Nikao sam iz kamenja snena brzinom bubrenja žita
Sa česnicom na dlanu nova dana
Slušajući slavuja što mi u krvi peva
Rastao sam u zvonu tinjalih vatri svemira
I na modroj obrvi pčele što skita
Što mi večite pokrove plete
Slatka pakla i raja gnevna.
Tada ludo poželim da sam vrela sena
Sa upaljenom bakljom sve do neba
I da njome upalim i probudim te zvezde snene
Tražeći sebe
U osmehu razbludnelih ljubičica
Ili pod vrelom korom zemlje
Što diše kao devojačka nedra.
A znam i kakav kraj mora da sledi
U toj novoj nadi
Tog novog početka i novog ptostora što vredi
A potom
Za sobom ću ostaviti sve puteve srca gorućeg
Zaključane u oku, u kaplji fosfora što bledi
Da mi ponovo pevaju onu poznatu uspavanku
Sa česnicom na dlanu sunca umirujućeg
I znam njegovu tajnu
Jer sećam se kad mi je to rekao Veliki Vrač
Kad ono besmo na domaku nemogućeg.
