детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРВАВА ОСВЕТА

Обронци Златар планине остали су без одјека на јауке који су се проламали мрачном шумом. Јато гавранова пробуђено из сна прхнуло је из крошњи, путањом дубоко у ноћ, слутећи невољу. Ситна дивљач бежала је уплашено као да их сам Ђаво јури, тражећи сигурност скровишта. Једино је Вучица скривена крај храстовог шипражја, попут каменог кипа, посматрала зверски чин који се одигравао недалеко од ње.

На влажном тлу, гола девојка је лежала на стомаку, док су се тројица пијаних младића иживљавала над њом. Низ леђа јој се сливала крв, налазећи свој пут између подлива на кожи. Немоћна и дезоријентисана, није имала снаге пружити било какав отпор. Смењивали су се један за другим, уживајући у својој болесној разоноди, којом су се почастили те вечери. Мирис крви лепио се за њихова непца, што је још више узбуђивало њихов ум. Један од њих је упињао у њено млитаво тело, покушавајући да поново доживи врхунац. Напослетку посустаде до краја улегнут у њу, па се онако строваљен преко њем маши за сечиво које је лежало поред. Зној му је капао преко дршке, док се оштрица зарезивала у кожу. Полако вукући линије, уживао је у пукотинама којима се измучена кожа расцепљивала око реза. Тежак задах се мешао са усиреном крвљу, док је на леђима несретне девојке урезивао симбол Ђавола. За њега је скоро беживотно тело било попут крпене лутке. Са сваком нанетом линијом низ врат Вучице слила се танка, јарко црвена линија бојећи њену белу длаку.

Кад је завршио, осети се задовољно, па се с муком уздиже са ње. Посрћући у покушају да навуче фармерке махну руком осталима да могу да је преузму. Један од њих, који је до тад само обилазио девојку облизујући се, залети се ка њој. Узбуђивала га је њена искидана кожа. Мирисао јој је косу натопљену крвљу која се сливала из ране на потиљку. Миловао ју је по врату, повремено на њему стискајући прсте, колико да осети узбуђење због идеје да јој га прекине, као живинчету. Мучитељ, који се претходно скинуо са ње, већ је стигао до својих кола. Отворио гепек и гунђајући почео да претура по њему.

Након неколико минута лаганим кораком враћао се назад, носећи у руци канту бензина. Младић коме је последњем остављена на немилост, мирно је седео поред немоћне девојке, спуштених панталона, задовољно пушећи цигарету. Њему није требало ни много, а ни дуго. Једно време је вртео опушак, па се пажљиво загледа у њена леђа. На коленима, без панталона на себи, клекну поред ње. Још увек ужарен отпад цигарете створио је плавичасти дим на измаглици последњих трагова присуства топлоте њене коже. Место за гашење опушка му се до те мере учинило савршеним, да се другом руком поново маши за своје међуножје. Психопата затим устаде, навлачећи панталоне, уз задовољан смешак што је избегао млаз урина којим је његов саучесник засипао њену умршену косу.

„Хајде идиоти, склоните се“, нареди им момак с кантом бензина у руци.

Ова двојица га погледаше упитно.

„Роштиљ, наравно“, осмех му заигра на лицу.

Осмех који се разви у грохотан смех. Самозадовољан због своје досетке, врло полетно је истресао гориво по телу девојке.

Негде дубоко у њеном уму развила се мисао. Додир бензина са отвореним ранама потргао је нити које су је браниле несвешћу од бола. Из самог очаја, пренула се таман толико, да помисли последњом надом у безнађу, како је њеним мукама ускоро крај.

„Шта је добра забава без доброг роштиља?“

„Ти си тежак болесник“, рече један од момака помало љубоморан на саму идеју.

Као награду за своју опаску добио је песницу по средини лица. На напуклој усни кренула је крв.

„Е, тако. Други пут добро размисли пре него што кренеш да лајеш. Ти буди болесник ако хоћеш, ја сам уметник“

Шибица је брзо створила варницу. Варница пламен. Пламен је часком прогутао суво биље побацано по телу. У трену, ватра је захватила тело пржећи ивице распуклих рана, ширећи смрад спаљене косе. Девојка се претворила у буктињу. Очекивао је, још увек са осмехом, последњи јаук. Али оста ускраћен за то. У потпуној изнемоглости девојку су дотукла отровна испарења сагорелог бензина. Њеним телом колали су гасови гасећи и оно мало живота у њеним органима. Преминула је тихо, већ у несвести. Без гласа, без трзаја. Без њему пруженог задовољства.

„Идемо, забава је завршена“, закључи смркнуто.

Док су одлазили, у обрисима прашине које је возило подизало, назирао се пламен којије почео да захвата околно шипражје, гутајући младо биље пред собом. Над њиховим крвавим пиром извијао се густи, црни дим. Једини сведок гнусног злочина и даље се налазио у заклону старог храста. Сузе у њеним крупним очима осликавале су варнице које су летеле око измрцвареног тела. У њеном оку блистао је пламен. Напослетку Вучица спусти главу па се покуњено окрете, остављајући тело под гарежом иза себе.

 

II

ДВА МЕСЕЦА КАСНИЈЕ

Омања соба беше прогутана одавно сметлиштем. Дотрајали намештај масних рукохвата свој тапацирунг држао је на једвите јаде умршеним фронцлама. Уместо једне од ногара, кауч је балансирао на цигли. Амбалаже празних флаша, од којих су многе биле сломљене, чиниле су скупине по ћошковима. На импровизованом столу од гајбица стајала је пластична чаша, допола испуњена јефтином ракијом из маркета са два опушка угашена у њој. Испод камаре дотрајалих зимских јакни, скупљених са којекаквих ђубришта, спавао је човек. У ропцу, ваљајући се по остацима хране. Јаки ударци по вратима га нагло пробудише и он поскочи неспретно, запетљавајући се у крпе, па заврши на поду. Лупање се поновило. Али, он више није обраћао пажњу на то, него посегну за чашом, покушавајући разводњеним зеницама да фокусира садржај у њој. Видно разочаран опушцима, још увек укрштеног погледа, зафрљачи чашу на једну од гомила.

„Идем, идем, сто те срања појебало!“, с муком се подиже па крену ка вратима.

Појава на вратима га је у трену подсетила на сан који би уснио сваки пут кад заспи. Сан који није могао да отера ни сав алкохол који је махнито уливао у себе. Сан о оној ноћи, у шуми. Напукла усна се расцепи при нечему налик осмеху. Онај у кога је гледао није имао времена за његове слабости. Знао је то.

„Опет си се усвињио?“, рече мрзовољно придошлица.

„Мало. Само мало“, правдао се скрећући поглед. „Не колико умем.“

„Стоко распала, не трезниш се од кад те знам.“

„Имаш нешто против ?“, у њему се пробуди мрзовоља.

„Опет лајеш без дозволе?“, намршти се Вођа.

„Шта хоћеш ?“, ноге су му задавале бол и није му се стајало на вратима.

„Заборавио си где идемо данас?“

Заћутао је схвативши да нема појма о чему овај говори. Кроз мисли му пролете да ипак полако почиње да губи оријентацију. Сећања. Мисао која се заглушила у болу тупих удара мамурлука.

„О чему ти то?“, није имао избора сем да упита директно.

„Освести гузицу и долази на чеку. Два месеца организујемо хајку на вукове. Не крећемо без тебе. Иако би такав могао послужити да их нахранимо.“

Придошлица се окрете, а овај залупи вратима, па се наслони на њих. Негде у углу, његову пажњу привукла је прљава флаша са нешто течности у њој. Догегао се до ње, натегнуо је на искап, па се осмехнуо задовољно. Усна му се скоро па потпуно расцепила.

III

Након два сата стигао је на чеку. Хладан дан завејан снегом мрзнуо је дуге цеви. Десетак мушкараца које је затекао, већ су седели поред логорске ватре. Ловци, у пуној опреми. Сметало му је њихово бучно чаврљање, јер му је у глави одјекивало. Расправљали су стратегију хајке.

Вођа је био бесан, али његов бес није био усмерен само на њега, већ на још пар људи који су каснили, па се он некако провукао међу њима и сео поред ватре неприметно. Од зловољног погледа од кога се јежио, није могао побећи. Неуредан, необријан, баздио је на алкохол, а то није промакло никоме.

Један од његових саучесника га је ухватио за руку и повукао га у страну.

„Шта изводиш ???“, упита га љутито док су му варнице севале из очију.

Овај је ћутао спуштеног погледа, једва се одржавајући на ногама.

„Сабери се, идиоте. Сабери се за твоје добро. Увалиш ли нас у неко срање, готов си.“

„Мислиш на срање које си нам ти, тако битан, натоварио на врат оне ноћи док си правио роштиљ“, па пљуну у снег.

„Умукни бреееее“, просикта саучесник,

„Јадна девојка. Ни име јој нисмо знали.“

„Кога бре боли курац за кураву. Била је обична лујка која је добила што је заслужила.“

„Гадиш ми се.“

„Ма није ваљда? Није ти се гадило док смо је јебали целе ноћи. Тада ти је било добро. Сада је господину одједном прорадила савест.“

Трећи, који је са њима био те ноћи, ћутке је слушао овај разговор загледан негде у даљину. Опушак паде поред чизме и он набаци пушку на раме.

„Доста више. Остали су одмакли. Треба да се креће.“

„Нек иду. Ко их јебе. Ми ћемо сами доћи до своје награде“, доби као одговор.

Ћутке су ушли дубље у шуму.

***

Босонога девојка, дуге косе и плавих очију у белој прозирној хаљини, корачала је спорим корацима остављајући ситне трагове у снегу. Уз њу су ходале две младе вучице чије је крзно било црње од најцрње таме. Пратиле су је у стопу, прекривајући њене трагове својим шапама.

Док су пролазиле испод крошњи дрвећа повијених под тежином снежног покривача, време као да је стало. Ветар је престао да завија. У већ муклој гори завладала је нека, нестварно празна тишина.

Надомак великог Храста, неколико стотина старог шумског Записа, девојка поче да са себе скида прозирну хаљину. Вучице застадоше где је хаљина спала. Ожиљак на врату нестварне девојке којој хладноћа ништа могла није, поче да крвари. Очију пуних суза закле се пред Записом да је спремна да освети гнусан злочин који јој је затровао шуму. Тежак бол којим је у вечност отишла, девојка која је страдала.

Вучице испустише урлик. Завијање натера ловце да окрену главу и репетирају пушке. Оно мало птица прхнуло је из крошњи. Девојка се изви ка тлу и дрхтећи пусти из себе снежно бело крзно. Велики бели вук смарагдних очију стапао се са белином тла. Окрену њушку ка својим сапутницама, дајући им знак да је време.

Кренуле су у лов.

***

Пешачили су неколико километара, не проговарајући ни реч. Напетост између њих је са сваким пређеним кораком расла. Снег је почео да веје, хватајући све већи залет. Приближавајући се брдској узвишици, приметили су вучје трагове.

„Свежи су“, примети један. „Чопор од три, четири јединке.“

„Шта предлажеш?“, упита други.

„Најбоље да се раздвојимо и смакнемо их пре осталих.“

Остала двојица прихватише предлог климајући главама.

Алкохол је можда могао да загреје пијанца, али га је свакако ометао у сигурном кораку кроз сметове. Пукнута усна је пекла услед хладноће. На језику осети метални укус крви која му се сливала у уста. Није му се боравило овде. Потајно их пусти да одмакну, па се завуче у какав шумарак. Све што је желео је да га прође мамурлук, који је сузбијао новим испијањем алкохола. Савест га је сламала, доводећи га до лудила. Шума у којој је пијан спровео свој крвави пир, само га је додатно подсећала на злочин.

Наслони се на дрво, уморан и задихан. Поче да претура по својој торби тражећи флашу. Да ракијом утоли жеђ и утопи савест.

Халапљиво отпијајући, није ни приметио да га неко посматра. Негде, при дну нагнуте флаше, поглед му ухвати разливене обрисе кроз стакло. Спустио је руку, оставши да зури у девојку нестварне лепоте, недалеко од њега. Алкохол, умор и белина снега, нису му одавали да ли је изистински потпуно гола. Покушао је да изоштри поглед, али њена коса која се вијорила на ветру, милујући јој тело ометала му је фокус. Загледан у њу, осети некакав терет на себи и стропошта се на колена. Девојка се затрча ка њему, у скоку се претварајући у Вучицу. Дочекавши се шапама на његове груди, оборила га је на леђа. Изразито велики очњаци блистали су изнад његовог лица. Врели дах из чељусти, био је праћен балама које су му се сливале низ лице.

Потпуно затечен и престрављен, могао је само да механички тресе рукама покушавајући да је скине са себе. Оштра бол му се проломила лицем док су му чељусти откидале нос и кожу са њим, чупајући му капке. Један снажан угриз, смрскао је доњу вилицу. Одвојену од главе, снажан стисак ју је смрскао и то је последње што је у самртном грчу успео да види. Без чула и снаге, у паралишућем болу, осетио је врели дах на свом врату. Пробивши му грло, горњим очњацима захватила је душник. Његово мртво тело кидала је у замасима, бацајући му делове свуда унаоколо. Снег натопљен крвљу, поче да прекрива нови смет. Тишину запара само звук крцања костију.

Умро је зјапећих очију, слепих од шока и огољених без коже. Очију у којима се још увек осликавао страх.

***

Друга двојица су се кретала не обазирући се на свог несталог сапутника. Дан се полако ближио крају. Ветар снажно зафијука око њих. Наноси су почели да отежавају ход. Вучији трагови су неким чудом ипак били видљиви и они, мислећи да их служи невероватна срећа, кренуше по трагу. Заслепљени новцем, нису дозволили ничему да пробуди њихову сумњичавост. Следећи траг, обреше се пред самим Записом.

Ту као да их освести прекид трагова. Бесни и уморни, почеше да се кошкају међусобно. Један од њих запали цигарету, па се наслони на пушку потпуно безвољно. Други напослетку махну главом због узалудне претраге, па осмотри погледом где би могао да се измокри. Иако им никаква зла нису била страна, уринирање по Запису им није била ни на крај памети. Исконски страх је био већи од оног, који су они уливали другима. Напослетку, нађе какав шипраг недалеко одатле и маши се за шлиц. Уздах олакшања проломи се из грла када је завршио.

Са невероватним одразом, у потпуном муку, две вучице су одскочиле са својих места. Оборен на земљу, закркљао је. Други младић је видео шта се догодило, али у тој брзини и са одложеном пушком, требало му је времена да репетира. Није успео у томе, јер га је трећа вучица, крваво беле длаке, заскочила са леђа. Оштре канџе су кидале месо. Његов врисак су засениле птице које су прхнуле из крошње старог Храста. Момак се стропошта на земљу. Бацакала га је попут крпе. Најзад га остави на леђима, уносећи му се у лице. Ране су га болеле до тачке онесвешћавања. Испод њега се раширила топла бара урина. Довољан је био секунд да њене чељусти пробију гркљан. Задовољно је посматрала како се младић гуши, кркљајућу у сопственој крви.

Затим сасвим мирно полегну крај њега, лижући своје крваве шапе.

За то време, вучице су се гостиле трећим чланом дружине. У каши меса и крви пробиле кости су се стапале са белином вејавице. Оштре канџе су цепале образ, утробу, кидале слабине. Расута црева висила су по шипражју. У њему се неким трунком наде још држао живот. Преслаб за јаук, прејак да умре још увек немо је гледао Белу Вучицу изнад себе. Док се у њему није угасила искра живота.

 

Босонога девојка, дуге косе и плавих очију, одевена у прозиран бели хаљетак корачала је спорим корацима удаљавајући се од старог Храста. Поред ње су ишле две младе вучице окупане крвљу. Пратиле су је по њеним стопама,шапама прекривајући исте. 

Илустрација: Јелена Вучић, (Београд, 1993) је завршила основне и мастер студије на Факултету примењених уметности у Београду на модулу Анимација код професора Растка Ћирића. Дипломирала је 2016. године са анимираним филмом „Правда“ који је обишао неколико фестивала у Европи и Америци, а године 2018. је мастерирала са анимираним филмом „Нити“. Неколико је пута награђивана учесница Међународног Салона стрипа у Београду. Учествовала је као један од аутора у другој књизи стрип серијала „Линије Фронта“ у издању издавачке куће System Comics. Стрип „Кроз Мећаву“, објављен у серијалу „Линије Фронта“, освојио је главну награду Салона стрипа у Ваљеву 2017. године.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: