и истицао је да православни манастири немају капацитете да негују такву врсту болесника.

Сава је током боравка у душевним болницама, прво у карловачкој, па онда у бечкој, написао већину својих песама. Колико је познато, реч је о 25 песничких јединица, од чега 13 изворних и 12 превода, препева и прерада.Од 13 изворних песама само су три објављене за његова живота, и то пред његову смрт, док је био у бечкој душевној болници. Већина тих песама сачувана је захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу, који га је обилазио до смрти у бечкој болници, 1833. године.

Будући да Сава Мркаљ тада није могао да говори, а и слух му је био лош,  њих двојица су се током тих посета дописивали, а Вук је сачувао те преписке. Заједно са једним већ објављеним писмом, оне представљају све што знамо из последње године Мркаљевог живота. Те белешке одају човека који ни на самрти није престао да се бави питањима из младости, који је пун горчине због прекида свог рада и озлојеђен због своје тешке судбине.Ту је, у болници, настала његова чувена песма, која уместо наслова има запис: „Састављено кад у Горњо-карловачку боловаоницу доспедо побеђен и остављен од свега света“. Ова песма, након што је добила наслов „Море зала ови је свет“, је заједно са још две његове песме, ушла у антологију српске књижевности.

6.     ЗАКЉУЧАК

Величину, допринос и значај рада Саве Мркаља први је уочио Јернеј Копитар, а први пут званично и у писаној форми се помиње 1814. године и то у предговору „Писменице сербскога језика“, наше прве граматике,где је Вук Стефановић Караџић навео следеће: „Сава Мркаљ је издао на свијет која су међу славенским писменима сербском језику потребна, која ли не требају и која јошт недостају. Ово рјешење г. Мркаља је тако истинито и тако јасно да га сваки Сербљин, који здрав разум има и беспристрасно судити оће, мора одобрити...Ја сад овде имајући за намјерење успјех Серпскога Књижества не могу друге Азбуке употребити него Мркаљеву, јербо за Серпски језик лакша и чистија не може бити од ове.“

На основу свега што знамо о Сави Мркаљу и његовом раду, сигурно је да је управо он био тај који је својом реформом ћирилице 1810. године поставио темеље и припремио практично све оно што је било неопходно Вуку да  својом реформом доведе наше писмо до пуног савршенства. Упркос томе, околности су биле такве да је Сава Мркаљ остао заклоњен огромном Вуковом фигуром, али данас никако не бисмо смели да заобилазимо његово име када говоримо о реформи ћирилице, јер је у том мукотрпном послу Сава Мркаљ био претеча, а Вук настављач.

Осамнаест страница дела „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ донело је свом аутору Сави Мркаљу трајну славу, али га је одвело и у невоље које су обележиле читав његов живот. Можемо само да нагађамо каква би била његова судбина да на самом почетку своје нагло прекинуте научне каријере није изазвао гнев Цркве, која је имала контролу над великом већином талентованих појединаца јер су једина духовна средишта били манастири и црквене школе у којима општи ниво образовања и просвећености није био на потребној висини.

Управо због тога било је трагично родити се у Сјеничаку као лингвистички геније, у крајњем сиромаштву, без институција и друштвеног окружења који би подржали ту генијалност.Мркаљ није издржао због сиромаштва и прогона, а, по мишљењу истраживача који су се бавили његовим животом, и због тога што у себи није носио енергију бунтовника и освајача, какву је имао Вук, пред којим су стајале исте тешкоће. Због свега тога је постао једна од најтрагичнијих фигура међу западним Србима.

Међутим, у другој половини 20. века, неправда према Сави Мркаљу је почела да се исправља. Више аутора је у неколико наврата указало да је стварни реформатор српске ћирилице заправо Мркаљ, да је Вук Караџић својим интервенцијама само срећно завршио у основи Мркаљево дело. Објављено је 13 његових оригиналних песама, и то тек 1959. године, након што је објављена свешчица стихова коју је Мркаљ предао Вуку Караџићу на чување, а његов укупан песнички опус објављен је тек 1994. године, када је Жарко Ружић приредио Мркаљеву књигу под насловом „Песме и списи“.

И коначно, на Свету Петку, 27. октобра 2018. године, на месној цркви у Сјеничаку, постављена је спомен-плоча у част Саве Мркаља и сећање на њега.

Лик Саве Мркаља и насловна страна његове књиге

Спомен плоча Сави Мркаљу, првом реформатору српске ћирилице, подигли Кордунаши из Чикага

Литература:

7.     http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_247/1877/b029#page/1/mode/1up, наслов Сава Мркаљ, биографско-књижевна слика, аутор Ђорђе Рајковић, датум 17. 7. 1877., часопис Јавор, број 29, уредник Илија Огњановић, стр. 907—916

8.     Гојко Николиш, 1980, наслов Сава Мркаљ, повијест о једном страдалнику, аутор Гојко Николиш, година 1980, издавач Просвјета, место Загреб

9.     http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_247/1877/b030#page/1/mode/1up, наслов Сава Мркаљ, биографско-књижевна слика, аутор Ђорђе Рајковић, датум 24. 7. 1877., часопис Јавор, број 30, уредник Илија Огњановић, стр. 939—946

10.            http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_247/1877/b031#page/0/mode/1up, наслов Сава Мркаљ, биографско-књижевна слика, аутор Ђорђе Рајковић, датум 31. 7. 1877., часопис Јавор, број 31, уредник Илија Огњановић, стр. 969—976

11.            http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_247/1877/b032#page/1/mode/1up, наслов Сава Мркаљ, биографско-књижевна слика, аутор Ђорђе Рајковић, датум 7. 8. 1877., часопис Јавор, број 32, уредник Илија Огњановић, стр. 1005—1010

12.            KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Sava Mrkalj (1783—1833) Riznica srpska / knjizevnost http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=118.0

13.            Вукосава Опачић-Лекић, студија „Сава Мркаљ — живот и дјело“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: