detalj slike: KRK Art dizajn

 

POEZIJA KAO GORDA  GOSPODARICA KOJA JOŠ VERUJE U SVOJU MOĆ

(o poeziji Milomira Kragovića) 

Milica Jeftimijević Lilić

Egzistencija u svom materijalističkom  vidu je sama po sebi nametljiva i zaokuplja pažnju, okupira nas svekolikim nužnostima koje potiskuju duh,  zamagljuje lepotu koja je, takođe, sveprisutna ali potisnuta nametnutim formama estetskog koje  se proklamuju. Nekada  dominantne vrednosti oličene u lepoti, dobroti,  umnosti, zamenjene su sveopštom banalizacijom ukusa, a znanje tako cenjeno u prošlosti, zamenjeno je informisanošću koja zapravo i ne sadrži nikakav vrednosni predznak. Takva stvarnost iscrpljuje  duh, obezvređuje sve, pa i čoveka samog koji je njome preplavljen i sve teže stiže do dubljeg sagledavanja uzroka i posledica takvog sveta, ili pak do istraživanja vlastitih granica. Stoga i njen prodor u poetsko biva neminovan. Sa svim nijansama, pretežno tamnim i sa svom kakofonijom koja odražava razbijeni svet subjekta.

Milomir Kragović je pesnik koji izričito saopštava viđeno da bi preko toga  definisao svoj odnos prema svetu koji je sumoran, raštrkan, razbijen.  Govorni subjekt je umoran i prezasićen pojavnim, a iza toga sledi umor od  ideološkog, od praznine koja se nameće kao smisao, kao vrednost.  U njegovoj poeziji su jasno razgraničene prošlost i sadašnjost dok se budućnost tek nazire  i to kao negacija i jednog i drugog. Verovanje u svemoćnu ruku koja čuva svet i čoveka je nestalo, a užasima i čudima  nikad kraja. Bolan je krik zapitanosti kroz izraz potpune skepse da se nešto još može popraviti nabolje:  Šta si uradio posle Adama i Eve Blagi Bože, kao da je  čovečanstvo budući  prepušteno sebi i došlo glave sebi, i kao da je takozvana slobodna volja koju je navodno Bog dao čoveku, bila kobna po čoveka.

Zaključao sam se u kuću*

Sve što je trebalo već sam video,

Marine.

(* Prema pesmi Marina Soreskua)

Pesma Srbi Nikite Staneskua je u funkciji prologa, i sve što dalje sledi jeste pesnička elaboracija srpske sudbine u svetu, ili Srba kao zatočenika te tragične srpske međunarodne pozicije koja je obeležena onim   što se desilo 1999. godine. Taj zvuk razbijanja, urušavanja i sistema i ambijenta u celini, odjekuje njegovim poetskim govorom,  rezignacija, distanciranje i jetko  markiranje urušenog sveta,  ostataka od onoga što smo verovali da svet jeste... A odavno nije, ko još od mladih zna šta je Prešernova klet... Ko još bilo šta u svetu rešava poezijom, ko još veruje u nju osim nje same, ionako joj ništa drugo ne preostaje  nego sopstvena gordost dok se svemu pomalo podsmeva. Umetnost je, kao što znamo,  nažalost, oduvek i bila instrumentalizovana od strane oficijelnih struktura a zavodila  je one koji su joj iskreno služili ili joj se bezrezervno predavali s a “očima izvan svakog zla“.

Vrlo hladne krvi pesmice knjižim

Za novinske intervjue vetrove

Izmišljam

Početnici jedino veruju Ti

Glupani ceo život ispričaju

Naizust

Dok mudri ispovedaju koještarije

Glavna mesta svesno izostavljaju

Izostavljaju svesno mesta glavna

Jer upravo ta mesta neće se čitati

Već gutati!

Umor i neka vrsta arogantnog pogleda na to što se danas označava svetom, dominira stihovima, umor od viđenog, godine iz kojih se to prezasićeno Ja oglašava,  bolnički ambijent, detalji monotonog porodičnog života, zamorni detalji fiziologije i veristička doslednost da se to gađenje prenese u stihove...

Činilo se da posle Novice Tadića  nema šta još da se na tako težak način unese u poeziju, a eto Kragović pokazuje da ima. I da je svet otišao predaleko u sveopštoj demoniji, da se prozlio i prozverio do neprepoznavanja i da poezija to mora da obznani:

Usred mrkline šta tražim.

Tomahavk da me prosvetli.

Šifra ili ćorsokak.

Mimo dnevnog diktata.

U crnilu boljem čujem parčad prošlosti

i neke drage mrtve prijatelje

koji mrak koriste za pojavljivanje.

Ne slušam. Ne pričam. Ne mitingujem.

Lupam šarenu šerpu o svoje desno uvo.

Pre dvadeset i pet godina

za dijalogom sam žudeo cupkajući...

U vrlo precizno naznačenim sintagmama definiše se  vreme u kojem smo samo pasivni saučesnici pornografije koja nam se bestidno podmeće:

Tvrde planove više ne kuckam.

U modi su vazdušasti.

Za jednokratnu upotrebu.

Bez smisla i bez svršetka.

Bože, ne mogu ni da zamislim.

Čas je dole/a čas gore Nebo.

Ili kad bih zamršeno promišljao:

Logika na peškir liči.

Brzo se skvasi/brzo se osuši.

U betonske okvire: žezlo! žezlo! žezlo!

Čovek u stvari dokolicu snuje.

Ruku pod ruku – Svašta i Ništa.

Mi smo tumači rasula  (I. V. Lalić), podseća nas Kragović na ove reči,  čitavim svojim pesničkim opusom, no mi smo i tumači volje da se pobunimo protiv tog rasula,   samim tim što ga žigošemo na način na koji on to čini jer ga prezire, jer ima mučninu od tog sveta koji se naglavačke okrenuo  i sve povukao u ambis.. Od te naduvane moći besmisla i praznine koja šljašti i zveči sa najviše mesta umnome samo ostaje da  vrisne...

 Za onog ko hoće da  vidi, dosta... za ostalo svako će se morati  potruditi sam...

PODELITE OVAJ TEKST NA: