detalj slike: KRK Art dizajn

DETE PRVE LjUBAVI

ROMAN U NASTAVCIMA-3

Budućnost je počela

Za Borisa je počeo sasvim novi život. Dobio je dobru stipendiju, najveću na čitavom univerzitetu. Mnogi studenti bili su mu zavidni. Ali kako je dao obećanje direktoru, počeo je da se pridržava date reči od prvoga dana. Redovno je dolazio na nastavu, na sve predmete, počeo je intenzivno učiti i rešavati zadatke, čak mnoge unapred. Kad je došlo vreme prvih kolokvijuma redovno je na sve izlazio i sa uspehom svaki polagao. Većina profesora i asistenata su ga zapazili. Po prirodi je bio povučen i nedovoljno se isticao među drugovima.

Jednoga dana, bila je još topla jesen, lišće sa drveća nije još počinjalo da opada, zujanje insekata moglo se čuti svuda po cveću, a ni jesenje kiše nisu još počele padati. Po parkovima je bilo dosta šetača, a među njima i po neko od studenata. Šeta tako i Boris, pognute glave, zamišljen, kad ga srete njegov kolega, vanredni student koji je radio u istom preduzeću iz koga je dolazio i Boris.

-Zdravo Boris, javi mu se Branko, a Boris mu otpozdravi. Nastaviše da šetaju zajedno, pa ga Branko upita:

-Deluješ mi nešto zabrinuto, šta se dešava?

-Ništa ozbiljno, odgovori mu Boris, - a kad me već pitaš reći ću ti. –Imao sam devojku, veoma lepu i zgodnu, iz moga je kraja, lepo vaspitana i dobre naravi, po svemu mi je odgovarala i nadao sam se da će biti moja zauvek, jer bolju i lepšu neću nikada sresti. Ali njena majka je nastojala da je što pre uda, pa kada sam im rekao da krećem na fakultet ona je shvatila da od udaje kćeri neće biti ništa i prisilila ju je da se odrekne mene i pod hitno nađe drugoga. Obadvoje smo to teško podneli, ali ja sam na kraju prihvatio da bude po njenom, jer fakultet neću da napustim.

-Koliko godina ima ta njena mama i kako ona izgleda, ima li muža? Upita Branko.

-Mama joj je sada oko četrdeset godina, možda koju više, a izgleda veoma dobro, zgodna je i lepa, kao kćerka joj. Muž joj je rano poginuo u ratu, pa su njih dve ostale same.

-E, u tome je stvar, kako ja mislim, a Branko je bio deset godina stariji od Borisa, oženjen i životno već dovoljno iskusan.

-Ta žena je sada u njenim najboljim godinama, već dugo bez muža i njoj treba ljubavnik, a kloni se od kćerke da ih kući dovodi. Zato je ona požurivala da kćerku udomi drugome, kako bi ona mogla slobodno da zadovoljava svoje zahteve. Njoj je bilo svejedno za koga će se kćerka udati, i kako će joj u braku biti, a ona je time svoje obaveze odradila i može slobodno da se provodi. Te stvari su mi već poznate i to je sigurno tako. Gledaj ti svoj život, tu ti nemožeš ništa menjati. Doći će vreme uverićeš se sam u to da sam bio u pravu.

I tako se njih dvojica uputiše na vežbe koje su počinjale za nekih desetak, petnaest minuta. A Boris i dalje ostade u svojim mislima, razmišljajući o svemu što mu je Branko ispričao. Shvatao je da to sve može biti istina. Kroz misli su mu prolazila neka sećanja na Dunju, zašto je ona toliko bila povučena u ponašanju, a da njemu ipak nikada ništa nije govorila o mami. Ipak, bilo je to kućno vaspitanje, o majci se nije moglo ništa loše ni pomišljati, a kamo li nekome pričati. Dunja joj je bila jedino dete, prerano ostalo bez oca i otuda se u potpunosti povinovala majčinim namerama. Šteta, izgubio sam je zbog njene majke, čemu se nikada nebih nadao, a i ona je izgubila mene, možda će doživotno žaliti. I ko zna hoćemo li se ikada više videti u životu. Ja joj ipak želim da bude srećna i da se mene seća kao što se ja nje često sećam.

Na prvoj godini studija nekoliko studenata koji su završili srednje hemijsko-tehničke škole pravili su se važni, kako oni znaju hemiju bolje od ostalih studenata. Boris, koji je završio srednju tehničku, ali mašinskog smera, osećao se prilično nelagodno, misleći da će tu teško proći. Prihvatio se odmah učenja unapred, što mu se ubrzo isplatilo. Na kraju prve godine izjednačio se sa svima njima, a neke možda i pretekao. Time je sam sebe uverio da je istrajan rad isplativ. Slično je prošao i sa višom matematikom. Matematiku im je predavao profesor koji je bio redovni član dve svetske Akademije nauka i delovao veoma strogo. Boris se prihvatio i rešavanja matematičkih zadataka svakodnevno i na kraju godine položio sa dosta visokom ocenom. Uspešno je čak rešio jedan integral, za koji ga je profesor upitao otkud je to znao, a on mu je samo odgovorio gde ga je našao u ruskoj literaturi. To je profesoru odgovaralo, na osnovu čega se uverio da Boris radi zadatke iz dobre literature. Prvu godinu položio je sve predmete u julskom roku i sam sebe počastio putovanjem na more u trajanju čak od tri nedenje. Kako je imao dobru stipendiju, materijalni izdaci nisu mu više predstavljali problem.

Kada je završio drugu godinu, profesor koji mu je predavao tehnologiju poslao ga je na ferijalnu praksu u Nemačku. Slučaj je bio da je tih dana kada je Boris ušao u Nemačku osvanuo pregrađen Berlinski zid i Nemci su bili razjareni, njemu se činilo da će zaratiti. Taj njegov prvi boravak u inostranstvu nije mu ostavio prijatan utisak. Pre odlaska u Nemačku morao je naučiti nemački, u čemu mu je najviše pomagala Erika, Nemica po majci, devojka sa kojom se tada zabavljao i sa njom je svakodnevno boravio na plaži i učio nemački.

Posle treće godine opet je leto proveo na moru kod roditelja njegovog drugara iz vojske, a po završetku četvrte godine dva meseca je radio u Poljskoj, na međunarodnoj razmeni studenata. Ta praksa ostavila mu je izvanredan utisak o Poljacima, kao narodu, a pre svega o Poljakinjama, kao devojkama. Po povratku iz Poljske radio je diplomski rad i nakon tri meseca diplomirao odličnom ocenom (10). Ubrzo, nakon diplomiranja, počeo je raditi u preduzeću koje ga je stipendiralo. I proći će svega nekoliko meseci kada je publikovao svoj prvi stručni rad, za koji je primio prvu čestitku od Nataše koja je radila u računovodstvu. U preduzeću je ubrzo bio zapažen i dobro prihvaćen kao saradnik. Prvi mu je ukazao dužno poverenje tehnički direktor, koji je bio Nemac, prihvatajući ga za svoga saradnika. Njih dvojica otpočeli su da rade projekat industrijskog objekta, koji će Borisa nešto kasnije plasirati među već osvedočene stručnjake, i čija će ga ustanova otkupiti od njegove prve radne organizacije. Tu će tokom nekoliko narednih godina imati priliku da projektuje više sličnih objekata i da se dokaže kao istaknuti samostalni projektant, čije ime će postati poznato širom Jugoslavije.

Nakon tri godine uspešnog rada na projektima dobija stipendiju Velike Britanije, gde odlazi na postdiplomske studije i tamo provodi godinu dana. U Engleskoj se susreo sa profesorom iz Kanade, koji mu je ponudio poziciju za rad doktorske disertacije, što Boris prihvata i uz preporuku direktora instituta u Engleskoj dobija stipendiju Nacionalnog naučnog saveta Kanade.

Pre odlaska u Kanadu Boris se oženio svojom koleginicom sa fakulteta, sa njom proveo godišnji odmor na moru i zajedno su otputovali u Kanadu. U Kanadi su izvanredno prijateljski prihvaćeni, a Borisov rad tekao je veoma uspešno. U Kanadi im se rodila i prva kćerka, koja je po rođenju automatski dobila kanadsko državljanstvo, što će ih kasnije sve odvesti u tu zemlju i čiji državljani će svi postati. I dok je Boris provodio veoma hladne zimske dane u Kanadi povremeno je razmišljao o Dunji, zamišljajući je u naručju muža koga je verovatno stekla, ali ne iz ljubavi. Nije imao nikakvu predstavu gde li je ona tada živela. Kada im se rodila prva kćerkica njoj su obadvoje posvetili punu pažnju i sa njom uživali. Čim je imala mesec dana izvodili su je u šetnje po parkovima, kojima je grad obilovao, a pre svega okolina univerziteta. Tog proleća, i u Kanadi su u maju lipe procvetale. Istina nisu mirisale kao kod nas, ali i na njihovim cvetovima bilo je dosta pčela. Poneki od prolaznika zavirivali su u kolica da vide bebu i izražavali se prijatno o njenom izgledu, dok je ona bezbrižno spavala. Tako će proći prvo leto, kada je Boris sa suprugom i novorođenom Kanađankom stigao u Novi Sad, gde se on zadržao oko dva meseca, a kćerkicu sa suprugom potom ostavio kod kuće. On se vratio da dovrši doktorat.

Po povratku, za stalno, iz Kanade, za Borisa je nastupila uspešna karijera u domenu projektovanja, što će mu pružiti priliku da veoma često putuje u inostranstvo.

Još dok je radio eksperimente doktorske disertacije u Kanadi Boris je prvi put posetio Sjedinjene Američke Države. U Čikagu je imao prezentaciju rezultata svoga rada na Internacionalnom kongresu, koji se održavao u hotelu Hilton. Rad je prihvaćed dobro i publikovan u naučnom časopisu. U slobodno vreme obišao je neka značajna mesta grada, a od svih najviše mu se dopao Muzej nauke i tehnologije. Na kongresu je upoznao i nekoliko poslovnih ljudi, a u samom hotelu posetio štandove mnogih firmi.

Za vreme druge godine boravka u Kanadi putovao je još tri puta u Sjedinjene Države, jednom je još učestovao na međunarodnom skupu stručnjaka u Mineapolisu, drugi put boravio u poseti Kanzas Steit Univerzitetu u Manhatnu, a treći put je putovao u čisto turističke svrhe, kojom prilikom je boravio u Njujorku.

Uskoro nakon dolaska u Jugoslaviju službeno je putovao u Čehoslovačku, za potrebe projekta u Titelu. Tom prilikom službena poseta uključivala je boravke u Pragu i Pardubicama. U Pardubicama im je priređen doček na državnom nivou. Radeći projekat u Titelu ukazana mu je počast da predstavlja titelski Kombinat u američkoj ambasadi, i da se upozna sa tadašnjim američkim ambasadorom. Te iste godine, pred božićne praznike kontaktirao je kanadsku ambasadu i upoznao se sa kanadskim ambasadorom Vilijamsom, sa kojim će kasnije ostati u prijateljskim kontaktima gotovo trideset godina.

U Rusiji je Boris službeno boravio osam puta, svih osam puta radio je u Moskvi, a jednom prilikom posetio i St. Petersburg. Radeći na projektima ostvario je stručna priznanja zaslužnog projektanta za sovjetske projekte i dobio priznanje Sovjetske akademije nauka. Tokom svake posete boravio je po nedelju dana i imao slobodnog vremena za posete kulturnim znamenitostima. Od važnijih su Tretjakovska galerija, Borodinska bitka, Boljšoj teatar, Ostankino, dvorac Sjezdov, a posebno je izvanredna moskovska podzemna železnica Metro. Najimpresivniji događaj je poseta izložbi slike Borodinske bitke, smeštene u okrugloj sali, obimne dužine 118 metara, na kojoj se vide vojske dve zaraćene armije, napadačke Napoleonove i odbranbene otadžbinske generala Kutuzova. Na slici se vide predeli u daljini od oko 20 do 30 kilometara, sa poljima žita u plamenu i kućama koje dogorevaju. Ispred posetilaca su postavljene ogorele drvene grede u kojima se nazire ugljenisana vatra i snopovi žita, a u sali se stalno odžava miris paljevine, što sve skupa izvanredno dočarava stvarnu situaciju bitke. Tretjakovska galerija imala je u vreme Borisove posete 2000 eksponata, od kojih 1362 slike, 526 crteža i 9 skulptura, sve dela proslavljenih majstora umetnosti, najviše klase. U Moskvi je posebno impresivan moskovski Metro, sa ogromnim prostranstvom stanica, oslikanih zidova i tavanica, jedinstvenim u svetu. U stanicama i vozovima nije dozvoljeno pušenje i putnici se pridržavaju propisa o održanju čistoće na najvišem nivou. Vozovi idu apsolutno tačno, a najduži boravak između dva voza na istoj liniji je 90 sekundi. Uživao je na malom jezeru hotela Ostankino, pored čuvenog istoimenog televizijskog tornja, a u dvorcu Sjezdov gledao baletsku predstavu Labudoovog jezera, na pozornici koja može da primi 2000 glumaca i statista. U St. Petersburgu Boris je posetio najveću izložbu slika Ermitaž, u kojoj je izloženo preko 3 miliona slika. A sale samog Ermitaža su umetnička dela najviše vrednosti, same za sebe. Uz to video je brod Auroru i pravoslavnu crkvu St. Asaka. Prilikom Borisovih putovanja u Sovjetski Savez, sovjetske službe bezbednosti imale su informacije da je on boravio u Kanadi i Sjedinjenim Državama, pa ne samo da su ga pratili, već su mu za domaćina odredili generala, koji je bio komandant tenkovskih jedinica prilikom oslobađanja Beograda 1944. godine i narodni heroj Sovjetskog Saveza, General-potpukovnik Vladimir Ivanovič Ždanov. U njegovom interesovaču o Amnjrici i Kanadi pomagala mu je jedna lepa devojka, Elena, koja mu je Borisu kasnije priznala šta joj je bila dužnost.

Svetska putovanja za Borisa počela su se nizati gotovo jedno iza drugoga. U Dansku je putovao desetak puta u toku tih godina. Svako putovanje bilo je vezano za odrađivanje nekog od projekata. Više puta je takođe boravio u Kanadi. A putovanja u Kanadu obično su bila povezana sa putovanjima u Sjedinjene Države, najčešće kao posete raznim industrijskim objektima, gde je Boris vodio grupe stručnjaka iz jugoslovenske industrije.

Za njega nezaboravan boravak je u JUžnoj Americi, kojom prilikom je kao stručnjak Ujedinjenih nacija radio u Peruu, a tom prilikom, usput posestio ostrvo Kjurasao. Ostrvo Kjurasao je istinski zemaljski raj, sa prosečnom dnevnom temperaturom od 27 stepeni i 360 sunčanih dana u godini. U gradu Viliamštadu obišao je najstariji čelični most na svetu, most kraljice Ane iz 17-og veka i naučio nekoliko jezičkih fraza jezika Papiemento.

U Peruu je živeo u cvetnom kvartu Miraflores, a radio u instituciji Konaps. Tokom boravka u Limi uživao je na plažama, gde se neprestano lome pacifički talasi do 5 metara visoki, na kojima mladići i devojke, crnpuraste divno oblikovane Peruanke, u Tanga kostimima, prikazuju svoje veštine na daskama. Na peruanskom suncu stekao je ten kakav nikada dotada u životu nije imao. Te godine doživeo je dva leta, peruansko od oktobra do januara. Posetio je i Kusko, grad Inka, i popeo se na sam vrh Huajna-Piću, grada Maću-Piću, sa čijih strmina visokih devet-stotina metara je slušao strahovite šumove uzburkane reke Urubambe i krike divljih životinja iz okolnih delova prašume. Stanovao je u kući generala, komadanta peruanske avijacije i bio čest gost jugoslovenskog ambasadora. I u Peruu je imao priliku i naučio nekoliko izraza na jeziku Kečua. Dok je dolazio u Peru, leteći iznad Kordiljera avionom DC-10 pilot ga je uveo u svoju kabinu i pokazao mu intrumente. Preleteli su Venecuelu, Kolumbiju i Ekvador, sa sletanjem u Kitou, čiji aerodrom je na nadmorskoj visini 2830 m. U Peru je obišao znamenitosti Inka civilizacije, koje su zauvek ostale enigma civilizovanom svetu kako su ih Inke gradili sa ondašnjom tehnikom. Iz Perua je poneo ljubav prema tom svetu, koji mu je ostavio utisak poštenja i iskrenosti, a zbog čega je toliko stradao kroz istoriju. A ta ljubav, ljubav prema civilizaciji Inka, urezala mu se u osećanja koja mu ostaju doživotno. Inke su narod koji je obilovao u predmetima od zlata, zbog čega su nažalost i nastradali, i prvi su u svetu imali tehniku spajanja zlata i srebra kovanjem. U zabačenim planinskim selima Perua, Boris je posetio mesto Pisak, gde i danas ljudi žive istim životom kao i nihovi predci, praveći rukotvorine koje se cene kao izuzetni unikatni suveniri. Peru je zemlja u koju se odlazi sa nepotpunim saznanjima o ljudima i njihovom životu, a iz koje se vraća ispinjen ljubavlju prema tom svetu i njihovoj kulturi.

Ubrzo, nakon povratka iz Perua, Boris je dobio službeno putovanje u Indiju. Neposredno pre odlaska bio je obavezan da primi vakcinu protiv malarije, a odmah zatim ukrcao se u avion za Nju-Delhi, gde ga je čekao jugoslovenski predstavnik metalne industrije. Smeštaj mu je rezervisan u hotelu Interkontinental, a prvi radni sastanak imao je sa predsednikom najveće indijske kompanije Tata, koja je u svom sastavu imala sve indijske čeličane i avio kompaniju ''Er Indija''. U Nju-Delhiju je od turističkih znamenitosti uspeo posetiti samo Vrata Indije, Kuatar Minar, kuću Nehrua i Indire Gandi i tvrđavu. Lepa prilika pružila mu se da poseti čuveni Tadž Mahal u Agri, a službeno je putovao na sever u grad Čandigar, koji je projektovao Korbizije. Vrativši se u Nju-Delhi sa predstavnikom jugoslovenske metalne industrije putovao je u Bombaj, takođe kao gost firme Tata. Dok su boravili tri dana u Bombaju spavali su u kući čuvenog indijskog filozofa Mahatme Gandija. Imao je slučajan susret sa predsednikom Irske u hotelu Šeraton, sa kojim se rukovao, koji je tom prilikom boravio u Indiji. Dok su ručali u hotelu Tadž Mahal, sa terase su imali lep pogled na ostrvo Elefantina, o kome je ranije čitao opise Švajcarca Denikena. Na kraju te posete primio ga je jugoslovenski ambasador. A kada se vratio u Beograd, prema zdravstvenim propisima stavljen je u karantin, radi eventualno mogućih obolenja od tropskih bolesti. Iz Indije je poneo utiske o mnogoljudnoj zemlji, čije se stanovništvo povećavalo enormnom brzinom i zemlji u kojoj je vladala nekontrolisana prljavština, ali zemlji koja se dosta dobro razvijala privredno.

Sledilo je više službenih boravaka Borisa u zemljama Evrope, Rusiji, Danskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Belgiji, Holandiji, Španiji, Austriji, Švajcarskoj i drugim. Sarađujući sa čuvenom švajcarskom firmom Biler Braders, prilikom posete njihovom objektu u Španiji zapazio je jedan detalj na koji im je skrenuo pažnju kako bi ga on poboljšao. A kada su se vratili u Švajcarsku domaćini su to razmotrili, prihvatili i dali Borisu pismenu potvrdu da mu se za tu sugestiju umanjuje njihova ponuda za 264.000 švajcarskih franaka, kao doprinos i priznanje za inovaciju.

Boris je tih godina važio za vodećeg projektanta u zemlji.

***

Od kada je Boris saopštio Dunji da će ići na studije, od nje nikada više nije dobio ni jedno pismo. On joj je pisao dva puta od tada, ali odgovora nije bilo, pa je i on shvatio da je veza prekinuta i morao je to prihvatiti kao činjenicu.

Dunja je tokom te dve naredne godine završavala gimnaziju, dok je on otslužio vojni rok. A kada je ona diplomirala, majka Branka sva srećna, poče praviti planove:

-E, sada možeš da se udaš! Saopšti ona Dunji čim se vratila sa zabave koju su imali u školi.

-Mama, šta je tebi, jesi li ti normalna? Zašto da se udajem? Ako si me odvratila od onoga ko se meni dopadao, zašto bi ja sada, čim sam završila školu, morala da se udajem na silu za bilo koga? Čak sada nemam ni dečka i nemam nameru da se udajem za prvoga ko mi se ponudi. Ti mene forsiraš više radi sebe nego radi mene. Smetam ti što sam još s'tobom, želela bi da si slobodna, da možeš da se provodiš s'kim god želiš. Jesam li u pravu? Ti si se udala mlada, pa misliš da tako moram i ja. Neću, i zaboravi to. To će biti moja odluka kada ću i za koga ću. Ti slobodno možeš da vodiš svoju brigu i da se provodiš s'kim želiš, a mene, molim te, od sada ostavi na miru sa svojim predlozima. Ja ću se zaposliti i neću ti biti na teretu, a ova kuća u kojoj smo, je moja koliko i tvoja, napravio ju je moj otac.

Branka je razumela lekciju koju je mogla i očekivati i prihvatila da ćerkina odluka bude po njenoj volji. Sela je za šivaću mašinu i nastavila da šije haljine koje je imala poručene. Dunja je otišla u svoju sobu, uzela knjigu da čita, a u fioci stola čuvala je još pisma od Borisa, koja već odavno nije ni čitala. Prijao joj je šum reke koja je tekla ispod njihove kuće. Odlučila je da se posle podne nađe sa drugaricama na plaži, gde se uvek ispričaju i kažu jedna drugoj šta nameravaju raditi. Tu su svakako i priče o momcima, ko se kome u poslednje vreme udvarao, priče propraćene smehom i ogovaranjem. Na plaži više provedu vremena pričajući nego što plivaju, ali to su im i najlepša vremena iz njihove mladosti.

Bio je mesec avgust, zrelog voća svih vrsta pune pijace i radnje, dani sunčani i topli, za kupanje na reci bila je milina. Drugarice sve raspoložene, pa dok se one grohotom smeju prilaze im nekoliko mladića, svi iz iste škole i pridružuju se devojačkim pričama. Svako od njih iznosi gde će ko, neko na dalje školovanje, neko će se zaposliti, a jedan kolega planira da ostane kod kuće i da se uskoro ženi i formira porodicu. Tome se svi smeju i pitaju ga ko mu je suđenica. On prihvata smeh i pita devojke:

-Eto imate priliku, koja bi rado da se udaje neka mi se ponudi, a ja ću razmisliti. Na to će Milica, iz četvrtog- B- razreda:

-Dunju njena majka forsira da se što pre uda, pitaj nju!

-Ne dolazi u obzir niko, odgovori Dunja. Udaja je za mene suviše rano i ja ću se zaposliti, makar privremeno, dok ne odlučim šta ću. –Vi možete da se udajete i ženite, ko god želi, neka vam je sa srećom, ja samo mogu obećati da ću vam doći u svatove.

Tih dana Dunja je u sali opštine, na oglasnoj tabli, pročitala da Zdravstvena ustanova traži nove službenike. Rekla je to mami i već sutradan otišla da se raspita. U Zdravstvenoj stanici sekretarica direktora joj je ispričala koju vrstu službenika oni nameravaju zaposliti, šta im je glavna dužnost i koju vrstu dokumenata treba podneti. Školsko svedočanstvo je već imala, iz matičnog ureda je zatražila krštenicu, a pošto radnog staža nije imala dovoljno je bilo da kupi praznu radnu knjižicu. Sve to je donela sekretarici nakon nekoliko dana. I primiše Dunju, kao administrativnog službenika, koja poče raditi u prvoj sedmici meseca septembra. Prvoga dana proveli su je kroz sva odelenja ustanove, uz kratka objašnjenja šta se gde radi i šta će biti njeni zadaci. Od sutradan je imala svoje radno mesto i počela posao, koji joj je nadgledala glavna sestra Zdravstvene stanice. Po prirodi bila je dobre naravi i stručna u svom poslu, pa su njena objašnjavanja bila i dobronamerna i stručno korisna. Dunji su se prvi dani rada dopadali, a kada je čak primila i prvu platu pohvalila se mami: -Eto, vidiš sada i ja doprinosim kućnom budžetu.

Rešila je da počasti svoje društvo od prve plate, pa je sve koji se već nisu bili razišli obavestila, da se nađu u parku ispred samoposluge u subotu po podne. Bio je oktobar, dan izuzetno prijatan za provod u prirodi. Sunce još povisoko iznad okolnih brda, a reka plavo-zelena, kao, čini im se nikad lepša. Kada su se svi skupili u samoposluzi je uzeo šta je ko želeo, devojke su zajednički uzele voćnu tortu sa kajsijama, a dečaci, kako koji, neko sendvič, neko ćevapčiće, a za sve su uzeli nekoliko flaša voćnih sokova. Dvojica Muslimana, Amir i Sejdo, uzeli su pite sa sirom. Dunja je sve platila, pa su svi sa onim što su kupili otišli na tvrđavu. Kako je dan bio kao poručen, pravo ''Cigansko leto'', za čega Amir reče da mu je njegov ''Daidža'' pričao da se to vreme u Severnoj Americi zove ''Indijansko leto''. -Eto, reče Sejdo, svako ima svoje cigane. Amir i Sejdo su poneli gitare. Oni su inače svirali na školskim priredbama i kućnim veseljima. Bila su još trojica momaka: Slobodan, Marko i Damir i sedam devojaka. Svi su bili kao jedan, niko nikada nije postavljao pitanje koje je ko vere i kakvi su im običaji. Ni po čemu se nisu razlikovali Sejdo i Amir niti od Slobodana i Marka, Srba, niti od Damira, Hrvata. I za devojke je bilo sasvim svejedno ko je ko. Svako je svakome bio jednako drag. Dok je još sunce bilo povisoko i osećao se blagi vetrić na uzvišenju iznad grada, uživanje je bilo gledati na rečne slapove i točkove vodenica koji se lenjo okreću. Bilo je i ptica koje su nadletale iznad tvrđave, očekujući mrvice od slavljenika. Amir i Sejdo su sve vreme držali svoje gitare obešene na ramenima i svirali tada im omiljene melodije. U muzici su više uživale devojke. Emina, Sejdina bliža komšinica, lepo je pevala, pa je ona dopunjavalaatmosferu. Dunja se osećala srećnom i zadovoljnom što je svome društvu priredila takvu zabavu, mada je istovremeno osećala da se polako primiču dani njihovih rastanaka, jer svako od njih ili se zapošljava ili odlazi na studije. Sećala se i Borisa, o kome već dve godine nije imala nikakve informacije, a tako bi joj prijalo da ga je imala tu sa sobom. Nekoliko drugova i drugarica već su bili otputovali u Sarajevo, Banjaluku ili Beograd, na studije. Ostali su na tvrđavi gotovo do ponoći, a na rastanku su se svi izljubili.

Na poslu je Dunja bila svakodnevno veoma zauzeta. Kako su redovno pristizali novi pacijenti, ona je imala u svom poslu da od svih prikuplja lične podatke, da ih obrađuje i vodi urednu kartoteku. Kada je imala slobodnog vremena samoinicijativno je pomagala medicinskim sestrama koje su radile pedijatrijske poslove i ginekološko-akušerske. Imala je prirodnog dara za decu, za njihovo lečenje, a isto tako i za novorođene bebe. Pedijatrijske i ginekološko-akušerske sestre su je ubrzo zavolele i prihatile kao veoma vrednu devojku. Pričale su to lekarki Mariji, koja je tu od nedavno počela da radi kao ginekolog. Marijin suprug, Dragan, takođe lekar opšte prakse primljen je kao direktor bolnice. Njih obadvoje ubrzo su Dunju upoznali i počeli joj posuđivati stručnu literaturu, za koju je ona pokazivala interes.

Kad je mama Branka upitala Dunju kako joj se dopada rad u zdravstvenoj ustanovi, ona joj je odgovorila potvrdno, uz dodatno pitanje:

-Meni se ovaj posao dopada, naročito volim da radim sa bebama. Bebe su tako slatke, nežna stvorenja kojima treba pomoć.

-A kako je tebi mama, sada, sada imaš više svog' slobodnog vremena i možeš da se provodiš?

-Ti to meni prebacuješ, zato što sam te ja htela udati!

-Procenila sam ja tvoje namere, pa sam ti želela omogućiti slobodu. Razumela sam te. Ti si još mlada žena, puna života, pa što da ne uživaš. Bez muža si ostala prerano, a tek sada kada radim u zdravstvu i više čitam tu literaturu još bolje sam te razumela. Samo ti uživaj, tako će nam obema biti lepše. Ti ćeš biti boljeg raspoloženja.

Branki nije baš odgovarao stav kćerke, ali priznala je da je već odrasla i da shvata život kao i ona. Promenila je temu razgovora i prešla na pitanja o Dunjinom razmišljanju za budućnost.

-Pravo da ti kažem, nisam još odlučna šta ću, ali mi se sve više čini da bih mogla nastaviti školovanje u ovoj struci. Raspitaću se kod naših doktora šta mi oni mogu preporučiti, oni to ipak znaju najbolje, a ja sam dobra sa njima pa verujem da će mi savetovati najbolje što oni misle.

Doktori Dragan i Marija Mitić informisali su Dunju o višoj medicinskoj školi u Beogradu, koja je osnovana 1899. godine, u okviru kliničkog centra, za koju su rekli da je najbolja i najtraženija u Jugoslaviji, a istovremeno imala je vrhunske tradicije, sa odličnim iskustvom, znanjem i sa vrhunskom stručnom tradicijom. Na osnovu tih saznanja oni su joj preporučili tu višu školu, u trajanju od četiri godine. Medinska viša škola ''Beograd'' imala je smerove za Pedijatrijske sestre–tehničare, za prevencije i lečenje dece, Ginekološko-akušerske sestre–tehničare, za unapređenje ginekološkog zdravlja i rad sa trudnicama, i Fizioterapeutske-tehničare, koji rade u oblastima medicine i rehabilitacija. Pored toga u Zemunu je postojala škola za tehničare za anesteziju, reanimaciju i intenzvnu negu, sa specijalizacijama, kao petim stepenom.

Saznavši o datoj školi Dunja je počela i sama da razmišlja šta bi joj bilo dobro činiti za svoju budućnost. Majci još za neko vreme nije želela ništa da spominje. Kod kuće se više interesovala o majci, kako ona provodi slobodno vreme, s' kim se sastaje i kakve veze održava. Majka joj se nije u detalje ispovedala, pa su više živele svaka svoj život. Dunja je znala da joj majka ima ''druga'', koga nije želela oslovljavati ljubavnikom, Mladena, koji joj je dosta često dolazio kući kad god bi joj što trebalo uraditi od ''muških poslova''. I on je bio udovac, pa su taman jedno drugome odgovarali. Mladen je živeo sam, a deca su mu već otišla u više škole i samo povremeno dolazila kući.

Dunja je vredno radila na svom poslu, dosta često se sretala sa doktoricom Marijom i svaki put bi u prolazu razmenile po neku informaciju. Jedne prilike, tako, zastade doktorica pa je upita:

-Jesi li se već odlučila, hoćeš li nastaviti školovanje?

-Mislim da jesam i najverovatnije mogla bi to učiniti već od sledećeg septembra. Pitaću još moju tetku, koja živi u Zemunu, da neko vreme stanujem kod njih dok se ne snađem u Beogradu. Pokušaću da dobijem studentski dom, bar za početak.

-Važi, potvrdi joj Marija, -Ako ti ja mogu što pomoći vrlo rado ću to učiniti. I mi smo studirali u Beogradu.

Dunja se odlučila da ide na smer Ginekološko-akušerske sestre – tehničara, imajući informacije da su veoma tražen profil stručnjaka, a i sama se za to interesovala na svom poslu i to joj se učinilo veoma humanim. Kada se sledeći put susrela sa doktoricom Marijom saopštila joj je tu svoju nameru, što je Marija prihvatila sa odobravanjem.

Tog leta dosta je slobodnih dana provela na plaži sa svojim društvom, obaveštavajući ih o svojim namerama. Amir i Sejdo joj obećaše da će je oni ispratiti uz muziku, samo da im na vreme kaže dan kada bude odlazila. Kada je majci saopštila konačnu odluku, mama joj se nije posebno ni radovala niti tugovala. Bila je ravnodušna. Saznala je za Dunjin kontakt sa tetkom i znala je da će prvo otići kod njih dok bude sređivala prijavu. A kad je došao njen zadnji dan rada u zdravstvenoj ustanovi oprostila se sa svima, a doktorica Marija Mitić dala joj je pisanu preporuku, za svaki slušaj da joj se nađe. Odlazeći izljubila se sa majkom, a njeno društvo iz škole i sa posla ispratili su je na stanicu, uz pesme njenih drugara.

Nastaviće se

Tvrđava u Bosanskoj Krupi

PODELITE OVAJ TEKST NA: