detalj slike: KRK Art dizajn

LITERATURA U SVOJSTVU TUMAČA VREMENA I PRILIKA

(Branka Gajović, Put do zvezda, Čigoja, 2017)

 

Za čoveka koji misli i intelektom reaguje na svet i ono što se u njemu zbiva, izazov je da istraži uzorke i posledice zbivanja onoga u šta je nužno uključen i da se prema tome odredi. Literatura se neprekidno bavi stvarnošću i iz nje crpi građu koja se potom preoblikovana i „dograđena“ pojavljuje kao  drugačiji novi vid stvarnosti, a zapravo je esencija autorovog duha, iskustva, oblikotvornog umeća i realizacije autorskih ideja.

Tom izazovu nije odolela ni Branka Gajović, letopisac Zemuna, koja je od sećanja na vreme provedeno u rodnom gradu, iznitila čudesnu evokativno-esejističku romanesknu prozu oživljujući njegove markantne i neobične žitelje, duh vremena i kulturnu istoriju. I u svom novom romanu  Put do zvezda, ona  pomno prati i analizira savremene prilike koje uvek kontarstira sa onima iz bliže ili dalje prošlosti. Od prve zbirke pesama,  Gde tebe ima (1999), potom u sva četiri romana, (Tvoja tajna, 2001, Razgrni uvelo lišće, 2002, Zemunske ljubavi, 2007, Zna Zemun, 2013),  neizostavno radnju smešta u svoj voljeni  Zemun. Neprekidnim inspirisanjem rodnim gradom, Branka Gajović ostaje poetički verna osnovnom  toposu svojih romana i time  pokazuje ne samo veliku privrženost zavičaju, svest o svojevrsnom dugu prema njemu,  već i kako su sva mesta, na izvestan način, pozornice velikih svetskih zbivanja koja se često najogoljenije pokažu baš u manjim sredinama, a kako s druge strane, svako i najmanje mesto može biti  centar zbivanja velikih ljudskih drama u onome što ih intimno preokupira.

Neumorno istražujući šta je još nepoznato (ili zaboravljeno, nepoznato novim generacijama)  o sada već, mitskom mestu njene literature, Zemunu, Branka Gajović  uz lične sudbine vrlo neobičnih i  u duhovnom smislu jako složenih likova, stalno dograđuje sudbinu faktički glavnog mitskog junka svoje literature grada Zemuna, „razgrćući uvelo lišće”, to jest zaboravljene činjenice iz domena srpske istorije (i drugih nacija koje su tu živele) kao i  porodičnih istorija, publicistike, arhitekture, koje su grad učinile baš takvim, kao  i ličnosti koje su ga oblikovale kroz vreme. Tri stožera koja drže njen književni svet su: ljubav, porodica i grad. Njihovo preplitanje  vodi do dalekih uvida u vreme i svet, jer  pripovedno ja  sve provlači kroz oštru intelektualnu lupu sa ciljem da se otkriju, pojasne i ostave za nauk sve one ideje, sukobi, zablude ili prinude kojima su akteri njenog dela bili izloženi.

Uvodni deo romana je presek i šira kritička analiza post jugoslovenskog doba koje je dotadašnji poredak naglavce okrenulo, osvrtanje na političke prilike koje su dovele do današnjeg sunovrata u kojem stradaju i porodica i pojedinac. Opšte rasulo koje se oseća u društvu neminovno rađa i rasulo u porodici, zategnute odnose, bekstvo mladih iz zemlje i nužno samovanje pojedinaca. Takav  uvodni kontekst priprema je čitaoca za uvid u lične drame literarnih junaka  kojima ništa drugo ne preostaje nego da bespomoćno biju “svetske bitke” koje se prelamaju preko ove zemlje u pokušaju da nađu kakav takav smisao u prinudno izmenjenim životnim okolnostima. Roman će pokazati da su sve generacije na neki način u bezizlaznom položaju i da sve zavisi od nekog smisla koji sami moraju pronaći i spasavati se kako znaju i umeju.

U središtu romana Put do zvezda je neobična priča o čoveku koji svodi račune sa životom, samoća i nedodir sa svetom oko  njega. Autorka sa mnogo detalja gradi duhovni portret  vremešnog profesora (neafirmisanog) pesnika i romanopisca Milana Dimitrijevića, slikajući preko njega celu generaciju obrazovanih i društveno korisnih ličnosti koje su davale ozbiljan doprinos obrazovanju i kulturi sredine u kojoj žive.

 Njegovo samovanje romaneskno je inspirativno jer u njegovom duhu dolazi do sučeljavanja prošlog i dolazećeg, preispitivanja i spram jednog i drugog, kao i naknadne aktuelizacije (nakon završenog braka i udovačke čamotinje)  ne realizovane ljubavne veze, sa neočekivanim konotacijama u kojima se prepliću prividno i stvarno. Preko kontakta sa mlađom ženom koja ga podseća na nezaboravljenu ljubav slikaju se i  odnosi u porodicama drugih aktera, zaumni razgovori sa njegovom pokojnom ženom nekadašnjom  lepoticom profesorkom Jelkom Keler, a roman nadasve prerasta u   retrospektivu  istorije Zemuna sa aluzijama na savremeno doba koje se stavlja pod snažnu kritičku lupu svevidećeg oka  autora.

Ljubav je, kao i u prethodnim romanima, Branke Gajović, središna tema, odnosno etalon  iz kojega se sve grana. O ljubavi se govori iz svih aspekata: duhovnog, telesnog,  intelektualnog i dolazi se do svojevrsne filozofije ljubavi kao odbrane od besmisla i odgovora na ključna pitanja čovekove  egzistencije koja se nužno okončava smrću.

Svi junaci  romana Put do zvezda, na neki način su postavljeni u poziciju da moraju da se bave ljubavlju ili da tragaju za njom ili da se preispituju zašto im je promakla. I  kad je okolnosti prekinu, potru, potisnu, šta raditi sa tom snagom koja se razvila u čoveku i ostaje nepotrošena a  nedotaknuta vremenom kao što je to sa odnosom glavnog  junaka prema mladalačkoj opsesiji likom devojčice, potom mlade devojke Mile, koju će ratni vihor 1941. u bombardovanju Beograda odneti u nepovrat. Ta sećanja su vrhunski izlivi nežnosti koji ozaruju a ujedno su i himna mladosti i ljubavi kao vrhunskom životnom načelu.

Roman Put do zvezda,  pisan u trećem licu, mogao  bi se okarakterisati ako mešavina romana ideja, romana o umetnicima i romana toka svesti.  Odlikuje ga uglavnom meta narativnost, interpolacija mikro celina pretežno esejističkih nastojanja, umetanje teorijskih pasaža (povremeno ne tako potrebnih za konačni ishod dela), ali uz to i  slojevita intelektualno nastrojena naracija, pomalo na uštrb zbivanja jer je autorska intencija bila da “osvetli ” prošlost  i “osvesti” sadašnjost, to jest one na koje računa da će čitati njenu knjigu. A nadasve, autorka se bavi statusom romana, poezije,  literature, odnosa društva prema knjizi, degradacijom pozicije pisca, umetnosti i literature uopšte u vreme kad se umetničko delo, knjiga, tretira kao potrošna roba. Njen razložni gnev je s pravom upućen na vulgarizaciju sveta u celini, našeg  društva u kojem se posredstvom mas medija  promoviše neukus, banalnost, niske strasti a zanemaruje se ono što bi po logici stvari moralo da se afirmiše, kvalitetna literatura koja je uvek prosvećivala i prosvetljavala kako društvo tako i pojedinca. S mnogo razloga ukazuje se na spregu onih koji forsiraju određenu ideološku liniju kroz popularizaciju i nagradjivanje određenog vida stvaralaštva i pisaca bliskih tom opredeljenu bez obzira na stvarni umetnički domet.

 Samim tim što je za glavnu ličnost  izabrala pesnika (romanopisca, kao i kritičara u liku Stojana Vujića) koji se nije proslavio, a u predvorju smrti  ipak računa na nekoga ko će se pozabaviti njegovim delom i sačuvati ga od zaborava, autorka sugeriše značaj duhovnih pregnuća, ulaganja u sebe koja su trajno vredna bez obzira na društvenu valorizaciju ili njen izostanak. Duhovnost i intelektualni angažman se pokazuju kao trajne vrednosti makar u ličnoj satisfakciji i samopoštovanju koje nailazi na odjeke i kod drugih koji imaju svest o tome šta to znači, te će i  ostareli profesor naknadno  pribaviti još malo nužnog  (samo)poštovanja na osnovu prethodnog rada uloženog u stvaralaštvo koje ne gubi vrednost.

Tema starosti i gubljenja smisla u tom dobu, suočavanje sa prazninom ispred sebe i potrošenim idealima, entuzijazmom i iluzijama iza sebe, stvara neprekidni vakuum u kojem se čovek na kraju nadje. Branka Gajović je  duboko rasvetlila psihologiju svog poštovanja vrednog literarnog junaka, na kojem sve odaje poraz: smežurana koža, izgubljena vitalnost, olinjala garderoba, ali duh je ostao svetao i tu starinu nikom više zanimljivu (isluženu, kao i svaki drugi ljudski stvor n a kraju puta prema kome mlađi apriori osećaju prezir) u očima mlade devojke predstavila kao ličnost koja nije izgubila svoje dostojanstvo, snagu uma i vitalnost duha kadrog da  zadivi ostacima lucidnog zaključivanja i dostojanstvene spremnosti da se preda večnosti.

Zanimljivo je da je, kako vidimo iz razgovora koje vodi sa dvojnicom svoje mladalačke ljubavi, Mi(k)om, ljubav ono svetlo koje nije dopustilo mraku apatije i tuposti pred odsustvom smisla da ovlada njegovim duhom, njegovom dušom, te se ljubav pokazuje kao vrhunski životni princip koji do zadnjeg drži čoveka uspravnim. A  kad je reč o ljubavi, Branka Gajović je majstor dočaravanja ljubavi u najdelikatnijim nijansama od duhovnih treptaja u nagoveštaju ljubavi do slikanja strasti i požude kroz koje se manifestuje, bilo da je doživljavaju glavni ili sporedni likovi,  dočaravanju one neizrecive energije koja spaja dva bića u slavljenju vrhunske životne radosti, harmonije koja podrazumeva duboko ljudski odnos između dva bića, kao i opise duševnih patnji kad ljubav prestane da postoji ili se iznevere očekivanja (Milka Vujić).

Ima mnogo razloga da se pesnik Milan Dimitrijević doživi kao alter ego same autorke,  pouke kako treba tumačiti njegovo delo, naročito u davanju ocena o literaturi, njenim izumima i zastranjenima, kao što je postmodernizam, budući da je zagovornik klasičnog poimanja umetničkih vrednosti. Sa tim se neko može saglasiti ili ne, utisak je da  se bez modernih tehnika komponovanja dela ne može napisati savremeni roman. Intertekstualnost (koju je još i Stendal koristio) jedan je od postupaka književnog oblikovanja građe Branke Gajović   (postmodernizam ga je proglasio za svoj izum) pojavljuje se i u ovom romanu, kao što je recimo, i korišćenje literarnog predloška (poezija Milana Dimitrijevića), pseudo citatnost... No, nesumnjivo je,  moramo se složiti sa autorkom, da je individualizam ono u čemu se može dati najveći umetnički domet i da svako teorijsko ograničavanje ide nauštrb umetničkoj slobodi. Svako instrumentalizovanje literature, o čemu u romanu ima dosta rečenog je skrnavljenje stvaralaštva koje ima težnju da svetu podari lepotu, da podseti na dobrotu i plemenite ciljeve  a ne da bude puki proizvod igre koja je sama sebi cilj.

Iako je autorka u romanu podsetila na prolaznost čoveka, divno je što je takodje sugerisala i moguć novi život dela čovekovog, pesnikovog, a naročito je dragoceno što se oko njega ponovo ujedinjuje već prilično razbijena porodica novinara u penziji Stojana  Burgije i njihove zanimljive komšinice Biše. Što otac i kćerka u tome nalaze novi smisao i što u njima oživljava novi elan za angažovanje na afirmaciji tog dela. Poentiranje ove vrste je dragoceno jer vodi aktuelizaciji  i zagovaranju duhovnih i umetničkih vrednosti koje nanovo mogu da integrišu porodicu. Ma kako svet  nezadrživo klizio u  robovanje materijalizmu, sigurno ima svesnih mladih ljudi koji će se odupreti u svojoj iskonskoj želji za uzvišenim i neprolaznim vrednostima na šta upravo i ukazuje ovaj snažan i opominjući autorski angažman, kao i mudrosti i pouke o ljudskoj dobroti utkane u celokupno delo.

Nesporno je da je Branka Gajović u svoj novi roman unela mnogo ljubavi prema čoveku kroz prozni i pesnički diskurs, prema svom rodnom gradu u kojem se radnja odvija i čiju bolnu prošlost je “razgrnula” naročito kroz podsećanje na tragične dane njegovog zaposedanja od strane zloglasne NDH, ali i njegov pitomi ambijent u kojem su stasavale generacije intelektualaca koji su svojim delovanjem grad činili posebnim, u kojem su nicale nove ljubavi i rada jali se novi ljudi koji će ga podizati i davati mu smisao.

I na kraju da podsetimo, reči su specijalnost stila Branke Gajović.  Od ranije smo zapazili da je ona svojevrsni kolekcionar retkih i zaboravljenih reči, da insistira na njima, negde su one u funkciji karakterizacije likova, sredine i vremena, a negde izraz njene autorske ličnosti i nužnosti da se razlikuje od drugih u nečemu autentičnom i samo njenom, što njenom delu hotimice daje patinu i osobeni šarm.

Put do zvezda je, uz već potvrđene vrline maštovitog  pripovedanja,  veštog psihološkog portretisanja jedinstvenih likova, intelektualnog angažovanja na minucioznoj analizi stvarnosti,  ponudio jedan mogući model postojanja u kojem su se otvorili putevi susreta starih sa mlađima. Budući da smo svedoci sve većeg raskoraka među generacijama, samoće i nedodira među ljudima koje su uslovile delom neprilike, delom tehnologija,  predočeni susreti  su rezultirali novopronađenim stilom i nužnim poukama kako se dostojanstveno suočiti sa neminovnim, kako ne treba dopustiti da se bez traga prodje kroz život  i kako ljubav uvek utešno revitalizuje sve odnose i pokazuje se  kao  nepotrošivi smisao kako za život, tako i za stvaralaštvo. Ili bar kao poslednja iluzija.

 

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: