детаљ слике: КРК Арт дизајн

КЊИГА ПЛАВЕ МАГИЈЕ

Дечак разбарушене црне косе, вукао је тешке канте просипајући воду, мало на камени под, мало у офуцане црвене превелике папуче. Покрпљена црна одора уплитала му се све време у ноге.

Скромни живот му није био непознаница, али откако је пре шест месеци отац погинуо, сиромаштво је њега и мајку ухватило у челичне канџе. Сувише често су се понављали дани када је имао само један, или ни један оброк.

Довијао се колико је могао. Повремено би измолио мало хране у оближњем селу у замену за какву противуслугу. Сељанима није од значаја било његово знање, већ руке, а оне су биле слабе и ненавикнуте на тежак рад.

Када би само успео да нађе очеву књигу, ону која је чувала најдубље тајне, онда би можда успео да преокрене своју судбину. Мрачне тајне увек доносе много златника. А сви добро знају да кесе испуњене златницима доносе моћ и поштовање. Када би био богат, могао би свима да се освети.

Онима који су се смејали очевим експериментима и због којих је на крају умро и оставио породицу у беди.

Деци из школе би испоставио посебан рачун. Сви они мали проклетници, који су му од школе направили пакао. Крију му књиге, саботирају задатке, смишљају надимке, од којих је носострашни најуспешнији. Чак се и неким наставницима омакне, па га прозову, користећи тај одвратни надимак. Највише би волео када би цела школа изгорела до темеља, по могућности заједно са свим наставницима и ученицима. Осмех му се развукао испод бабурастог носа.

„Шта радиш то, дечаче? Опет машташ!?“

Дубоки брундави глас је дечака прекинуо у замишљању слатке освете. Унезверено се тргнуо и просуо једну канту са водом.

Мушкарац импозантне грађе и дугачке црне браде, испуњавао је ходник. Чак је морао да се мало сагне, јер је високи шешир додиривао таваницу.

„Ккккуме Ббббалтазаре“, једва је промуцао дечак. Страх га је парализовао. И кум Балтазар се налазио на дугачком списку оних које ће стићи дечакова освета, само кад постане богат и довољно моћан.

„Уместо да радиш, главу вучеш кроз облаке“, надмено је рекао Балтазар. „И твој отац је био исти такав. Бескорисни никоговић.“

Дечак је зашкргутао зубима и стегнуо песнице. Нокти су му се усекли у дланове, али није осећао бол. Само бес белог усијања. Кум Балтазар је већ неколико дана био самозвани гост и дечак је једва чекао да му види леђа. Надао се да посета неће још дуго трајати.

Балтазар је црним очима проницљиво гледао у дечака.

„Добио сам извештај из твоје школе.

Дечак се укочио.

„Кажу да си интелигентан, мада мени не делује тако. Такође, наводно имаш потенцијала. Ни то нисам приметио. Али, да си незаинтересован за редовну наставу. Причају да трабуњаш нешто о очевим експериментима.“

„Мој отац је био визионар.“

„Твој отац је био будала и то га је одвело тамо где је сад.“

„Видећете сви ви када докажем да је мој отац био у праву.“

„Да, да, једва чекам“, одвратио је злурадо Балтазар. „Док не дође тај тренутак, напуни ми корито топлом водом. Хоћу да сперем штроку овог руинираног, назови, замка.“

„Замак који је оставио мој отац не би био у оваквом стању, да га нисте сви оставили на цедилу.“

„Глупи дечаче, овај замак је оронуо и пропао, баш зато јер твој отац није желео да слуша породицу и добронамерне савете. Јурио је бајке и на крају завршио на дну клисуре сломљеног врата.“

„Замак не би био овакав да ти нису узео све наше златнике.“

„Срам те било, да ти није мене, умро би од глади“, зашкргутао је зубима Балтазар.

„Хвала ти што ми дајеш бајат хлеб и воду“, заједљиво је одговорио дечак. Више није могао да се суздржава, сувише се беса и јада накупило у крхком телу.

Шамар се проломио ходником. Скерлетни отисак шаке оцртао се на дечаковом образу.

„Псето једно незахвално. Мислиш да је твоје школовање бесплатно? Твоја гардероба, грејање, храна. Доста је било глупости, донеси ми свежу воду. Желим да се умијем.“

Балтазар је љутито гледао у дечака. Немајући куд, гунђајући у себи, сишао је до бунара.

Док је вадио воду, зачуо је буку у старој очевој радионици. Приметио је наранџасто маче, које је покушавало да ишчепрка нешто иза старе расклимане пећи.

Дечак је спустио кофе са водом, привучен знатижељом.

„Шта си то пронашао?“

Нежно је ухватио маче, које је фрктало и мјаукало.

Дечаку се учинило да је приметио плави одблесак.

Наслонио се из све снаге на пећ и гурнуо је у страну.

Гледао је у рупу, једва већу од ширине шаке.

Мачак је фиксирао рупу погледом.

„Полако, мали. Да ли је унутра миш или пацов?“

Мачак је само климнуо главом, не склањајући поглед са зида.

Дохватио је металне машице и гурнуо их у рупу.

„Јао, стани“, зачуо се танушан гласић.

Дечак збуњен погледа у маче. Оно му је узвратило поглед.

Извадио је машице.

„Хајде, изађи, нећу ти ништа“, рекао је храбрије него што се осећао. Тихо је шапнуо мачку „Буди спреман“.

У рупи у зиду, појавило се необично створење. Човечуљак висине десетак центиметара, плаве коже у белим панталонама, из којих је вирио мали реп. На глави је имао малу белу капу. Чинило се да чак носи и наочаре.

Маче је зафрктало и спремило да скочи на необично биће.

„Стани, Азриеле, чек да видимо шта је то. Можда је неки шумски вилењак, па да ми испуни жељу.“

„Елем, нисам вилењак. Ја сам Штрумпф Кефало. И не испуњавам жеље“, одговорио је уњкаво пискавим гласом. „А ко си ти?“

„Ја сам Гаргамел. Штрумпф? Први пут чујем за Штрумпфове.“

„Не волимо да се мешамо са вама великима. Живимо у шуми у кућама од печурака. Има нас, мада је забрињавајући недостатак женских штрумпфова. Ја сам најпаметнији од свих, можда је Велики Штрумпф, приближно интелигентан као ја.“

„Шта радиш овде?“

„Па, ја, овај, ништа. Случајно сам се нашао.“

„А је ли?“, сумњичаво је упитао Гаргамел. „Случајно, па си се завукао иза пећи?“

„Нннништа“, одговорио је неубедљиво, погледавајући ка рупи у зиду.

Гаргамел је ставио штрумпфа у прашњави кавез који је стајао у близини.

Завукао је руку у зид и напипао нешто чврсто. Извукао је још неколико цигли.

„Немогуће“, уздахнуо је запрепашћено. „Књига чаролија мог оца. Питали смо се где је.“

Са нежношћу је прелазио преко огромне књиге кожних корица, са металним ојачањима на крајевима. Док је полако отварао велику књигу, из ње је на под пала свеска.

„Очев дневник“, узвикнуо је Гаргамел. Удубио се у читање и није приметио малу плаву прилику у црвеној одећи и са белом брадом, како се приближава кавезу.

„Идемо, Кефало, док не гледа ка нама“, рекао је тихо придошлица.

„Велики Штрумпфе, дошао си по мене? Извини“, зајецао је Кефало. „Мислио сам да ћу успети сам да повратим књигу и да…“

„Причаћемо после, хајдемо пре него што нас примети.“

Велики Штрумпф је почео што тише да обија вратанца.

„Још само да их нађем“, читао је Гаргамел на глас. „Есенција живота, олово у злато…“

„Види, Азриеле, ово је мој отац писао. Овде су његови експерименти.“

„Након толико година трагања, напокон сам их нашао, дубоку у шуми иза клисуре.“

„О чему причаш?“, питао се Гаргамел, мада му се полако појављивало решење. Азриел је слегнуо раменима.

Са стрепњом је отворио књигу чини.

„Камен мудрости, вечни живот, есенција живота... Узети двадесет штрумпфова средње величине... Да претворите олово у злато, узмите само Штрумпфа и онда...“

Прелистао је још неколико страна и увидео да су Штрумпфови неопходни састојак сваке чини.

Гаргамел је замишљено мрмљао.

„Мој отац је пронађен на дну клисуре. А све ове чини... Они… Живе…“

Подигао је поглед ка кавезу и угледао Великог Штрумпфа како покушава да отвори кавез.

„Хватај их, Азриеле“, повикао је „Не дај им да побегну.“

Баш у том тенутку Штрумпфови су успели да отворе вратанца и да следећег тренутка искоче кроз прозор. Мачак је скочио за њима, али је погрешно проценио раздаљину и ударио у зид.

Гаргамел је истрчао испред куће. Гледао је на све стране.

„Проклети били! Ви сте криви за смрт мога оца! Ви сте криви за све! Све ћу вас похватати! Појести и поубијати! Вратите се, кукавице!“

Од беса је скакао у круг.

Тренутно је примирен снажним ударцем по потиљку.

„Опет се глупираш?“, загрмео је моћан Балтазаров глас. „Где је моја вода? Хајде, донеси ми свежу, та твоја се већ угрејала. Само брже, немам ја цео дан.“

„Али, куме Балтазаре, Штрумпфови су...“

„Немој да ми причаш о тим глупостима, да не добијеш нову шљагу! И твој отац је годинама причао те бајке.“

„Али, ја сам...“

Још један шамар је зазвонио двориштем.

„Доста будалаштина, донеси ми воду.“

Балтазар се окренуо и вратио у трошни замак.

„И ти ћеш видети своје, само док нађем те напасти“, гунђао је Гаргамел, трљаући црвени образ.

ИЛУСТРАЦИЈА: Саша Павловић, рођена у Београду, студира Нове медије на Факултету ликовних уметности. Поред тога, бави се илустрацијом, сликањем, цртањем... Учествовала је на више групних и самосталних изложби.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: