Никао сам из камења снена брзином бубрења жита
Са чесницом на длану нова дана
Слушајући славуја што ми у крви пева
Растао сам у звону тињалих ватри свемира
И на модрој обрви пчеле што скита
Што ми вечите покрове плете
Слатка пакла и раја гневна.
Тада лудо пожелим да сам врела сена
Са упаљеном бакљом све до неба
И да њоме упалим и пробудим те звезде снене
Тражећи себе
У осмеху разблуднелих љубичица
Или под врелом кором земље
Што дише као девојачка недра.
А знам и какав крај мора да следи
У тој новој нади
Тог новог почетка и новог птостора што вреди
А потом
За собом ћу оставити све путеве срца горућег
Закључане у оку, у капљи фосфора што бледи
Да ми поново певају ону познату успаванку
Са чесницом на длану сунца умирујућег
И знам његову тајну
Јер сећам се кад ми је то рекао Велики Врач
Кад оно бесмо на домаку немогућег.
