|
|
КАД ЈЕ ПОСЛЕДЊИ ПУТ ЦВЕТАЛА ТРЕШЊА | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
КАД ЈЕ ПОСЛЕДЊИ ПУТ ЦВЕТАЛА ТРЕШЊА
Сећаш ли се кад смо у сумрак крали трешње?Ти, опрљена сунцем,ја, занесен твојим смехом.Имала си најлепше пеге у лето.(Волео сам трешње, ето.)Држао сам стражу,говорила си пуних уста, опијена слашћу,да ћеш ми родити петоро деце.Још чујем ехо.
Да, тако си говорила.
Сећаш ли се кад смо у јулу бежали од кише?Капи су лебделе,а прсти се лепили ко шећерна вуна.Тражио сам те све више и више,а ти, снова пуна,топила си се на месечини.Сећаш ли се?
Не умем више да дишем.
Тражио сам снове у твојим недрима,жарио те по бедрима,пио кишу из твог пупка.Рекла си да не смеми свукла ми осмех с лица гипкошћу балерина...Сећаш ли се птица? Сећаш ли се вина?
Сећаш ли се стајања у реду?Ти, млада студенткиња,ја, момак од свиле.(Дуге су то ноћи биле.)Мрсио сам ти косуи шапутао да останешјер никада више неће бити летаи речи су мале издалека.Насмешила си се као кокетаи танким прстима што су трешње бралеисцртала - не треба ми прстен од папира -а онда су почеле кише.
Чујеш ли како ветар свира?
Сећаш ли се да си се вратила?Цртао сам ти две Америке по грудимасатима...си се смејала и инатиладок си се облачила брзином ветраи побегла аутопутомговорећи - не овде, никад овде!Красио сам те сузама,просио пољупцима,све си одбила и постала река.Сећаш ли се?
Сећаш ли се...ма, не сећаш се ти зиме.Смеју ми се некад кад изговорим ти име.Кажу да измишљам,бандоглаво псето!Не вреде трешње, а ни реке ни пупак, ето,већ те склапам речима, пишем песме,певам духовима о животуи затварам очи, окрећем главу,а време пече, окренути се не смем.
Убила си ме једног јутра на перону.Зазвонио је новчић у шеширу,а оне трешњеи сновии месец...не знам.Ја нисам више момак од свиле,а ти немаш више пеге у лето.Тражио сам те у књигама, на папиру,а ти дама, презрела си моје песме,гладиш мачке, бљујеш речи у свом јединственом маниру.Шта то сија на твојој руци?
Проклете нека су трешње
|