детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВОЈНО ЛИЦЕ

Мој отац није био војно лице само по позиву, него су и сви његови поступци, његова животна филозофија, држање, дневна рутина и свакодневно делање били одређени њиме. Мислим, његовим позивом. Од раног устајања увек у исто време, јутарње гимнастике, умереног доручка, ручка са варивом, узимања вечере не касније од седам сати, одласка на починак у пола једанаест. Да, у свему је следио устаљени ред који је сам установио и успоставио. Он је, између осталог, обухватао и обавезно гледање дневника у седам и тридесет, читање, најпре Експрес Политике, а касније Политике, исецање и похрањивање значајних чланaка из новина који су се односили на узгој балконског цвећа, лепљење тапета и кречење, прављење зимнице, поправку бицикла, аутомобила и малих кућанских апарата, праћење курсне листе због три хиљаде немачких марака, а касније хиљаду и петсто еура које је чувао у металном сандучету за трошкове сахране. Затим седмично контролисање струјомера и водомера, повремено проверавање сигурности улазних врата, мерeње крвног притиска изјутра и навече, редовнe одласкe код лекара на превентивне прегледе итд.

Због тога је отац инфаркт доживео више као издају него као чињенично стање које није реткост код особа његове доби. Издају и превару, јер никако није могао да се помири са чињеницом да све мере предострожности и дисциплинивани живот без цигарета и уз умерено конзумирање кафе и алкохола нису могле спречити закречење три артерије које су довеле до инфаркта који га је задесио у купатилу. Док се бријао. Кад се изненада скљокао покрај машине за прање веша, где га је мајка нашла обезнањеног и са модром главом како кркља и хвата ваздух.

Мајка ме назвала тек сутрадан на посао и обавестила да је отац доживео инфаркт али да је успешно оперисан. Да су му уграђена два стента, а да се на трећи чека. И да је то нормално у Србији. Мислим да се чека на лекове и помагала и да се уграђује оно што је на располагању. Као и да пацијенти сами себи купују завоје, газе, алкохол и остала средства за превијање. Но, да је кардиолог рекао да ће и са ова два стента преживети, као и да би најбоље било да дођем за два-три дана кад отац изађе из болнице, јер тада ћу бити најпотребнија. Послушала сам је, а пошто и сама радим као медицинска сестра и опслужујем старије особе у северном делу Торонта, знала сам колико су прибраност и непаничење најближих важни за опоравак пацијента.

Кад сам стигла у Београд и први пут посетила оца у болници, изгледао је као преполовљен. Није имао више од четрдесет и пет килограма. Испијено и убледело лице деловало је као сједињено с јастучницом. Кад ме угледао, преко усана му је начас прелетео болни осмејак. Испод покривача је извукао човрновату руку и потражио моју. Стисак руке му је био зачуђујуће јак. Још увек војнички. Прошло ми је кроз главу колико напора га је стајало да одглуми овај војнички стисак. Говорила сам му да је то најбољи могући исход који се могао десити и да уз лекове и уредан режим живота може да настави најнормалнији живот. Но, било је више него очигледно да ми не верује и да нема снаге чак ни да главом климне у знак потврде. И од свега ми се је највише запарао срце његов поглед згаслог сјаја из очију неједнаке величине, надсвођених избоченим аркадама са метластим обрвама.

-Не могу да мокрим – рекао ми је истањеним гласом. -Нити да помислим да било шта поједем.

Сутрадан кад сам поново дошла у болницу, дежурни лекар ми је рекао да су оцу морали уградити катетер и прикључити га на инфузију, пошто одбија да једе и не може да мокри. Кад сам пришла очевом кревету, начас је отворио очи и рекао:

- Водите ме одавде. Хоћу кући. Да умрем као човек.

Након два дана уистину су га отпустили кући са неизлеченим стомачним вирусом, проливима и угерађеним катетером, уз обећање да ће му трећи стент бити уграђен чим мало ојача и кад буде на располагању.

Кад сам први пут опрала оца унеређеног и беспомоћног и ставила му старачку пелену, остао је цело време загледан у зид, скврчени и укочен. И читав дан није смео или хтео да ме погледа у очи. Претварала сам се да ништа не примећујем.

-Заборави на понос и то да сам ти кћерка. Посматрај ме као медицинску сестру. Заборави на све обзире и будалаштине. Немамо времена за то – рекла сам му предвече поприлично грубо и набусито, пошто сам била свесна да је најпогубније за старије особе кад падну у самосажаљење. Оно неминовно води до губитка воље за живот и рапидног погоршања здравља након чега следи брзи крај. И стално сам га терала да устаје и направи макар пет корака кроз собу. Давала сам му самлевени рогач с цимтом, исецкани бели лук, уље од бундеве, самлевене бундевине коштице… Све што сам икада чула да је добро за стомачни вирус и проливе.

Након три дана почео је да показује прве знаке опоравка и тада ми је рекао да одем у спаваћу собу из ормана у којем је држао метални сандучћић са новцем за трошкове сахране као и документацију и донесем једну картонску кутију за ципеле на којој пише: „ВАЖНО“.

Донела сам му кутију и помогла да постави јастук испод леђа како би могао да се намести у седећи положај. Отворила сам прозор и напустила собу. Након десетак минута сам се вратила. Отац је у руци држао танак провидан лист и окренуо га према мени.

- Шта је то? – упитала сам.

- Решење о раздужењу личног наоружања. Е, не могу себи да опростим што сам вратио лично наоружање на властиту иницјативу. Тако бих радо себи пресудио. Да прекинем ово мучење. Пензионисамо војно лице кад се разболи и кад почне да врши нужду испод себе треба да буде одстрељено као коњ који сломи ногу.

-Не причај глупости - рекла сам му одрешито и строго. –Ко ти је дао право да пресуђујеш сам себи. Какве глупости причаш? Ако хоћеш да себи прекратиш живот, ако ти није стало ни до мајке ни до мене, ако мислиш само на себе и на свој војнички понос, дођи са мном у собу. Донећу ти ја конопац, па се лепо обеси – покушала сам да га раздрмам и разбијем патетику и болесну емотивност која се распрострла по себи и скоро ми натерала сузе на очи.

На те речи, отац као да се начас штрецнуо и у очима му је за тренутак блеснуо некадашњи сјај. И нека врста пркоса. Војничког.

- Кћери, моја. Упамти. Војна лица нису кукавице. Ми не узмамо себи живот вешањем. Ми нисмо класичне самоубице – то рече и дрхтавом руком врати папирић са потврдом о раздужење личног наоружања у картонску кутију с натписом „ВАЖНО“ и склопи очи као човек којем треба починак након напорног посла.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: