|
|
KAD JE POSLEDNJI PUT CVETALA TREŠNJA | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
KAD JE POSLEDNjI PUT CVETALA TREŠNjA
Sećaš li se kad smo u sumrak krali trešnje?Ti, oprljena suncem,ja, zanesen tvojim smehom.Imala si najlepše pege u leto.(Voleo sam trešnje, eto.)Držao sam stražu,govorila si punih usta, opijena slašću,da ćeš mi roditi petoro dece.Još čujem eho.
Da, tako si govorila.
Sećaš li se kad smo u julu bežali od kiše?Kapi su lebdele,a prsti se lepili ko šećerna vuna.Tražio sam te sve više i više,a ti, snova puna,topila si se na mesečini.Sećaš li se?
Ne umem više da dišem.
Tražio sam snove u tvojim nedrima,žario te po bedrima,pio kišu iz tvog pupka.Rekla si da ne smemi svukla mi osmeh s lica gipkošću balerina...Sećaš li se ptica? Sećaš li se vina?
Sećaš li se stajanja u redu?Ti, mlada studentkinja,ja, momak od svile.(Duge su to noći bile.)Mrsio sam ti kosui šaputao da ostanešjer nikada više neće biti letai reči su male izdaleka.Nasmešila si se kao koketai tankim prstima što su trešnje braleiscrtala - ne treba mi prsten od papira -a onda su počele kiše.
Čuješ li kako vetar svira?
Sećaš li se da si se vratila?Crtao sam ti dve Amerike po grudimasatima...si se smejala i inatiladok si se oblačila brzinom vetrai pobegla autoputomgovoreći - ne ovde, nikad ovde!Krasio sam te suzama,prosio poljupcima,sve si odbila i postala reka.Sećaš li se?
Sećaš li se...ma, ne sećaš se ti zime.Smeju mi se nekad kad izgovorim ti ime.Kažu da izmišljam,bandoglavo pseto!Ne vrede trešnje, a ni reke ni pupak, eto,već te sklapam rečima, pišem pesme,pevam duhovima o životui zatvaram oči, okrećem glavu,a vreme peče, okrenuti se ne smem.
Ubila si me jednog jutra na peronu.Zazvonio je novčić u šeširu,a one trešnjei snovii mesec...ne znam.Ja nisam više momak od svile,a ti nemaš više pege u leto.Tražio sam te u knjigama, na papiru,a ti dama, prezrela si moje pesme,gladiš mačke, bljuješ reči u svom jedinstvenom maniru.Šta to sija na tvojoj ruci?
Proklete neka su trešnje
|