детаљ слике: КРК Арт дизајн

ШТА ЈЕ ТО ШТО СЕ ЗОВЕ СРЕЋА

Радичина прича:

Лагала бих ако кажем да сам са њим несрећна.

     Никада ништа није урадио, а да се претходно није посаветовао са мном. Ма, ни рођеног брата у госте није позивао, а да најпре мене није питао јесам ли нешто испланирала за тај дан, могу ли да спремим ручак, нисам ли исувише уморна за чаврљање са гостима. Што се, руку на срце, редовно дешавало мом првом мужу, чак и поред свих мојих молби да ме не доводи пред свршен чин, да ме макар унапред обавести о својим плановима, а затим и упозорења да ми то не годи, па протеста и на крају претњи да ћу, деси ли му се још само једном, кад отвори врата да мени ненајављени гости уђу, ја изаћи. Што сам једног дана и учинила. Добро, томе је претходило много ружних речи на неке друге теме, много повишеног тона, галаме и вике на крају, али је тај долазак комплетне његове породице, на његов позив и без најаве и обавештења за мене, била она кап која је прелила чашу.

     Овај други није из те приче. Или је бар на време схватио од које сам сорте и шта се може десити оглуши ли се о оно на шта сам га на време упозорила у намери да ми се историја не понавља. Па сам тако увек имала времена да смислим најпогодније послужење, да и поред свих својих брига набацим осмех на лице, да будем љубазна према његовој снаји иако ме нервира, да склоним с полица све моје омиљене фигуре од порцелана које његови радознали братанци могу да испусте из руку… зашто их уопште И узимају у руке, увек сам се питала, мала деца би требало да знају шта смеју, а шта не смеју дотаћи у туђој кући, макар то била и кућа њиховог рођеног стрица који их воли највише на свету.

     Мој други муж је с посла увек на време долазио кући, без изговора типа: „Марку се родио син па смо свратили до кафане да прославимо’’, „Колегиници пукла гума па сам морао да јој помогнем’’ или „Свратио сам до маме да јој наместим нови лустер’’. У шетњу смо увек одлазили заједно. И увек је гледао само у мене, таман посла да баци и најмањи поглед на неку напумпану која пролази поред нас или да се, не дај Боже, окрене за неком згодном, за којом се окрећу сви мушкарци. Ако је требало да нешто купи, ја сам имала задњу реч, „стоји ти добро’’, „слаже ти се с панталонама’’, „не иде ти ни уз шта’’… Њему је било досадно да обилази туристичке агенције и да претражује понуду на нету па је мени препустио одлуку о томе где ћемо летовати. Омиљена јела сам му кувала када бих ја то пожелела, не он, када бих препекла питу редовно је коментарисао да он баш тако воли, а свака хаљина ми је стајала најбоље и на сваком весељу редовно сам ја била најлепша, најзгоднија, најелегантнија… по њему.

     Ма кажем ти, апсолутно ми није давао ни један једини разлог да кажем да сам несрећна, што ми се свакодневно дешавало у првом браку. Да не помињем сад све оне сузе које сам исплакала мислећи да ћу склањањем испод тепиха решити све оно што ме је притискало, онеспокојавало, чинило ме тужном и плачном. Због чега сам, уосталом, и ставила тачку на ту причу из које сам изнела само добре, дебеле поуке које су допринеле да спречим понављање исте приче следећи пут. Јер сам знала да нећу поднети ако још једном будем несрећна.

     Само, не знам, никако ми то није јасно: отварала сам четворо очију када сам га бирала, све сам учинила, све сам му унапред рекла и све он то поштује, а опет... и даље нисам срећна.

***

Јованова прича:

     Јутрос смо наставили тамо где смо синоћ стали, пошто смо се ућутали од страха да не узнемиримо комшије... а и ови наши зидови ко да су од папира, не можеш поштено ни да се посвађаш у тајности. Кад се само сетим како су се моји родитељи свађали, ма то је све прштало по стану, ал’ брате мој, то је била градња, предратне зграде, зидови дебели пола метра, можеш, бре, да се свађаш и у радно и у нерадно време, ни први комшија те не чује.

     Увек је тако, чим поменем Станиславу. Моју највећу љубав. А ја не могу да живим ако је не поменем бар једном дневно. Оних десет година проведених са њом биле су најлепше године у читавом мом животу. Тако је и шта ту има да се крије. Уосталом, то може свако закључити, ако не по другом, оно по мојој продуктивности и квалитету онога што сам у то време писао. Најплоднији период мог стваралаштва, слаже се с тиме и књижевна критика. Не требају ми ту ни старе фотографије и упоређивање ширине мог осмеха с претходним и потоњим, ни сведочење пријатеља, ни никакви други докази. Пишчина, бато, то сам постао захваљујући управо њој, мојој највећој музи. Мом пријатељу, сестри, брату, љубави, духовној водиљи. Мојој Станислави.

      И она… на је знала за њу. Па забога, и упознала ме је док сам био са њом. Ту њену нетрпељивост према Станислави осетио сам још тада, само сам погрешно мислио да је професионалне природе. Да је не може поднети зато што је у ликовним круговима још тада Станислава важила за најбољег савременог сликара региона. Прво што је затражила од када смо заједно, јесте да скинем са зида радне собе мој портрет с потписом Станислава С. „Онда кад насликаш бољи” – рекао сам јој са чуђењем и смешком. Да ме је пажљивије погледала, знала би и сама оно што сам ја још тада знао: да ће то бити никад.

     Станислава је моја прошлост. Моја најлепша, најбогатија, најплодоноснија животна деценија. Онда када сам се од прве жене развео, због ње, нестало је и магије која је нас двоје одржавала толико дуго.

     И зашто, онда, да ја тебе питам, зашто онда ова моја друга није љубоморна на ону која ми је такође била жена, а Станиславу не може очима да види?

***

Светозарева прича:

     Седео је за маленим столом кафића у комшилуку фирме која му је била уточиште последњих година пред пензијом. Није било важно ни шта ради, ни колико ради, нити за коју плату... ни када долази, нити када ће отићи кући. Ни да ли је празник, викенд или је радни дан.

     Главе нагнуте над столом толико да се чинило како ће челом лупити о њега, тупо је зурио у предзадње странице новина које су му пре него што их испустио на сто, биле у рукама. Пред очима му је титрала фотографија добро познатог лица, вољеног толико да му је и читав свој живот подредио у тренутку када се одлучивало о бити или не бити, док су му кроз главу пролазиле давно потиснуте секвенце из живота... онда када је још био жив.

    „Како можеш, како имаш образа, душу, срце?, прекоревала га је другарица из детињства, једина којој је поверио своју прелепу тајну, ону која му је живот од трајно горке пилуле преобратила у краткотрајну срећу, „Па ти си је сам код мене доводио, преда мном јој љубио стомак у којем је растао твој син, тврдећи ми да је  несрећни део тебе заувек остао у оној кући где ниси био ни вољен, ни поштован. Да си са њом напокон спознао шта значи бити искрено вољен и истовремено волети онако како ваљда сваки нормалан човек жели. Да си коначно срећан.’’

     Никада и ни пред ким није прозборио ни једну једину реч објашњења, откако је после једног узнемирујућег телефонског позива истрчао из стана своје Најдраже, да јој се више никада не врати и да је никада више и не погледа. Да и не пита за дете које му је убрзо родила и којем се неколико месеци пре тога бескрајно радовао, тврдећи да напокон спознаје срећу. Да и не пита да ли може, да ли им нешто недостаје, како издржава сама, сада са већ двоје малих, обоје без очева.

     А тако бескрајно ју је волео. Чинило му се да од његове љубави на читавом свету нема веће. Да већа и не може никада да постоји. Све до оног злокобног позива: „Жена, инфаркт... болница... жели да се опрости..”. Када је као суманут отрчао тамо где су му рекли, у кафеу преко пута болнице чекала га је потенцијално бивша ташта која га је одувек гледала са презиром и мушкарац којег је препознао с фотографија. Давно отперјали таст, за којег се дуго веровало да није жив. Пензионисани припадник Легије странаца, стациониран негде на југу Француске са новом породицом коју никада није упознао са ћерком остављеном давно у Београду.

     „Моја ћерка ће се вратити сутра кући а ти ћеш се понашати као да се ништа није десило и као да си се и сам вратио с пута“ – рекао му је без поздрава, пружајући му свежањ фотографија оне трудне жене коју је толико волео, њене куће и њеног детета и пса који је трчкарао поред његових ногу – „Са овом више никада нећеш проговорити ни реч и све ти је ваљда јасно.”

     Дуго пошто су се родитељи жене са којом се још није развео удаљили, тупо је зурио у сто. Баш као и сада, док је читао имена ожалошћене деце једине жене коју је икада волео, испод најтужније читуље на свету.

     Ћутањем тежим од сваке речи успео је све да их спасе, тешио се. И сада му заиста више ништа није важно.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: