детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ПОЕЗИЈА КАО ГОРДА  ГОСПОДАРИЦА КОЈА ЈОШ ВЕРУЈЕ У СВОЈУ МОЋ

(о поезији Миломира Краговића) 

Милица Јефтимијевић Лилић

Егзистенција у свом материјалистичком  виду је сама по себи наметљива и заокупља пажњу, окупира нас свеколиким нужностима које потискују дух,  замагљује лепоту која је, такође, свеприсутна али потиснута наметнутим формама естетског које  се прокламују. Некада  доминантне вредности оличене у лепоти, доброти,  умности, замењене су свеопштом банализацијом укуса, а знање тако цењено у прошлости, замењено је информисаношћу која заправо и не садржи никакав вредносни предзнак. Таква стварност исцрпљује  дух, обезвређује све, па и човека самог који је њоме преплављен и све теже стиже до дубљег сагледавања узрока и последица таквог света, или пак до истраживања властитих граница. Стога и њен продор у поетско бива неминован. Са свим нијансама, претежно тамним и са свом какофонијом која одражава разбијени свет субјекта.

Миломир Краговић је песник који изричито саопштава виђено да би преко тога  дефинисао свој однос према свету који је суморан, раштркан, разбијен.  Говорни субјект је уморан и презасићен појавним, а иза тога следи умор од  идеолошког, од празнине која се намеће као смисао, као вредност.  У његовој поезији су јасно разграничене прошлост и садашњост док се будућност тек назире  и то као негација и једног и другог. Веровање у свемоћну руку која чува свет и човека је нестало, а ужасима и чудима  никад краја. Болан је крик запитаности кроз израз потпуне скепсе да се нешто још може поправити набоље:  Шта си урадио после Адама и Еве Благи Боже, као да је  човечанство будући  препуштено себи и дошло главе себи, и као да је такозвана слободна воља коју је наводно Бог дао човеку, била кобна по човека.

Закључао сам се у кућу*

Све што је требало већ сам видео,

Марине.

(* Према песми Марина Сорескуа)

Песма Срби Никите Станескуа је у функцији пролога, и све што даље следи јесте песничка елаборација српске судбине у свету, или Срба као заточеника те трагичне српске међународне позиције која је обележена оним   што се десило 1999. године. Тај звук разбијања, урушавања и система и амбијента у целини, одјекује његовим поетским говором,  резигнација, дистанцирање и јетко  маркирање урушеног света,  остатака од онога што смо веровали да свет јесте... А одавно није, ко још од младих зна шта је Прешернова клет... Ко још било шта у свету решава поезијом, ко још верује у њу осим ње саме, ионако јој ништа друго не преостаје  него сопствена гордост док се свему помало подсмева. Уметност је, као што знамо,  нажалост, одувек и била инструментализована од стране официјелних структура а заводила  је оне који су јој искрено служили или јој се безрезервно предавали с а “очима изван сваког зла“.

Врло хладне крви песмице књижим

За новинске интервјуе ветрове

Измишљам

Почетници једино верују Ти

Глупани цео живот испричају

Наизуст

Док мудри исповедају којештарије

Главна места свесно изостављају

Изостављају свесно места главна

Јер управо та места неће се читати

Већ гутати!

Умор и нека врста арогантног погледа на то што се данас означава светом, доминира стиховима, умор од виђеног, године из којих се то презасићено Ја оглашава,  болнички амбијент, детаљи монотоног породичног живота, заморни детаљи физиологије и веристичка доследност да се то гађење пренесе у стихове...

Чинило се да после Новице Тадића  нема шта још да се на тако тежак начин унесе у поезију, а ето Краговић показује да има. И да је свет отишао предалеко у свеопштој демонији, да се прозлио и прозверио до непрепознавања и да поезија то мора да обзнани:

Усред мрклине шта тражим.

Томахавк да ме просветли.

Шифра или ћорсокак.

Мимо дневног диктата.

У црнилу бољем чујем парчад прошлости

и неке драге мртве пријатеље

који мрак користе за појављивање.

Не слушам. Не причам. Не митингујем.

Лупам шарену шерпу о своје десно уво.

Пре двадесет и пет година

за дијалогом сам жудео цупкајући...

У врло прецизно назначеним синтагмама дефинише се  време у којем смо само пасивни саучесници порнографије која нам се бестидно подмеће:

Тврде планове више не куцкам.

У моди су ваздушасти.

За једнократну употребу.

Без смисла и без свршетка.

Боже, не могу ни да замислим.

Час је доле/а час горе Небо.

Или кад бих замршено промишљао:

Логика на пешкир личи.

Брзо се скваси/брзо се осуши.

У бетонске оквире: жезло! жезло! жезло!

Човек у ствари доколицу снује.

Руку под руку – Свашта и Ништа.

Ми смо тумачи расула  (И. В. Лалић), подсећа нас Краговић на ове речи,  читавим својим песничким опусом, но ми смо и тумачи воље да се побунимо против тог расула,   самим тим што га жигошемо на начин на који он то чини јер га презире, јер има мучнину од тог света који се наглавачке окренуо  и све повукао у амбис.. Од те надуване моћи бесмисла и празнине која шљашти и звечи са највише места умноме само остаје да  врисне...

 За оног ко хоће да  види, доста... за остало свако ће се морати  потрудити сам...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: