O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


KNJIGA PLAVE MAGIJE

Nešo Popović
detalj slike: KRK Art dizajn


KNjIGA PLAVE MAGIJE


Dečak razbarušene crne kose, vukao je teške kante prosipajući vodu, malo na kameni pod, malo u ofucane crvene prevelike papuče. Pokrpljena crna odora uplitala mu se sve vreme u noge.

Skromni život mu nije bio nepoznanica, ali otkako je pre šest meseci otac poginuo, siromaštvo je njega i majku uhvatilo u čelične kandže. Suviše često su se ponavljali dani kada je imao samo jedan, ili ni jedan obrok.

Dovijao se koliko je mogao. Povremeno bi izmolio malo hrane u obližnjem selu u zamenu za kakvu protivuslugu. Seljanima nije od značaja bilo njegovo znanje, već ruke, a one su bile slabe i nenaviknute na težak rad.

Kada bi samo uspeo da nađe očevu knjigu, onu koja je čuvala najdublje tajne, onda bi možda uspeo da preokrene svoju sudbinu. Mračne tajne uvek donose mnogo zlatnika. A svi dobro znaju da kese ispunjene zlatnicima donose moć i poštovanje. Kada bi bio bogat, mogao bi svima da se osveti.

Onima koji su se smejali očevim eksperimentima i zbog kojih je na kraju umro i ostavio porodicu u bedi.

Deci iz škole bi ispostavio poseban račun. Svi oni mali prokletnici, koji su mu od škole napravili pakao. Kriju mu knjige, sabotiraju zadatke, smišljaju nadimke, od kojih je nosostrašni najuspešniji. Čak se i nekim nastavnicima omakne, pa ga prozovu, koristeći taj odvratni nadimak. Najviše bi voleo kada bi cela škola izgorela do temelja, po mogućnosti zajedno sa svim nastavnicima i učenicima. Osmeh mu se razvukao ispod baburastog nosa.

„Šta radiš to, dečače? Opet maštaš!?“

Duboki brundavi glas je dečaka prekinuo u zamišljanju slatke osvete. Unezvereno se trgnuo i prosuo jednu kantu sa vodom.

Muškarac impozantne građe i dugačke crne brade, ispunjavao je hodnik. Čak je morao da se malo sagne, jer je visoki šešir dodirivao tavanicu.

„Kkkkume Bbbbaltazare“, jedva je promucao dečak. Strah ga je paralizovao. I kum Baltazar se nalazio na dugačkom spisku onih koje će stići dečakova osveta, samo kad postane bogat i dovoljno moćan.

„Umesto da radiš, glavu vučeš kroz oblake“, nadmeno je rekao Baltazar. „I tvoj otac je bio isti takav. Beskorisni nikogović.“

Dečak je zaškrgutao zubima i stegnuo pesnice. Nokti su mu se usekli u dlanove, ali nije osećao bol. Samo bes belog usijanja. Kum Baltazar je već nekoliko dana bio samozvani gost i dečak je jedva čekao da mu vidi leđa. Nadao se da poseta neće još dugo trajati.

Baltazar je crnim očima pronicljivo gledao u dečaka.

„Dobio sam izveštaj iz tvoje škole.

Dečak se ukočio.

„Kažu da si inteligentan, mada meni ne deluje tako. Takođe, navodno imaš potencijala. Ni to nisam primetio. Ali, da si nezainteresovan za redovnu nastavu. Pričaju da trabunjaš nešto o očevim eksperimentima.“

„Moj otac je bio vizionar.“

„Tvoj otac je bio budala i to ga je odvelo tamo gde je sad.“

„Videćete svi vi kada dokažem da je moj otac bio u pravu.“

„Da, da, jedva čekam“, odvratio je zlurado Baltazar. „Dok ne dođe taj trenutak, napuni mi korito toplom vodom. Hoću da sperem štroku ovog ruiniranog, nazovi, zamka.“

„Zamak koji je ostavio moj otac ne bi bio u ovakvom stanju, da ga niste svi ostavili na cedilu.“

„Glupi dečače, ovaj zamak je oronuo i propao, baš zato jer tvoj otac nije želeo da sluša porodicu i dobronamerne savete. Jurio je bajke i na kraju završio na dnu klisure slomljenog vrata.“

„Zamak ne bi bio ovakav da ti nisu uzeo sve naše zlatnike.“

„Sram te bilo, da ti nije mene, umro bi od gladi“, zaškrgutao je zubima Baltazar.

„Hvala ti što mi daješ bajat hleb i vodu“, zajedljivo je odgovorio dečak. Više nije mogao da se suzdržava, suviše se besa i jada nakupilo u krhkom telu.

Šamar se prolomio hodnikom. Skerletni otisak šake ocrtao se na dečakovom obrazu.

„Pseto jedno nezahvalno. Misliš da je tvoje školovanje besplatno? Tvoja garderoba, grejanje, hrana. Dosta je bilo gluposti, donesi mi svežu vodu. Želim da se umijem.“

Baltazar je ljutito gledao u dečaka. Nemajući kud, gunđajući u sebi, sišao je do bunara.

Dok je vadio vodu, začuo je buku u staroj očevoj radionici. Primetio je narandžasto mače, koje je pokušavalo da iščeprka nešto iza stare rasklimane peći.

Dečak je spustio kofe sa vodom, privučen znatiželjom.

„Šta si to pronašao?“

Nežno je uhvatio mače, koje je frktalo i mjaukalo.

Dečaku se učinilo da je primetio plavi odblesak.

Naslonio se iz sve snage na peć i gurnuo je u stranu.

Gledao je u rupu, jedva veću od širine šake.

Mačak je fiksirao rupu pogledom.

„Polako, mali. Da li je unutra miš ili pacov?“

Mačak je samo klimnuo glavom, ne sklanjajući pogled sa zida.

Dohvatio je metalne mašice i gurnuo ih u rupu.

„Jao, stani“, začuo se tanušan glasić.

Dečak zbunjen pogleda u mače. Ono mu je uzvratilo pogled.

Izvadio je mašice.

„Hajde, izađi, neću ti ništa“, rekao je hrabrije nego što se osećao. Tiho je šapnuo mačku „Budi spreman“.

U rupi u zidu, pojavilo se neobično stvorenje. Čovečuljak visine desetak centimetara, plave kože u belim pantalonama, iz kojih je virio mali rep. Na glavi je imao malu belu kapu. Činilo se da čak nosi i naočare.

Mače je zafrktalo i spremilo da skoči na neobično biće.

„Stani, Azriele, ček da vidimo šta je to. Možda je neki šumski vilenjak, pa da mi ispuni želju.“

„Elem, nisam vilenjak. Ja sam Štrumpf Kefalo. I ne ispunjavam želje“, odgovorio je unjkavo piskavim glasom. „A ko si ti?“

„Ja sam Gargamel. Štrumpf? Prvi put čujem za Štrumpfove.“

„Ne volimo da se mešamo sa vama velikima. Živimo u šumi u kućama od pečuraka. Ima nas, mada je zabrinjavajući nedostatak ženskih štrumpfova. Ja sam najpametniji od svih, možda je Veliki Štrumpf, približno inteligentan kao ja.“

„Šta radiš ovde?“

„Pa, ja, ovaj, ništa. Slučajno sam se našao.“

„A je li?“, sumnjičavo je upitao Gargamel. „Slučajno, pa si se zavukao iza peći?“

„Nnnništa“, odgovorio je neubedljivo, pogledavajući ka rupi u zidu.

Gargamel je stavio štrumpfa u prašnjavi kavez koji je stajao u blizini.

Zavukao je ruku u zid i napipao nešto čvrsto. Izvukao je još nekoliko cigli.

„Nemoguće“, uzdahnuo je zaprepašćeno. „Knjiga čarolija mog oca. Pitali smo se gde je.“

Sa nežnošću je prelazio preko ogromne knjige kožnih korica, sa metalnim ojačanjima na krajevima. Dok je polako otvarao veliku knjigu, iz nje je na pod pala sveska.

„Očev dnevnik“, uzviknuo je Gargamel. Udubio se u čitanje i nije primetio malu plavu priliku u crvenoj odeći i sa belom bradom, kako se približava kavezu.

„Idemo, Kefalo, dok ne gleda ka nama“, rekao je tiho pridošlica.

„Veliki Štrumpfe, došao si po mene? Izvini“, zajecao je Kefalo. „Mislio sam da ću uspeti sam da povratim knjigu i da…“

„Pričaćemo posle, hajdemo pre nego što nas primeti.“

Veliki Štrumpf je počeo što tiše da obija vratanca.

„Još samo da ih nađem“, čitao je Gargamel na glas. „Esencija života, olovo u zlato…“

„Vidi, Azriele, ovo je moj otac pisao. Ovde su njegovi eksperimenti.“

„Nakon toliko godina traganja, napokon sam ih našao, duboku u šumi iza klisure.“

„O čemu pričaš?“, pitao se Gargamel, mada mu se polako pojavljivalo rešenje. Azriel je slegnuo ramenima.

Sa strepnjom je otvorio knjigu čini.

„Kamen mudrosti, večni život, esencija života... Uzeti dvadeset štrumpfova srednje veličine... Da pretvorite olovo u zlato, uzmite samo Štrumpfa i onda...“

Prelistao je još nekoliko strana i uvideo da su Štrumpfovi neophodni sastojak svake čini.

Gargamel je zamišljeno mrmljao.

„Moj otac je pronađen na dnu klisure. A sve ove čini... Oni… Žive…“

Podigao je pogled ka kavezu i ugledao Velikog Štrumpfa kako pokušava da otvori kavez.

„Hvataj ih, Azriele“, povikao je „Ne daj im da pobegnu.“

Baš u tom tenutku Štrumpfovi su uspeli da otvore vratanca i da sledećeg trenutka iskoče kroz prozor. Mačak je skočio za njima, ali je pogrešno procenio razdaljinu i udario u zid.

Gargamel je istrčao ispred kuće. Gledao je na sve strane.

„Prokleti bili! Vi ste krivi za smrt moga oca! Vi ste krivi za sve! Sve ću vas pohvatati! Pojesti i poubijati! Vratite se, kukavice!“

Od besa je skakao u krug.

Trenutno je primiren snažnim udarcem po potiljku.

„Opet se glupiraš?“, zagrmeo je moćan Baltazarov glas. „Gde je moja voda? Hajde, donesi mi svežu, ta tvoja se već ugrejala. Samo brže, nemam ja ceo dan.“

„Ali, kume Baltazare, Štrumpfovi su...“

„Nemoj da mi pričaš o tim glupostima, da ne dobiješ novu šljagu! I tvoj otac je godinama pričao te bajke.“

„Ali, ja sam...“

Još jedan šamar je zazvonio dvorištem.

„Dosta budalaština, donesi mi vodu.“

Baltazar se okrenuo i vratio u trošni zamak.

„I ti ćeš videti svoje, samo dok nađem te napasti“, gunđao je Gargamel, trljaući crveni obraz.


ИЛУСТРАЦИЈА: Саша Павловић, рођена у Београду, студира Нове медије на Факултету ликовних уметности. Поред тога, бави се илустрацијом, сликањем, цртањем... Учествовала је на више групних и самосталних изложби.






PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"