детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ

РОМАН У НАСТАВЦИМА-3

Будућност је почела

За Бориса је почео сасвим нови живот. Добио је добру стипендију, највећу на читавом универзитету. Многи студенти били су му завидни. Али како је дао обећање директору, почео је да се придржава дате речи од првога дана. Редовно је долазио на наставу, на све предмете, почео је интензивно учити и решавати задатке, чак многе унапред. Кад је дошло време првих колоквијума редовно је на све излазио и са успехом сваки полагао. Већина професора и асистената су га запазили. По природи је био повучен и недовољно се истицао међу друговима.

Једнога дана, била је још топла јесен, лишће са дрвећа није још почињало да опада, зујање инсеката могло се чути свуда по цвећу, а ни јесење кише нису још почеле падати. По парковима је било доста шетача, а међу њима и по неко од студената. Шета тако и Борис, погнуте главе, замишљен, кад га срете његов колега, ванредни студент који је радио у истом предузећу из кога је долазио и Борис.

-Здраво Борис, јави му се Бранко, а Борис му отпоздрави. Наставише да шетају заједно, па га Бранко упита:

-Делујеш ми нешто забринуто, шта се дешава?

-Ништа озбиљно, одговори му Борис, - а кад ме већ питаш рећи ћу ти. –Имао сам девојку, веома лепу и згодну, из мога је краја, лепо васпитана и добре нарави, по свему ми је одговарала и надао сам се да ће бити моја заувек, јер бољу и лепшу нећу никада срести. Али њена мајка је настојала да је што пре уда, па када сам им рекао да крећем на факултет она је схватила да од удаје кћери неће бити ништа и присилила ју је да се одрекне мене и под хитно нађе другога. Обадвоје смо то тешко поднели, али ја сам на крају прихватио да буде по њеном, јер факултет нећу да напустим.

-Колико година има та њена мама и како она изгледа, има ли мужа? Упита Бранко.

-Мама јој је сада око четрдесет година, можда коју више, а изгледа веома добро, згодна је и лепа, као кћерка јој. Муж јој је рано погинуо у рату, па су њих две остале саме.

-Е, у томе је ствар, како ја мислим, а Бранко је био десет година старији од Бориса, ожењен и животно већ довољно искусан.

-Та жена је сада у њеним најбољим годинама, већ дуго без мужа и њој треба љубавник, а клони се од кћерке да их кући доводи. Зато је она пожуривала да кћерку удоми другоме, како би она могла слободно да задовољава своје захтеве. Њој је било свеједно за кога ће се кћерка удати, и како ће јој у браку бити, а она је тиме своје обавезе одрадила и може слободно да се проводи. Те ствари су ми већ познате и то је сигурно тако. Гледај ти свој живот, ту ти неможеш ништа мењати. Доћи ће време уверићеш се сам у то да сам био у праву.

И тако се њих двојица упутише на вежбе које су почињале за неких десетак, петнаест минута. А Борис и даље остаде у својим мислима, размишљајући о свему што му је Бранко испричао. Схватао је да то све може бити истина. Кроз мисли су му пролазила нека сећања на Дуњу, зашто је она толико била повучена у понашању, а да њему ипак никада ништа није говорила о мами. Ипак, било је то кућно васпитање, о мајци се није могло ништа лоше ни помишљати, а камо ли некоме причати. Дуња јој је била једино дете, прерано остало без оца и отуда се у потпуности повиновала мајчиним намерама. Штета, изгубио сам је због њене мајке, чему се никада небих надао, а и она је изгубила мене, можда ће доживотно жалити. И ко зна хоћемо ли се икада више видети у животу. Ја јој ипак желим да буде срећна и да се мене сећа као што се ја ње често сећам.

На првој години студија неколико студената који су завршили средње хемијско-техничке школе правили су се важни, како они знају хемију боље од осталих студената. Борис, који је завршио средњу техничку, али машинског смера, осећао се прилично нелагодно, мислећи да ће ту тешко проћи. Прихватио се одмах учења унапред, што му се убрзо исплатило. На крају прве године изједначио се са свима њима, а неке можда и претекао. Тиме је сам себе уверио да је истрајан рад исплатив. Слично је прошао и са вишом математиком. Математику им је предавао професор који је био редовни члан две светске Академије наука и деловао веома строго. Борис се прихватио и решавања математичких задатака свакодневно и на крају године положио са доста високом оценом. Успешно је чак решио један интеграл, за који га је професор упитао откуд је то знао, а он му је само одговорио где га је нашао у руској литератури. То је професору одговарало, на основу чега се уверио да Борис ради задатке из добре литературе. Прву годину положио је све предмете у јулском року и сам себе почастио путовањем на море у трајању чак од три недење. Како је имао добру стипендију, материјални издаци нису му више представљали проблем.

Када је завршио другу годину, професор који му је предавао технологију послао га је на феријалну праксу у Немачку. Случај је био да је тих дана када је Борис ушао у Немачку освануо преграђен Берлински зид и Немци су били разјарени, њему се чинило да ће заратити. Тај његов први боравак у иностранству није му оставио пријатан утисак. Пре одласка у Немачку морао је научити немачки, у чему му је највише помагала Ерика, Немица по мајци, девојка са којом се тада забављао и са њом је свакодневно боравио на плажи и учио немачки.

После треће године опет је лето провео на мору код родитеља његовог другара из војске, а по завршетку четврте године два месеца је радио у Пољској, на међународној размени студената. Та пракса оставила му је изванредан утисак о Пољацима, као народу, а пре свега о Пољакињама, као девојкама. По повратку из Пољске радио је дипломски рад и након три месеца дипломирао одличном оценом (10). Убрзо, након дипломирања, почео је радити у предузећу које га је стипендирало. И проћи ће свега неколико месеци када је публиковао свој први стручни рад, за који је примио прву честитку од Наташе која је радила у рачуноводству. У предузећу је убрзо био запажен и добро прихваћен као сарадник. Први му је указао дужно поверење технички директор, који је био Немац, прихватајући га за свога сарадника. Њих двојица отпочели су да раде пројекат индустријског објекта, који ће Бориса нешто касније пласирати међу већ осведочене стручњаке, и чија ће га установа откупити од његове прве радне организације. Ту ће током неколико наредних година имати прилику да пројектује више сличних објеката и да се докаже као истакнути самостални пројектант, чије име ће постати познато широм Југославије.

Након три године успешног рада на пројектима добија стипендију Велике Британије, где одлази на постдипломске студије и тамо проводи годину дана. У Енглеској се сусрео са професором из Канаде, који му је понудио позицију за рад докторске дисертације, што Борис прихвата и уз препоруку директора института у Енглеској добија стипендију Националног научног савета Канаде.

Пре одласка у Канаду Борис се оженио својом колегиницом са факултета, са њом провео годишњи одмор на мору и заједно су отпутовали у Канаду. У Канади су изванредно пријатељски прихваћени, а Борисов рад текао је веома успешно. У Канади им се родила и прва кћерка, која је по рођењу аутоматски добила канадско држављанство, што ће их касније све одвести у ту земљу и чији држављани ће сви постати. И док је Борис проводио веома хладне зимске дане у Канади повремено је размишљао о Дуњи, замишљајући је у наручју мужа кога је вероватно стекла, али не из љубави. Није имао никакву представу где ли је она тада живела. Када им се родила прва кћеркица њој су обадвоје посветили пуну пажњу и са њом уживали. Чим је имала месец дана изводили су је у шетње по парковима, којима је град обиловао, а пре свега околина универзитета. Тог пролећа, и у Канади су у мају липе процветале. Истина нису мирисале као код нас, али и на њиховим цветовима било је доста пчела. Понеки од пролазника завиривали су у колица да виде бебу и изражавали се пријатно о њеном изгледу, док је она безбрижно спавала. Тако ће проћи прво лето, када је Борис са супругом и новорођеном Канађанком стигао у Нови Сад, где се он задржао око два месеца, а кћеркицу са супругом потом оставио код куће. Он се вратио да доврши докторат.

По повратку, за стално, из Канаде, за Бориса је наступила успешна каријера у домену пројектовања, што ће му пружити прилику да веома често путује у иностранство.

Још док је радио експерименте докторске дисертације у Канади Борис је први пут посетио Сједињене Америчке Државе. У Чикагу је имао презентацију резултата свога рада на Интернационалном конгресу, који се одржавао у хотелу Хилтон. Рад је прихваћед добро и публикован у научном часопису. У слободно време обишао је нека значајна места града, а од свих највише му се допао Музеј науке и технологије. На конгресу је упознао и неколико пословних људи, а у самом хотелу посетио штандове многих фирми.

За време друге године боравка у Канади путовао је још три пута у Сједињене Државе, једном је још учестовао на међународном скупу стручњака у Минеаполису, други пут боравио у посети Канзас Стеит Универзитету у Манхатну, а трећи пут је путовао у чисто туристичке сврхе, којом приликом је боравио у Њујорку.

Ускоро након доласка у Југославију службено је путовао у Чехословачку, за потребе пројекта у Тителу. Том приликом службена посета укључивала је боравке у Прагу и Пардубицама. У Пардубицама им је приређен дочек на државном нивоу. Радећи пројекат у Тителу указана му је почаст да представља тителски Комбинат у америчкој амбасади, и да се упозна са тадашњим америчким амбасадором. Те исте године, пред божићне празнике контактирао је канадску амбасаду и упознао се са канадским амбасадором Вилијамсом, са којим ће касније остати у пријатељским контактима готово тридесет година.

У Русији је Борис службено боравио осам пута, свих осам пута радио је у Москви, а једном приликом посетио и Ст. Петерсбург. Радећи на пројектима остварио је стручна признања заслужног пројектанта за совјетске пројекте и добио признање Совјетске академије наука. Током сваке посете боравио је по недељу дана и имао слободног времена за посете културним знаменитостима. Од важнијих су Третјаковска галерија, Бородинска битка, Бољшој театар, Останкино, дворац Сјездов, а посебно је изванредна московска подземна железница Метро. Најимпресивнији догађај је посета изложби слике Бородинске битке, смештене у округлој сали, обимне дужине 118 метара, на којој се виде војске две зараћене армије, нападачке Наполеонове и одбранбене отаџбинске генерала Кутузова. На слици се виде предели у даљини од око 20 до 30 километара, са пољима жита у пламену и кућама које догоревају. Испред посетилаца су постављене огореле дрвене греде у којима се назире угљенисана ватра и снопови жита, а у сали се стално оджава мирис паљевине, што све скупа изванредно дочарава стварну ситуацију битке. Третјаковска галерија имала је у време Борисове посете 2000 експоната, од којих 1362 слике, 526 цртежа и 9 скулптура, све дела прослављених мајстора уметности, највише класе. У Москви је посебно импресиван московски Метро, са огромним пространством станица, осликаних зидова и таваница, јединственим у свету. У станицама и возовима није дозвољено пушење и путници се придржавају прописа о одржању чистоће на највишем нивоу. Возови иду апсолутно тачно, а најдужи боравак између два воза на истој линији је 90 секунди. Уживао је на малом језеру хотела Останкино, поред чувеног истоименог телевизијског торња, а у дворцу Сјездов гледао балетску представу Лабудоовог језера, на позорници која може да прими 2000 глумаца и статиста. У Ст. Петерсбургу Борис је посетио највећу изложбу слика Ермитаж, у којој је изложено преко 3 милиона слика. А сале самог Ермитажа су уметничка дела највише вредности, саме за себе. Уз то видео је брод Аурору и православну цркву Ст. Асака. Приликом Борисових путовања у Совјетски Савез, совјетске службе безбедности имале су информације да је он боравио у Канади и Сједињеним Државама, па не само да су га пратили, већ су му за домаћина одредили генерала, који је био командант тенковских јединица приликом ослобађања Београда 1944. године и народни херој Совјетског Савеза, Генерал-потпуковник Владимир Иванович Жданов. У његовом интересовачу о Амњрици и Канади помагала му је једна лепа девојка, Елена, која му је Борису касније признала шта јој је била дужност.

Светска путовања за Бориса почела су се низати готово једно иза другога. У Данску је путовао десетак пута у току тих година. Свако путовање било је везано за одрађивање неког од пројеката. Више пута је такође боравио у Канади. А путовања у Канаду обично су била повезана са путовањима у Сједињене Државе, најчешће као посете разним индустријским објектима, где је Борис водио групе стручњака из југословенске индустрије.

За њега незабораван боравак је у ЈУжној Америци, којом приликом је као стручњак Уједињених нација радио у Перуу, а том приликом, успут посестио острво Кјурасао. Острво Кјурасао је истински земаљски рај, са просечном дневном температуром од 27 степени и 360 сунчаних дана у години. У граду Вилиамштаду обишао је најстарији челични мост на свету, мост краљице Ане из 17-ог века и научио неколико језичких фраза језика Папиементо.

У Перуу је живео у цветном кварту Мирафлорес, а радио у институцији Конапс. Током боравка у Лими уживао је на плажама, где се непрестано ломе пацифички таласи до 5 метара високи, на којима младићи и девојке, црнпурасте дивно обликоване Перуанке, у Tанга костимима, приказују своје вештине на даскама. На перуанском сунцу стекао је тен какав никада дотада у животу није имао. Те године доживео је два лета, перуанско од октобра до јануара. Посетио је и Куско, град Инка, и попео се на сам врх Хуајна-Пићу, града Маћу-Пићу, са чијих стрмина високих девет-стотина метара је слушао страховите шумове узбуркане реке Урубамбе и крике дивљих животиња из околних делова прашуме. Становао је у кући генерала, комаданта перуанске авијације и био чест гост југословенског амбасадора. И у Перуу је имао прилику и научио неколико израза на језику Кечуа. Док је долазио у Перу, летећи изнад Кордиљера авионом DC-10 пилот га је увео у своју кабину и показао му интрументе. Прелетели су Венецуелу, Колумбију и Еквадор, са слетањем у Китоу, чији аеродром је на надморској висини 2830 м. У Перу је обишао знаменитости Инка цивилизације, које су заувек остале енигма цивилизованом свету како су их Инке градили са ондашњом техником. Из Перуа је понео љубав према том свету, који му је оставио утисак поштења и искрености, а због чега је толико страдао кроз историју. А та љубав, љубав према цивилизацији Инка, урезала му се у осећања која му остају доживотно. Инке су народ који је обиловао у предметима од злата, због чега су нажалост и настрадали, и први су у свету имали технику спајања злата и сребра ковањем. У забаченим планинским селима Перуа, Борис је посетио место Писак, где и данас људи живе истим животом као и нихови предци, правећи рукотворине које се цене као изузетни уникатни сувенири. Перу је земља у коју се одлази са непотпуним сазнањима о људима и њиховом животу, а из које се враћа испињен љубављу према том свету и њиховој култури.

Убрзо, након повратка из Перуа, Борис је добио службено путовање у Индију. Непосредно пре одласка био је обавезан да прими вакцину против маларије, а одмах затим укрцао се у авион за Њу-Делхи, где га је чекао југословенски представник металне индустрије. Смештај му је резервисан у хотелу Интерконтинентал, а први радни састанак имао је са председником највеће индијске компаније Тата, која је у свом саставу имала све индијске челичане и авио компанију ''Ер Индија''. У Њу-Делхију је од туристичких знаменитости успео посетити само Врата Индије, Куатар Минар, кућу Нехруа и Индире Ганди и тврђаву. Лепа прилика пружила му се да посети чувени Таџ Махал у Агри, а службено је путовао на север у град Чандигар, који је пројектовао Корбизије. Вративши се у Њу-Делхи са представником југословенске металне индустрије путовао је у Бомбај, такође као гост фирме Тата. Док су боравили три дана у Бомбају спавали су у кући чувеног индијског филозофа Махатме Гандија. Имао је случајан сусрет са председником Ирске у хотелу Шератон, са којим се руковао, који је том приликом боравио у Индији. Док су ручали у хотелу Таџ Махал, са терасе су имали леп поглед на острво Елефантина, о коме је раније читао описе Швајцарца Деникена. На крају те посете примио га је југословенски амбасадор. А када се вратио у Београд, према здравственим прописима стављен је у карантин, ради евентуално могућих оболења од тропских болести. Из Индије је понео утиске о многољудној земљи, чије се становништво повећавало енормном брзином и земљи у којој је владала неконтролисана прљавштина, али земљи која се доста добро развијала привредно.

Следило је више службених боравака Бориса у земљама Европе, Русији, Данској, Немачкој, Чехословачкој, Белгији, Холандији, Шпанији, Аустрији, Швајцарској и другим. Сарађујући са чувеном швајцарском фирмом Билер Брадерс, приликом посете њиховом објекту у Шпанији запазио је један детаљ на који им је скренуо пажњу како би га он побољшао. А када су се вратили у Швајцарску домаћини су то размотрили, прихватили и дали Борису писмену потврду да му се за ту сугестију умањује њихова понуда за 264.000 швајцарских франака, као допринос и признање за иновацију.

Борис је тих година важио за водећег пројектанта у земљи.

***

Од када је Борис саопштио Дуњи да ће ићи на студије, од ње никада више није добио ни једно писмо. Он јој је писао два пута од тада, али одговора није било, па је и он схватио да је веза прекинута и морао је то прихватити као чињеницу.

Дуња је током те две наредне године завршавала гимназију, док је он отслужио војни рок. А када је она дипломирала, мајка Бранка сва срећна, поче правити планове:

-Е, сада можеш да се удаш! Саопшти она Дуњи чим се вратила са забаве коју су имали у школи.

-Мама, шта је теби, јеси ли ти нормална? Зашто да се удајем? Ако си ме одвратила од онога ко се мени допадао, зашто би ја сада, чим сам завршила школу, морала да се удајем на силу за било кога? Чак сада немам ни дечка и немам намеру да се удајем за првога ко ми се понуди. Ти мене форсираш више ради себе него ради мене. Сметам ти што сам још с'тобом, желела би да си слободна, да можеш да се проводиш с'ким год желиш. Јесам ли у праву? Ти си се удала млада, па мислиш да тако морам и ја. Нећу, и заборави то. То ће бити моја одлука када ћу и за кога ћу. Ти слободно можеш да водиш своју бригу и да се проводиш с'ким желиш, а мене, молим те, од сада остави на миру са својим предлозима. Ја ћу се запослити и нећу ти бити на терету, а ова кућа у којој смо, је моја колико и твоја, направио ју је мој отац.

Бранка је разумела лекцију коју је могла и очекивати и прихватила да ћеркина одлука буде по њеној вољи. Села је за шиваћу машину и наставила да шије хаљине које је имала поручене. Дуња је отишла у своју собу, узела књигу да чита, а у фиоци стола чувала је још писма од Бориса, која већ одавно није ни читала. Пријао јој је шум реке која је текла испод њихове куће. Одлучила је да се после подне нађе са другарицама на плажи, где се увек испричају и кажу једна другој шта намеравају радити. Ту су свакако и приче о момцима, ко се коме у последње време удварао, приче пропраћене смехом и оговарањем. На плажи више проведу времена причајући него што пливају, али то су им и најлепша времена из њихове младости.

Био је месец август, зрелог воћа свих врста пуне пијаце и радње, дани сунчани и топли, за купање на реци била је милина. Другарице све расположене, па док се оне грохотом смеју прилазе им неколико младића, сви из исте школе и придружују се девојачким причама. Свако од њих износи где ће ко, неко на даље школовање, неко ће се запослити, а један колега планира да остане код куће и да се ускоро жени и формира породицу. Томе се сви смеју и питају га ко му је суђеница. Он прихвата смех и пита девојке:

-Ето имате прилику, која би радо да се удаје нека ми се понуди, а ја ћу размислити. На то ће Милица, из четвртог- Б- разреда:

-Дуњу њена мајка форсира да се што пре уда, питај њу!

-Не долази у обзир нико, одговори Дуња. Удаја је за мене сувише рано и ја ћу се запослити, макар привремено, док не одлучим шта ћу. –Ви можете да се удајете и жените, ко год жели, нека вам је са срећом, ја само могу обећати да ћу вам доћи у сватове.

Тих дана Дуња је у сали општине, на огласној табли, прочитала да Здравствена установа тражи нове службенике. Рекла је то мами и већ сутрадан отишла да се распита. У Здравственој станици секретарица директора јој је испричала коју врсту службеника они намеравају запослити, шта им је главна дужност и коју врсту докумената треба поднети. Школско сведочанство је већ имала, из матичног уреда је затражила крштеницу, а пошто радног стажа није имала довољно је било да купи празну радну књижицу. Све то је донела секретарици након неколико дана. И примише Дуњу, као административног службеника, која поче радити у првој седмици месеца септембра. Првога дана провели су је кроз сва оделења установе, уз кратка објашњења шта се где ради и шта ће бити њени задаци. Од сутрадан је имала своје радно место и почела посао, који јој је надгледала главна сестра Здравствене станице. По природи била је добре нарави и стручна у свом послу, па су њена објашњавања била и добронамерна и стручно корисна. Дуњи су се први дани рада допадали, а када је чак примила и прву плату похвалила се мами: -Ето, видиш сада и ја доприносим кућном буџету.

Решила је да почасти своје друштво од прве плате, па је све који се већ нису били разишли обавестила, да се нађу у парку испред самопослуге у суботу по подне. Био је октобар, дан изузетно пријатан за провод у природи. Сунце још повисоко изнад околних брда, а река плаво-зелена, као, чини им се никад лепша. Када су се сви скупили у самопослузи је узео шта је ко желео, девојке су заједнички узеле воћну торту са кајсијама, а дечаци, како који, неко сендвич, неко ћевапчиће, а за све су узели неколико флаша воћних сокова. Двојица Муслимана, Амир и Сејдо, узели су пите са сиром. Дуња је све платила, па су сви са оним што су купили отишли на тврђаву. Како је дан био као поручен, право ''Циганско лето'', за чега Амир рече да му је његов ''Даиџа'' причао да се то време у Северној Америци зове ''Индијанско лето''. -Ето, рече Сејдо, свако има своје цигане. Амир и Сејдо су понели гитаре. Они су иначе свирали на школским приредбама и кућним весељима. Била су још тројица момака: Слободан, Марко и Дамир и седам девојака. Сви су били као један, нико никада није постављао питање које је ко вере и какви су им обичаји. Ни по чему се нису разликовали Сејдо и Амир нити од Слободана и Марка, Срба, нити од Дамира, Хрвата. И за девојке је било сасвим свеједно ко је ко. Свако је свакоме био једнако драг. Док је још сунце било повисоко и осећао се благи ветрић на узвишењу изнад града, уживање је било гледати на речне слапове и точкове воденица који се лењо окрећу. Било је и птица које су надлетале изнад тврђаве, очекујући мрвице од слављеника. Амир и Сејдо су све време држали своје гитаре обешене на раменима и свирали тада им омиљене мелодије. У музици су више уживале девојке. Емина, Сејдина ближа комшиница, лепо је певала, па је она допуњавалаатмосферу. Дуња се осећала срећном и задовољном што је своме друштву приредила такву забаву, мада је истовремено осећала да се полако примичу дани њихових растанака, јер свако од њих или се запошљава или одлази на студије. Сећала се и Бориса, о коме већ две године није имала никакве информације, а тако би јој пријало да га је имала ту са собом. Неколико другова и другарица већ су били отпутовали у Сарајево, Бањалуку или Београд, на студије. Остали су на тврђави готово до поноћи, а на растанку су се сви изљубили.

На послу је Дуња била свакодневно веома заузета. Како су редовно пристизали нови пацијенти, она је имала у свом послу да од свих прикупља личне податке, да их обрађује и води уредну картотеку. Када је имала слободног времена самоиницијативно је помагала медицинским сестрама које су радиле педијатријске послове и гинеколошко-акушерске. Имала је природног дара за децу, за њихово лечење, а исто тако и за новорођене бебе. Педијатријске и гинеколошко-акушерске сестре су је убрзо заволеле и прихатиле као веома вредну девојку. Причале су то лекарки Марији, која је ту од недавно почела да ради као гинеколог. Маријин супруг, Драган, такође лекар опште праксе примљен је као директор болнице. Њих обадвоје убрзо су Дуњу упознали и почели јој посуђивати стручну литературу, за коју је она показивала интерес.

Кад је мама Бранка упитала Дуњу како јој се допада рад у здравственој установи, она јој је одговорила потврдно, уз додатно питање:

-Мени се овај посао допада, нарочито волим да радим са бебама. Бебе су тако слатке, нежна створења којима треба помоћ.

-А како је теби мама, сада, сада имаш више свог' слободног времена и можеш да се проводиш?

-Ти то мени пребацујеш, зато што сам те ја хтела удати!

-Проценила сам ја твоје намере, па сам ти желела омогућити слободу. Разумела сам те. Ти си још млада жена, пуна живота, па што да не уживаш. Без мужа си остала прерано, а тек сада када радим у здравству и више читам ту литературу још боље сам те разумела. Само ти уживај, тако ће нам обема бити лепше. Ти ћеш бити бољег расположења.

Бранки није баш одговарао став кћерке, али признала је да је већ одрасла и да схвата живот као и она. Променила је тему разговора и прешла на питања о Дуњином размишљању за будућност.

-Право да ти кажем, нисам још одлучна шта ћу, али ми се све више чини да бих могла наставити школовање у овој струци. Распитаћу се код наших доктора шта ми они могу препоручити, они то ипак знају најбоље, а ја сам добра са њима па верујем да ће ми саветовати најбоље што они мисле.

Доктори Драган и Марија Митић информисали су Дуњу о вишој медицинској школи у Београду, која је основана 1899. године, у оквиру клиничког центра, за коју су рекли да је најбоља и најтраженија у Југославији, а истовремено имала је врхунске традиције, са одличним искуством, знањем и са врхунском стручном традицијом. На основу тих сазнања они су јој препоручили ту вишу школу, у трајању од четири године. Мединска виша школа ''Београд'' имала је смерове за Педијатријске сестре–техничаре, за превенције и лечење деце, Гинеколошко-акушерске сестре–техничаре, за унапређење гинеколошког здравља и рад са трудницама, и Физиотерапеутске-техничаре, који раде у областима медицине и рехабилитација. Поред тога у Земуну је постојала школа за техничаре за анестезију, реанимацију и интензвну негу, са специјализацијама, као петим степеном.

Сазнавши о датој школи Дуња је почела и сама да размишља шта би јој било добро чинити за своју будућност. Мајци још за неко време није желела ништа да спомиње. Код куће се више интересовала о мајци, како она проводи слободно време, с' ким се састаје и какве везе одржава. Мајка јој се није у детаље исповедала, па су више живеле свака свој живот. Дуња је знала да јој мајка има ''друга'', кога није желела ословљавати љубавником, Младена, који јој је доста често долазио кући кад год би јој што требало урадити од ''мушких послова''. И он је био удовац, па су таман једно другоме одговарали. Младен је живео сам, а деца су му већ отишла у више школе и само повремено долазила кући.

Дуња је вредно радила на свом послу, доста често се сретала са докторицом Маријом и сваки пут би у пролазу размениле по неку информацију. Једне прилике, тако, застаде докторица па је упита:

-Јеси ли се већ одлучила, хоћеш ли наставити школовање?

-Мислим да јесам и највероватније могла би то учинити већ од следећег септембра. Питаћу још моју тетку, која живи у Земуну, да неко време станујем код њих док се не снађем у Београду. Покушаћу да добијем студентски дом, бар за почетак.

-Важи, потврди јој Марија, -Ако ти ја могу што помоћи врло радо ћу то учинити. И ми смо студирали у Београду.

Дуња се одлучила да иде на смер Гинеколошко-акушерске сестре – техничара, имајући информације да су веома тражен профил стручњака, а и сама се за то интересовала на свом послу и то јој се учинило веома хуманим. Када се следећи пут сусрела са докторицом Маријом саопштила јој је ту своју намеру, што је Марија прихватила са одобравањем.

Тог лета доста је слободних дана провела на плажи са својим друштвом, обавештавајући их о својим намерама. Амир и Сејдо јој обећаше да ће је они испратити уз музику, само да им на време каже дан када буде одлазила. Када је мајци саопштила коначну одлуку, мама јој се није посебно ни радовала нити туговала. Била је равнодушна. Сазнала је за Дуњин контакт са тетком и знала је да ће прво отићи код њих док буде сређивала пријаву. А кад је дошао њен задњи дан рада у здравственој установи опростила се са свима, а докторица Марија Митић дала јој је писану препоруку, за сваки слушај да јој се нађе. Одлазећи изљубила се са мајком, а њено друштво из школе и са посла испратили су је на станицу, уз песме њених другара.

Наставиће се

Tврђава у Босанској Крупи

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: