detalj slike: KRK Art dizajn

VOJNO LICE

Moj otac nije bio vojno lice samo po pozivu, nego su i svi njegovi postupci, njegova životna filozofija, držanje, dnevna rutina i svakodnevno delanje bili određeni njime. Mislim, njegovim pozivom. Od ranog ustajanja uvek u isto vreme, jutarnje gimnastike, umerenog doručka, ručka sa varivom, uzimanja večere ne kasnije od sedam sati, odlaska na počinak u pola jedanaest. Da, u svemu je sledio ustaljeni red koji je sam ustanovio i uspostavio. On je, između ostalog, obuhvatao i obavezno gledanje dnevnika u sedam i trideset, čitanje, najpre Ekspres Politike, a kasnije Politike, isecanje i pohranjivanje značajnih članaka iz novina koji su se odnosili na uzgoj balkonskog cveća, lepljenje tapeta i krečenje, pravljenje zimnice, popravku bicikla, automobila i malih kućanskih aparata, praćenje kursne liste zbog tri hiljade nemačkih maraka, a kasnije hiljadu i petsto eura koje je čuvao u metalnom sandučetu za troškove sahrane. Zatim sedmično kontrolisanje strujomera i vodomera, povremeno proveravanje sigurnosti ulaznih vrata, merenje krvnog pritiska izjutra i naveče, redovne odlaske kod lekara na preventivne preglede itd.

Zbog toga je otac infarkt doživeo više kao izdaju nego kao činjenično stanje koje nije retkost kod osoba njegove dobi. Izdaju i prevaru, jer nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicom da sve mere predostrožnosti i disciplinivani život bez cigareta i uz umereno konzumiranje kafe i alkohola nisu mogle sprečiti zakrečenje tri arterije koje su dovele do infarkta koji ga je zadesio u kupatilu. Dok se brijao. Kad se iznenada skljokao pokraj mašine za pranje veša, gde ga je majka našla obeznanjenog i sa modrom glavom kako krklja i hvata vazduh.

Majka me nazvala tek sutradan na posao i obavestila da je otac doživeo infarkt ali da je uspešno operisan. Da su mu ugrađena dva stenta, a da se na treći čeka. I da je to normalno u Srbiji. Mislim da se čeka na lekove i pomagala i da se ugrađuje ono što je na raspolaganju. Kao i da pacijenti sami sebi kupuju zavoje, gaze, alkohol i ostala sredstva za previjanje. No, da je kardiolog rekao da će i sa ova dva stenta preživeti, kao i da bi najbolje bilo da dođem za dva-tri dana kad otac izađe iz bolnice, jer tada ću biti najpotrebnija. Poslušala sam je, a pošto i sama radim kao medicinska sestra i opslužujem starije osobe u severnom delu Toronta, znala sam koliko su pribranost i nepaničenje najbližih važni za oporavak pacijenta.

Kad sam stigla u Beograd i prvi put posetila oca u bolnici, izgledao je kao prepolovljen. Nije imao više od četrdeset i pet kilograma. Ispijeno i ubledelo lice delovalo je kao sjedinjeno s jastučnicom. Kad me ugledao, preko usana mu je načas preleteo bolni osmejak. Ispod pokrivača je izvukao čovrnovatu ruku i potražio moju. Stisak ruke mu je bio začuđujuće jak. Još uvek vojnički. Prošlo mi je kroz glavu koliko napora ga je stajalo da odglumi ovaj vojnički stisak. Govorila sam mu da je to najbolji mogući ishod koji se mogao desiti i da uz lekove i uredan režim života može da nastavi najnormalniji život. No, bilo je više nego očigledno da mi ne veruje i da nema snage čak ni da glavom klimne u znak potvrde. I od svega mi se je najviše zaparao srce njegov pogled zgaslog sjaja iz očiju nejednake veličine, nadsvođenih izbočenim arkadama sa metlastim obrvama.

-Ne mogu da mokrim – rekao mi je istanjenim glasom. -Niti da pomislim da bilo šta pojedem.

Sutradan kad sam ponovo došla u bolnicu, dežurni lekar mi je rekao da su ocu morali ugraditi kateter i priključiti ga na infuziju, pošto odbija da jede i ne može da mokri. Kad sam prišla očevom krevetu, načas je otvorio oči i rekao:

- Vodite me odavde. Hoću kući. Da umrem kao čovek.

Nakon dva dana uistinu su ga otpustili kući sa neizlečenim stomačnim virusom, prolivima i ugerađenim kateterom, uz obećanje da će mu treći stent biti ugrađen čim malo ojača i kad bude na raspolaganju.

Kad sam prvi put oprala oca uneređenog i bespomoćnog i stavila mu staračku pelenu, ostao je celo vreme zagledan u zid, skvrčeni i ukočen. I čitav dan nije smeo ili hteo da me pogleda u oči. Pretvarala sam se da ništa ne primećujem.

-Zaboravi na ponos i to da sam ti kćerka. Posmatraj me kao medicinsku sestru. Zaboravi na sve obzire i budalaštine. Nemamo vremena za to – rekla sam mu predveče poprilično grubo i nabusito, pošto sam bila svesna da je najpogubnije za starije osobe kad padnu u samosažaljenje. Ono neminovno vodi do gubitka volje za život i rapidnog pogoršanja zdravlja nakon čega sledi brzi kraj. I stalno sam ga terala da ustaje i napravi makar pet koraka kroz sobu. Davala sam mu samleveni rogač s cimtom, iseckani beli luk, ulje od bundeve, samlevene bundevine koštice… Sve što sam ikada čula da je dobro za stomačni virus i prolive.

Nakon tri dana počeo je da pokazuje prve znake oporavka i tada mi je rekao da odem u spavaću sobu iz ormana u kojem je držao metalni sandučćić sa novcem za troškove sahrane kao i dokumentaciju i donesem jednu kartonsku kutiju za cipele na kojoj piše: „VAŽNO“.

Donela sam mu kutiju i pomogla da postavi jastuk ispod leđa kako bi mogao da se namesti u sedeći položaj. Otvorila sam prozor i napustila sobu. Nakon desetak minuta sam se vratila. Otac je u ruci držao tanak providan list i okrenuo ga prema meni.

- Šta je to? – upitala sam.

- Rešenje o razduženju ličnog naoružanja. E, ne mogu sebi da oprostim što sam vratio lično naoružanje na vlastitu inicjativu. Tako bih rado sebi presudio. Da prekinem ovo mučenje. Penzionisamo vojno lice kad se razboli i kad počne da vrši nuždu ispod sebe treba da bude odstreljeno kao konj koji slomi nogu.

-Ne pričaj gluposti - rekla sam mu odrešito i strogo. –Ko ti je dao pravo da presuđuješ sam sebi. Kakve gluposti pričaš? Ako hoćeš da sebi prekratiš život, ako ti nije stalo ni do majke ni do mene, ako misliš samo na sebe i na svoj vojnički ponos, dođi sa mnom u sobu. Doneću ti ja konopac, pa se lepo obesi – pokušala sam da ga razdrmam i razbijem patetiku i bolesnu emotivnost koja se rasprostrla po sebi i skoro mi naterala suze na oči.

Na te reči, otac kao da se načas štrecnuo i u očima mu je za trenutak blesnuo nekadašnji sjaj. I neka vrsta prkosa. Vojničkog.

- Kćeri, moja. Upamti. Vojna lica nisu kukavice. Mi ne uzmamo sebi život vešanjem. Mi nismo klasične samoubice – to reče i drhtavom rukom vrati papirić sa potvrdom o razduženje ličnog naoružanja u kartonsku kutiju s natpisom „VAŽNO“ i sklopi oči kao čovek kojem treba počinak nakon napornog posla.

PODELITE OVAJ TEKST NA: