detalj slike: KRK Art dizajn

ŠTA JE TO ŠTO SE ZOVE SREĆA

Radičina priča:

Lagala bih ako kažem da sam sa njim nesrećna.

     Nikada ništa nije uradio, a da se prethodno nije posavetovao sa mnom. Ma, ni rođenog brata u goste nije pozivao, a da najpre mene nije pitao jesam li nešto isplanirala za taj dan, mogu li da spremim ručak, nisam li isuviše umorna za čavrljanje sa gostima. Što se, ruku na srce, redovno dešavalo mom prvom mužu, čak i pored svih mojih molbi da me ne dovodi pred svršen čin, da me makar unapred obavesti o svojim planovima, a zatim i upozorenja da mi to ne godi, pa protesta i na kraju pretnji da ću, desi li mu se još samo jednom, kad otvori vrata da meni nenajavljeni gosti uđu, ja izaći. Što sam jednog dana i učinila. Dobro, tome je prethodilo mnogo ružnih reči na neke druge teme, mnogo povišenog tona, galame i vike na kraju, ali je taj dolazak kompletne njegove porodice, na njegov poziv i bez najave i obaveštenja za mene, bila ona kap koja je prelila čašu.

     Ovaj drugi nije iz te priče. Ili je bar na vreme shvatio od koje sam sorte i šta se može desiti ogluši li se o ono na šta sam ga na vreme upozorila u nameri da mi se istorija ne ponavlja. Pa sam tako uvek imala vremena da smislim najpogodnije posluženje, da i pored svih svojih briga nabacim osmeh na lice, da budem ljubazna prema njegovoj snaji iako me nervira, da sklonim s polica sve moje omiljene figure od porcelana koje njegovi radoznali bratanci mogu da ispuste iz ruku… zašto ih uopšte I uzimaju u ruke, uvek sam se pitala, mala deca bi trebalo da znaju šta smeju, a šta ne smeju dotaći u tuđoj kući, makar to bila i kuća njihovog rođenog strica koji ih voli najviše na svetu.

     Moj drugi muž je s posla uvek na vreme dolazio kući, bez izgovora tipa: „Marku se rodio sin pa smo svratili do kafane da proslavimo’’, „Koleginici pukla guma pa sam morao da joj pomognem’’ ili „Svratio sam do mame da joj namestim novi luster’’. U šetnju smo uvek odlazili zajedno. I uvek je gledao samo u mene, taman posla da baci i najmanji pogled na neku napumpanu koja prolazi pored nas ili da se, ne daj Bože, okrene za nekom zgodnom, za kojom se okreću svi muškarci. Ako je trebalo da nešto kupi, ja sam imala zadnju reč, „stoji ti dobro’’, „slaže ti se s pantalonama’’, „ne ide ti ni uz šta’’… Njemu je bilo dosadno da obilazi turističke agencije i da pretražuje ponudu na netu pa je meni prepustio odluku o tome gde ćemo letovati. Omiljena jela sam mu kuvala kada bih ja to poželela, ne on, kada bih prepekla pitu redovno je komentarisao da on baš tako voli, a svaka haljina mi je stajala najbolje i na svakom veselju redovno sam ja bila najlepša, najzgodnija, najelegantnija… po njemu.

     Ma kažem ti, apsolutno mi nije davao ni jedan jedini razlog da kažem da sam nesrećna, što mi se svakodnevno dešavalo u prvom braku. Da ne pominjem sad sve one suze koje sam isplakala misleći da ću sklanjanjem ispod tepiha rešiti sve ono što me je pritiskalo, onespokojavalo, činilo me tužnom i plačnom. Zbog čega sam, uostalom, i stavila tačku na tu priču iz koje sam iznela samo dobre, debele pouke koje su doprinele da sprečim ponavljanje iste priče sledeći put. Jer sam znala da neću podneti ako još jednom budem nesrećna.

     Samo, ne znam, nikako mi to nije jasno: otvarala sam četvoro očiju kada sam ga birala, sve sam učinila, sve sam mu unapred rekla i sve on to poštuje, a opet... i dalje nisam srećna.

***

Jovanova priča:

     Jutros smo nastavili tamo gde smo sinoć stali, pošto smo se ućutali od straha da ne uznemirimo komšije... a i ovi naši zidovi ko da su od papira, ne možeš pošteno ni da se posvađaš u tajnosti. Kad se samo setim kako su se moji roditelji svađali, ma to je sve prštalo po stanu, al’ brate moj, to je bila gradnja, predratne zgrade, zidovi debeli pola metra, možeš, bre, da se svađaš i u radno i u neradno vreme, ni prvi komšija te ne čuje.

     Uvek je tako, čim pomenem Stanislavu. Moju najveću ljubav. A ja ne mogu da živim ako je ne pomenem bar jednom dnevno. Onih deset godina provedenih sa njom bile su najlepše godine u čitavom mom životu. Tako je i šta tu ima da se krije. Uostalom, to može svako zaključiti, ako ne po drugom, ono po mojoj produktivnosti i kvalitetu onoga što sam u to vreme pisao. Najplodniji period mog stvaralaštva, slaže se s time i književna kritika. Ne trebaju mi tu ni stare fotografije i upoređivanje širine mog osmeha s prethodnim i potonjim, ni svedočenje prijatelja, ni nikakvi drugi dokazi. Piščina, bato, to sam postao zahvaljujući upravo njoj, mojoj najvećoj muzi. Mom prijatelju, sestri, bratu, ljubavi, duhovnoj vodilji. Mojoj Stanislavi.

      I ona… na je znala za nju. Pa zaboga, i upoznala me je dok sam bio sa njom. Tu njenu netrpeljivost prema Stanislavi osetio sam još tada, samo sam pogrešno mislio da je profesionalne prirode. Da je ne može podneti zato što je u likovnim krugovima još tada Stanislava važila za najboljeg savremenog slikara regiona. Prvo što je zatražila od kada smo zajedno, jeste da skinem sa zida radne sobe moj portret s potpisom Stanislava S. „Onda kad naslikaš bolji” – rekao sam joj sa čuđenjem i smeškom. Da me je pažljivije pogledala, znala bi i sama ono što sam ja još tada znao: da će to biti nikad.

     Stanislava je moja prošlost. Moja najlepša, najbogatija, najplodonosnija životna decenija. Onda kada sam se od prve žene razveo, zbog nje, nestalo je i magije koja je nas dvoje održavala toliko dugo.

     I zašto, onda, da ja tebe pitam, zašto onda ova moja druga nije ljubomorna na onu koja mi je takođe bila žena, a Stanislavu ne može očima da vidi?

***

Svetozareva priča:

     Sedeo je za malenim stolom kafića u komšiluku firme koja mu je bila utočište poslednjih godina pred penzijom. Nije bilo važno ni šta radi, ni koliko radi, niti za koju platu... ni kada dolazi, niti kada će otići kući. Ni da li je praznik, vikend ili je radni dan.

     Glave nagnute nad stolom toliko da se činilo kako će čelom lupiti o njega, tupo je zurio u predzadnje stranice novina koje su mu pre nego što ih ispustio na sto, bile u rukama. Pred očima mu je titrala fotografija dobro poznatog lica, voljenog toliko da mu je i čitav svoj život podredio u trenutku kada se odlučivalo o biti ili ne biti, dok su mu kroz glavu prolazile davno potisnute sekvence iz života... onda kada je još bio živ.

    „Kako možeš, kako imaš obraza, dušu, srce?, prekorevala ga je drugarica iz detinjstva, jedina kojoj je poverio svoju prelepu tajnu, onu koja mu je život od trajno gorke pilule preobratila u kratkotrajnu sreću, „Pa ti si je sam kod mene dovodio, preda mnom joj ljubio stomak u kojem je rastao tvoj sin, tvrdeći mi da je  nesrećni deo tebe zauvek ostao u onoj kući gde nisi bio ni voljen, ni poštovan. Da si sa njom napokon spoznao šta znači biti iskreno voljen i istovremeno voleti onako kako valjda svaki normalan čovek želi. Da si konačno srećan.’’

     Nikada i ni pred kim nije prozborio ni jednu jedinu reč objašnjenja, otkako je posle jednog uznemirujućeg telefonskog poziva istrčao iz stana svoje Najdraže, da joj se više nikada ne vrati i da je nikada više i ne pogleda. Da i ne pita za dete koje mu je ubrzo rodila i kojem se nekoliko meseci pre toga beskrajno radovao, tvrdeći da napokon spoznaje sreću. Da i ne pita da li može, da li im nešto nedostaje, kako izdržava sama, sada sa već dvoje malih, oboje bez očeva.

     A tako beskrajno ju je voleo. Činilo mu se da od njegove ljubavi na čitavom svetu nema veće. Da veća i ne može nikada da postoji. Sve do onog zlokobnog poziva: „Žena, infarkt... bolnica... želi da se oprosti..”. Kada je kao sumanut otrčao tamo gde su mu rekli, u kafeu preko puta bolnice čekala ga je potencijalno bivša tašta koja ga je oduvek gledala sa prezirom i muškarac kojeg je prepoznao s fotografija. Davno otperjali tast, za kojeg se dugo verovalo da nije živ. Penzionisani pripadnik Legije stranaca, stacioniran negde na jugu Francuske sa novom porodicom koju nikada nije upoznao sa ćerkom ostavljenom davno u Beogradu.

     „Moja ćerka će se vratiti sutra kući a ti ćeš se ponašati kao da se ništa nije desilo i kao da si se i sam vratio s puta“ – rekao mu je bez pozdrava, pružajući mu svežanj fotografija one trudne žene koju je toliko voleo, njene kuće i njenog deteta i psa koji je trčkarao pored njegovih nogu – „Sa ovom više nikada nećeš progovoriti ni reč i sve ti je valjda jasno.”

     Dugo pošto su se roditelji žene sa kojom se još nije razveo udaljili, tupo je zurio u sto. Baš kao i sada, dok je čitao imena ožalošćene dece jedine žene koju je ikada voleo, ispod najtužnije čitulje na svetu.

     Ćutanjem težim od svake reči uspeo je sve da ih spase, tešio se. I sada mu zaista više ništa nije važno.

PODELITE OVAJ TEKST NA: