detalj slike: KRK Art dizajn

KRVAVA OSVETA

Obronci Zlatar planine ostali su bez odjeka na jauke koji su se prolamali mračnom šumom. Jato gavranova probuđeno iz sna prhnulo je iz krošnji, putanjom duboko u noć, sluteći nevolju. Sitna divljač bežala je uplašeno kao da ih sam Đavo juri, tražeći sigurnost skrovišta. Jedino je Vučica skrivena kraj hrastovog šipražja, poput kamenog kipa, posmatrala zverski čin koji se odigravao nedaleko od nje.

Na vlažnom tlu, gola devojka je ležala na stomaku, dok su se trojica pijanih mladića iživljavala nad njom. Niz leđa joj se slivala krv, nalazeći svoj put između podliva na koži. Nemoćna i dezorijentisana, nije imala snage pružiti bilo kakav otpor. Smenjivali su se jedan za drugim, uživajući u svojoj bolesnoj razonodi, kojom su se počastili te večeri. Miris krvi lepio se za njihova nepca, što je još više uzbuđivalo njihov um. Jedan od njih je upinjao u njeno mlitavo telo, pokušavajući da ponovo doživi vrhunac. Naposletku posustade do kraja ulegnut u nju, pa se onako strovaljen preko njem maši za sečivo koje je ležalo pored. Znoj mu je kapao preko drške, dok se oštrica zarezivala u kožu. Polako vukući linije, uživao je u pukotinama kojima se izmučena koža rascepljivala oko reza. Težak zadah se mešao sa usirenom krvlju, dok je na leđima nesretne devojke urezivao simbol Đavola. Za njega je skoro beživotno telo bilo poput krpene lutke. Sa svakom nanetom linijom niz vrat Vučice slila se tanka, jarko crvena linija bojeći njenu belu dlaku.

Kad je završio, oseti se zadovoljno, pa se s mukom uzdiže sa nje. Posrćući u pokušaju da navuče farmerke mahnu rukom ostalima da mogu da je preuzmu. Jedan od njih, koji je do tad samo obilazio devojku oblizujući se, zaleti se ka njoj. Uzbuđivala ga je njena iskidana koža. Mirisao joj je kosu natopljenu krvlju koja se slivala iz rane na potiljku. Milovao ju je po vratu, povremeno na njemu stiskajući prste, koliko da oseti uzbuđenje zbog ideje da joj ga prekine, kao živinčetu. Mučitelj, koji se prethodno skinuo sa nje, već je stigao do svojih kola. Otvorio gepek i gunđajući počeo da pretura po njemu.

Nakon nekoliko minuta laganim korakom vraćao se nazad, noseći u ruci kantu benzina. Mladić kome je poslednjem ostavljena na nemilost, mirno je sedeo pored nemoćne devojke, spuštenih pantalona, zadovoljno pušeći cigaretu. Njemu nije trebalo ni mnogo, a ni dugo. Jedno vreme je vrteo opušak, pa se pažljivo zagleda u njena leđa. Na kolenima, bez pantalona na sebi, kleknu pored nje. Još uvek užaren otpad cigarete stvorio je plavičasti dim na izmaglici poslednjih tragova prisustva toplote njene kože. Mesto za gašenje opuška mu se do te mere učinilo savršenim, da se drugom rukom ponovo maši za svoje međunožje. Psihopata zatim ustade, navlačeći pantalone, uz zadovoljan smešak što je izbegao mlaz urina kojim je njegov saučesnik zasipao njenu umršenu kosu.

„Hajde idioti, sklonite se“, naredi im momak s kantom benzina u ruci.

Ova dvojica ga pogledaše upitno.

„Roštilj, naravno“, osmeh mu zaigra na licu.

Osmeh koji se razvi u grohotan smeh. Samozadovoljan zbog svoje dosetke, vrlo poletno je istresao gorivo po telu devojke.

Negde duboko u njenom umu razvila se misao. Dodir benzina sa otvorenim ranama potrgao je niti koje su je branile nesvešću od bola. Iz samog očaja, prenula se taman toliko, da pomisli poslednjom nadom u beznađu, kako je njenim mukama uskoro kraj.

„Šta je dobra zabava bez dobrog roštilja?“

„Ti si težak bolesnik“, reče jedan od momaka pomalo ljubomoran na samu ideju.

Kao nagradu za svoju opasku dobio je pesnicu po sredini lica. Na napukloj usni krenula je krv.

„E, tako. Drugi put dobro razmisli pre nego što kreneš da laješ. Ti budi bolesnik ako hoćeš, ja sam umetnik“

Šibica je brzo stvorila varnicu. Varnica plamen. Plamen je časkom progutao suvo bilje pobacano po telu. U trenu, vatra je zahvatila telo pržeći ivice raspuklih rana, šireći smrad spaljene kose. Devojka se pretvorila u buktinju. Očekivao je, još uvek sa osmehom, poslednji jauk. Ali osta uskraćen za to. U potpunoj iznemoglosti devojku su dotukla otrovna isparenja sagorelog benzina. Njenim telom kolali su gasovi gaseći i ono malo života u njenim organima. Preminula je tiho, već u nesvesti. Bez glasa, bez trzaja. Bez njemu pruženog zadovoljstva.

„Idemo, zabava je završena“, zaključi smrknuto.

Dok su odlazili, u obrisima prašine koje je vozilo podizalo, nazirao se plamen kojije počeo da zahvata okolno šipražje, gutajući mlado bilje pred sobom. Nad njihovim krvavim pirom izvijao se gusti, crni dim. Jedini svedok gnusnog zločina i dalje se nalazio u zaklonu starog hrasta. Suze u njenim krupnim očima oslikavale su varnice koje su letele oko izmrcvarenog tela. U njenom oku blistao je plamen. Naposletku Vučica spusti glavu pa se pokunjeno okrete, ostavljajući telo pod garežom iza sebe.

 

II

DVA MESECA KASNIJE

Omanja soba beše progutana odavno smetlištem. Dotrajali nameštaj masnih rukohvata svoj tapacirung držao je na jedvite jade umršenim fronclama. Umesto jedne od nogara, kauč je balansirao na cigli. Ambalaže praznih flaša, od kojih su mnoge bile slomljene, činile su skupine po ćoškovima. Na improvizovanom stolu od gajbica stajala je plastična čaša, dopola ispunjena jeftinom rakijom iz marketa sa dva opuška ugašena u njoj. Ispod kamare dotrajalih zimskih jakni, skupljenih sa kojekakvih đubrišta, spavao je čovek. U ropcu, valjajući se po ostacima hrane. Jaki udarci po vratima ga naglo probudiše i on poskoči nespretno, zapetljavajući se u krpe, pa završi na podu. Lupanje se ponovilo. Ali, on više nije obraćao pažnju na to, nego posegnu za čašom, pokušavajući razvodnjenim zenicama da fokusira sadržaj u njoj. Vidno razočaran opušcima, još uvek ukrštenog pogleda, zafrljači čašu na jednu od gomila.

„Idem, idem, sto te sranja pojebalo!“, s mukom se podiže pa krenu ka vratima.

Pojava na vratima ga je u trenu podsetila na san koji bi usnio svaki put kad zaspi. San koji nije mogao da otera ni sav alkohol koji je mahnito ulivao u sebe. San o onoj noći, u šumi. Napukla usna se rascepi pri nečemu nalik osmehu. Onaj u koga je gledao nije imao vremena za njegove slabosti. Znao je to.

„Opet si se usvinjio?“, reče mrzovoljno pridošlica.

„Malo. Samo malo“, pravdao se skrećući pogled. „Ne koliko umem.“

„Stoko raspala, ne trezniš se od kad te znam.“

„Imaš nešto protiv ?“, u njemu se probudi mrzovolja.

„Opet laješ bez dozvole?“, namršti se Vođa.

„Šta hoćeš ?“, noge su mu zadavale bol i nije mu se stajalo na vratima.

„Zaboravio si gde idemo danas?“

Zaćutao je shvativši da nema pojma o čemu ovaj govori. Kroz misli mu prolete da ipak polako počinje da gubi orijentaciju. Sećanja. Misao koja se zaglušila u bolu tupih udara mamurluka.

„O čemu ti to?“, nije imao izbora sem da upita direktno.

„Osvesti guzicu i dolazi na čeku. Dva meseca organizujemo hajku na vukove. Ne krećemo bez tebe. Iako bi takav mogao poslužiti da ih nahranimo.“

Pridošlica se okrete, a ovaj zalupi vratima, pa se nasloni na njih. Negde u uglu, njegovu pažnju privukla je prljava flaša sa nešto tečnosti u njoj. Dogegao se do nje, nategnuo je na iskap, pa se osmehnuo zadovoljno. Usna mu se skoro pa potpuno rascepila.

III

Nakon dva sata stigao je na čeku. Hladan dan zavejan snegom mrznuo je duge cevi. Desetak muškaraca koje je zatekao, već su sedeli pored logorske vatre. Lovci, u punoj opremi. Smetalo mu je njihovo bučno čavrljanje, jer mu je u glavi odjekivalo. Raspravljali su strategiju hajke.

Vođa je bio besan, ali njegov bes nije bio usmeren samo na njega, već na još par ljudi koji su kasnili, pa se on nekako provukao među njima i seo pored vatre neprimetno. Od zlovoljnog pogleda od koga se ježio, nije mogao pobeći. Neuredan, neobrijan, bazdio je na alkohol, a to nije promaklo nikome.

Jedan od njegovih saučesnika ga je uhvatio za ruku i povukao ga u stranu.

„Šta izvodiš ???“, upita ga ljutito dok su mu varnice sevale iz očiju.

Ovaj je ćutao spuštenog pogleda, jedva se održavajući na nogama.

„Saberi se, idiote. Saberi se za tvoje dobro. Uvališ li nas u neko sranje, gotov si.“

„Misliš na sranje koje si nam ti, tako bitan, natovario na vrat one noći dok si pravio roštilj“, pa pljunu u sneg.

„Umukni breeeee“, prosikta saučesnik,

„Jadna devojka. Ni ime joj nismo znali.“

„Koga bre boli kurac za kuravu. Bila je obična lujka koja je dobila što je zaslužila.“

„Gadiš mi se.“

„Ma nije valjda? Nije ti se gadilo dok smo je jebali cele noći. Tada ti je bilo dobro. Sada je gospodinu odjednom proradila savest.“

Treći, koji je sa njima bio te noći, ćutke je slušao ovaj razgovor zagledan negde u daljinu. Opušak pade pored čizme i on nabaci pušku na rame.

„Dosta više. Ostali su odmakli. Treba da se kreće.“

„Nek idu. Ko ih jebe. Mi ćemo sami doći do svoje nagrade“, dobi kao odgovor.

Ćutke su ušli dublje u šumu.

***

Bosonoga devojka, duge kose i plavih očiju u beloj prozirnoj haljini, koračala je sporim koracima ostavljajući sitne tragove u snegu. Uz nju su hodale dve mlade vučice čije je krzno bilo crnje od najcrnje tame. Pratile su je u stopu, prekrivajući njene tragove svojim šapama.

Dok su prolazile ispod krošnji drveća povijenih pod težinom snežnog pokrivača, vreme kao da je stalo. Vetar je prestao da zavija. U već mukloj gori zavladala je neka, nestvarno prazna tišina.

Nadomak velikog Hrasta, nekoliko stotina starog šumskog Zapisa, devojka poče da sa sebe skida prozirnu haljinu. Vučice zastadoše gde je haljina spala. Ožiljak na vratu nestvarne devojke kojoj hladnoća ništa mogla nije, poče da krvari. Očiju punih suza zakle se pred Zapisom da je spremna da osveti gnusan zločin koji joj je zatrovao šumu. Težak bol kojim je u večnost otišla, devojka koja je stradala.

Vučice ispustiše urlik. Zavijanje natera lovce da okrenu glavu i repetiraju puške. Ono malo ptica prhnulo je iz krošnji. Devojka se izvi ka tlu i drhteći pusti iz sebe snežno belo krzno. Veliki beli vuk smaragdnih očiju stapao se sa belinom tla. Okrenu njušku ka svojim saputnicama, dajući im znak da je vreme.

Krenule su u lov.

***

Pešačili su nekoliko kilometara, ne progovarajući ni reč. Napetost između njih je sa svakim pređenim korakom rasla. Sneg je počeo da veje, hvatajući sve veći zalet. Približavajući se brdskoj uzvišici, primetili su vučje tragove.

„Sveži su“, primeti jedan. „Čopor od tri, četiri jedinke.“

„Šta predlažeš?“, upita drugi.

„Najbolje da se razdvojimo i smaknemo ih pre ostalih.“

Ostala dvojica prihvatiše predlog klimajući glavama.

Alkohol je možda mogao da zagreje pijanca, ali ga je svakako ometao u sigurnom koraku kroz smetove. Puknuta usna je pekla usled hladnoće. Na jeziku oseti metalni ukus krvi koja mu se slivala u usta. Nije mu se boravilo ovde. Potajno ih pusti da odmaknu, pa se zavuče u kakav šumarak. Sve što je želeo je da ga prođe mamurluk, koji je suzbijao novim ispijanjem alkohola. Savest ga je slamala, dovodeći ga do ludila. Šuma u kojoj je pijan sproveo svoj krvavi pir, samo ga je dodatno podsećala na zločin.

Nasloni se na drvo, umoran i zadihan. Poče da pretura po svojoj torbi tražeći flašu. Da rakijom utoli žeđ i utopi savest.

Halapljivo otpijajući, nije ni primetio da ga neko posmatra. Negde, pri dnu nagnute flaše, pogled mu uhvati razlivene obrise kroz staklo. Spustio je ruku, ostavši da zuri u devojku nestvarne lepote, nedaleko od njega. Alkohol, umor i belina snega, nisu mu odavali da li je izistinski potpuno gola. Pokušao je da izoštri pogled, ali njena kosa koja se vijorila na vetru, milujući joj telo ometala mu je fokus. Zagledan u nju, oseti nekakav teret na sebi i stropošta se na kolena. Devojka se zatrča ka njemu, u skoku se pretvarajući u Vučicu. Dočekavši se šapama na njegove grudi, oborila ga je na leđa. Izrazito veliki očnjaci blistali su iznad njegovog lica. Vreli dah iz čeljusti, bio je praćen balama koje su mu se slivale niz lice.

Potpuno zatečen i prestravljen, mogao je samo da mehanički trese rukama pokušavajući da je skine sa sebe. Oštra bol mu se prolomila licem dok su mu čeljusti otkidale nos i kožu sa njim, čupajući mu kapke. Jedan snažan ugriz, smrskao je donju vilicu. Odvojenu od glave, snažan stisak ju je smrskao i to je poslednje što je u samrtnom grču uspeo da vidi. Bez čula i snage, u parališućem bolu, osetio je vreli dah na svom vratu. Probivši mu grlo, gornjim očnjacima zahvatila je dušnik. Njegovo mrtvo telo kidala je u zamasima, bacajući mu delove svuda unaokolo. Sneg natopljen krvlju, poče da prekriva novi smet. Tišinu zapara samo zvuk krcanja kostiju.

Umro je zjapećih očiju, slepih od šoka i ogoljenih bez kože. Očiju u kojima se još uvek oslikavao strah.

***

Druga dvojica su se kretala ne obazirući se na svog nestalog saputnika. Dan se polako bližio kraju. Vetar snažno zafijuka oko njih. Nanosi su počeli da otežavaju hod. Vučiji tragovi su nekim čudom ipak bili vidljivi i oni, misleći da ih služi neverovatna sreća, krenuše po tragu. Zaslepljeni novcem, nisu dozvolili ničemu da probudi njihovu sumnjičavost. Sledeći trag, obreše se pred samim Zapisom.

Tu kao da ih osvesti prekid tragova. Besni i umorni, počeše da se koškaju međusobno. Jedan od njih zapali cigaretu, pa se nasloni na pušku potpuno bezvoljno. Drugi naposletku mahnu glavom zbog uzaludne pretrage, pa osmotri pogledom gde bi mogao da se izmokri. Iako im nikakva zla nisu bila strana, uriniranje po Zapisu im nije bila ni na kraj pameti. Iskonski strah je bio veći od onog, koji su oni ulivali drugima. Naposletku, nađe kakav šiprag nedaleko odatle i maši se za šlic. Uzdah olakšanja prolomi se iz grla kada je završio.

Sa neverovatnim odrazom, u potpunom muku, dve vučice su odskočile sa svojih mesta. Oboren na zemlju, zakrkljao je. Drugi mladić je video šta se dogodilo, ali u toj brzini i sa odloženom puškom, trebalo mu je vremena da repetira. Nije uspeo u tome, jer ga je treća vučica, krvavo bele dlake, zaskočila sa leđa. Oštre kandže su kidale meso. Njegov vrisak su zasenile ptice koje su prhnule iz krošnje starog Hrasta. Momak se stropošta na zemlju. Bacakala ga je poput krpe. Najzad ga ostavi na leđima, unoseći mu se u lice. Rane su ga bolele do tačke onesvešćavanja. Ispod njega se raširila topla bara urina. Dovoljan je bio sekund da njene čeljusti probiju grkljan. Zadovoljno je posmatrala kako se mladić guši, krkljajuću u sopstvenoj krvi.

Zatim sasvim mirno polegnu kraj njega, ližući svoje krvave šape.

Za to vreme, vučice su se gostile trećim članom družine. U kaši mesa i krvi probile kosti su se stapale sa belinom vejavice. Oštre kandže su cepale obraz, utrobu, kidale slabine. Rasuta creva visila su po šipražju. U njemu se nekim trunkom nade još držao život. Preslab za jauk, prejak da umre još uvek nemo je gledao Belu Vučicu iznad sebe. Dok se u njemu nije ugasila iskra života.

 

Bosonoga devojka, duge kose i plavih očiju, odevena u proziran beli haljetak koračala je sporim koracima udaljavajući se od starog Hrasta. Pored nje su išle dve mlade vučice okupane krvlju. Pratile su je po njenim stopama,šapama prekrivajući iste. 

Илустрација: Јелена Вучић, (Београд, 1993) је завршила основне и мастер студије на Факултету примењених уметности у Београду на модулу Анимација код професора Растка Ћирића. Дипломирала је 2016. године са анимираним филмом „Правда“ који је обишао неколико фестивала у Европи и Америци, а године 2018. је мастерирала са анимираним филмом „Нити“. Неколико је пута награђивана учесница Међународног Салона стрипа у Београду. Учествовала је као један од аутора у другој књизи стрип серијала „Линије Фронта“ у издању издавачке куће System Comics. Стрип „Кроз Мећаву“, објављен у серијалу „Линије Фронта“, освојио је главну награду Салона стрипа у Ваљеву 2017. године.

PODELITE OVAJ TEKST NA: