POLOMLjENI SNOVI
Snovi polomljeni u parčad,
govore i viču dok po umu plove,
životnu priču slede,
gledaju u dane prošle,
na sećanja koja blede,
na oči vatrenim sjajem ispunjene.
Po srči svojoj traže odgovor,
gde nestade san mladosti
koji je pevao o sreći,
plivao u moru radosti,
igrao po vrelom pesku bliskosti,
plesao u zagrljaju ljubavi?
U skrivenom delu uma caruje mrak,
zrak svetlosti tragače priziva,
mali komadić, deo izgubljenog sna,
bori se sa tamom i traga,
pokušava da dođe do izlaza,
traži oči što gledaju u dubinu, oči spasa.
Pomoć mu pruža ljubičasta svetlost
koja bojažljivo i stidljivo treperi,
dovikuje snovima da napuste san noćni,
šapuće im tiho o moći,
o mislima koje se roje pre večeri,
i da je njihova snaga u nameri.
Komadić sna prihvati reč,
izgubljenoj braći ruke pruži,
bučne misli što ih gone tišinom prekri,
ljubičasta svetlost snažno zasvetle,
podigoše kapke unutrašnje oči,
vatra života u njima opet poče da gori.
Polomljeni snovi ušli su u zlatni krčag
koji životu gasi žeđ lukavih želja
ohrabreni plamenom nade i vere
skupiše se, udruženi, pronađoše svoje seme,
klica koja se iz duše izvija i penje
probila se i ispunila ljubavlju oči dnevne.
Život ne poznaje godine i starost,
za njega je mladost uvek java,
kad kroz snove leti ljubav, iskrena i prava,
dok u duši plamen gori, on put osvetljava,
nema borbe, nema straha,
sve je igra Sunca i Meseca, noći i dana.
