ПОЛОМЉЕНИ СНОВИ
Снови поломљени у парчад,
говоре и вичу док по уму плове,
животну причу следе,
гледају у дане прошле,
на сећања која бледе,
на очи ватреним сјајем испуњене.
По срчи својој траже одговор,
где нестаде сан младости
који је певао о срећи,
пливао у мору радости,
играо по врелом песку блискости,
плесао у загрљају љубави?
У скривеном делу ума царује мрак,
зрак светлости трагаче призива,
мали комадић, део изгубљеног сна,
бори се са тамом и трага,
покушава да дође до излаза,
тражи очи што гледају у дубину, очи спаса.
Помоћ му пружа љубичаста светлост
која бојажљиво и стидљиво трепери,
довикује сновима да напусте сан ноћни,
шапуће им тихо о моћи,
о мислима које се роје пре вечери,
и да је њихова снага у намери.
Комадић сна прихвати реч,
изгубљеној браћи руке пружи,
бучне мисли што их гоне тишином прекри,
љубичаста светлост снажно засветле,
подигоше капке унутрашње очи,
ватра живота у њима опет поче да гори.
Поломљени снови ушли су у златни крчаг
који животу гаси жеђ лукавих жеља
охрабрени пламеном наде и вере
скупише се, удружени, пронађоше своје семе,
клица која се из душе извија и пење
пробила се и испунила љубављу очи дневне.
Живот не познаје године и старост,
за њега је младост увек јава,
кад кроз снове лети љубав, искрена и права,
док у души пламен гори, он пут осветљава,
нема борбе, нема страха,
све је игра Сунца и Месеца, ноћи и дана.
