детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛИТЕРАТУРА У СВОЈСТВУ ТУМАЧА ВРЕМЕНА И ПРИЛИКА

(Бранка Гајовић, Пут до звезда, Чигоја, 2017)

 

За човека који мисли и интелектом реагује на свет и оно што се у њему збива, изазов је да истражи узорке и последице збивања онога у шта је нужно укључен и да се према томе одреди. Литература се непрекидно бави стварношћу и из ње црпи грађу која се потом преобликована и „дограђена“ појављује као  другачији нови вид стварности, а заправо је есенција ауторовог духа, искуства, обликотворног умећа и реализације ауторских идеја.

Том изазову није одолела ни Бранка Гајовић, летописац Земуна, која је од сећања на време проведено у родном граду, изнитила чудесну евокативно-есејистичку романескну прозу оживљујући његове маркантне и необичне житеље, дух времена и културну историју. И у свом новом роману  Пут до звезда, она  помно прати и анализира савремене прилике које увек контарстира са онима из ближе или даље прошлости. Од прве збирке песама,  Где тебе има (1999), потом у сва четири романа, (Твоја тајна, 2001, Разгрни увело лишће, 2002, Земунске љубави, 2007, Зна Земун, 2013),  неизоставно радњу смешта у свој вољени  Земун. Непрекидним инспирисањем родним градом, Бранка Гајовић остаје поетички верна основном  топосу својих романа и тиме  показује не само велику приврженост завичају, свест о својеврсном дугу према њему,  већ и како су сва места, на известан начин, позорнице великих светских збивања која се често најогољеније покажу баш у мањим срединама, а како с друге стране, свако и најмање место може бити  центар збивања великих људских драма у ономе што их интимно преокупира.

Неуморно истражујући шта је још непознато (или заборављено, непознато новим генерацијама)  о сада већ, митском месту њене литературе, Земуну, Бранка Гајовић  уз личне судбине врло необичних и  у духовном смислу јако сложених ликова, стално дограђује судбину фактички главног митског јунка своје литературе града Земуна, „разгрћући увело лишће”, то јест заборављене чињенице из домена српске историје (и других нација које су ту живеле) као и  породичних историја, публицистике, архитектуре, које су град учиниле баш таквим, као  и личности које су га обликовале кроз време. Три стожера која држе њен књижевни свет су: љубав, породица и град. Њихово преплитање  води до далеких увида у време и свет, јер  приповедно ја  све провлачи кроз оштру интелектуалну лупу са циљем да се открију, појасне и оставе за наук све оне идеје, сукоби, заблуде или принуде којима су актери њеног дела били изложени.

Уводни део романа је пресек и шира критичка анализа пост југословенског доба које је дотадашњи поредак наглавце окренуло, освртање на политичке прилике које су довеле до данашњег суноврата у којем страдају и породица и појединац. Опште расуло које се осећа у друштву неминовно рађа и расуло у породици, затегнуте односе, бекство младих из земље и нужно самовање појединаца. Такав  уводни контекст припрема је читаоца за увид у личне драме литерарних јунака  којима ништа друго не преостаје него да беспомоћно бију “светске битке” које се преламају преко ове земље у покушају да нађу какав такав смисао у принудно измењеним животним околностима. Роман ће показати да су све генерације на неки начин у безизлазном положају и да све зависи од неког смисла који сами морају пронаћи и спасавати се како знају и умеју.

У средишту романа Пут до звезда је необична прича о човеку који своди рачуне са животом, самоћа и недодир са светом око  њега. Ауторка са много детаља гради духовни портрет  времешног професора (неафирмисаног) песника и романописца Милана Димитријевића, сликајући преко њега целу генерацију образованих и друштвено корисних личности које су давале озбиљан допринос образовању и култури средине у којој живе.

 Његово самовање романескно је инспиративно јер у његовом духу долази до сучељавања прошлог и долазећег, преиспитивања и спрам једног и другог, као и накнадне актуелизације (након завршеног брака и удовачке чамотиње)  не реализоване љубавне везе, са неочекиваним конотацијама у којима се преплићу привидно и стварно. Преко контакта са млађом женом која га подсећа на незаборављену љубав сликају се и  односи у породицама других актера, заумни разговори са његовом покојном женом некадашњом  лепотицом професорком Јелком Келер, а роман надасве прераста у   ретроспективу  историје Земуна са алузијама на савремено доба које се ставља под снажну критичку лупу свевидећег ока  аутора.

Љубав је, као и у претходним романима, Бранке Гајовић, средишна тема, односно еталон  из којега се све грана. О љубави се говори из свих аспеката: духовног, телесног,  интелектуалног и долази се до својеврсне филозофије љубави као одбране од бесмисла и одговора на кључна питања човекове  егзистенције која се нужно окончава смрћу.

Сви јунаци  романа Пут до звезда, на неки начин су постављени у позицију да морају да се баве љубављу или да трагају за њом или да се преиспитују зашто им је промакла. И  кад је околности прекину, потру, потисну, шта радити са том снагом која се развила у човеку и остаје непотрошена а  недотакнута временом као што је то са односом главног  јунака према младалачкој опсесији ликом девојчице, потом младе девојке Миле, коју ће ратни вихор 1941. у бомбардовању Београда однети у неповрат. Та сећања су врхунски изливи нежности који озарују а уједно су и химна младости и љубави као врхунском животном начелу.

Роман Пут до звезда,  писан у трећем лицу, могао  би се окарактерисати ако мешавина романа идеја, романа о уметницима и романа тока свести.  Одликује га углавном мета наративност, интерполација микро целина претежно есејистичких настојања, уметање теоријских пасажа (повремено не тако потребних за коначни исход дела), али уз то и  слојевита интелектуално настројена нарација, помало на уштрб збивања јер је ауторска интенција била да “осветли ” прошлост  и “освести” садашњост, то јест оне на које рачуна да ће читати њену књигу. А надасве, ауторка се бави статусом романа, поезије,  литературе, односа друштва према књизи, деградацијом позиције писца, уметности и литературе уопште у време кад се уметничко дело, књига, третира као потрошна роба. Њен разложни гнев је с правом упућен на вулгаризацију света у целини, нашег  друштва у којем се посредством мас медија  промовише неукус, баналност, ниске страсти а занемарује се оно што би по логици ствари морало да се афирмише, квалитетна литература која је увек просвећивала и просветљавала како друштво тако и појединца. С много разлога указује се на спрегу оних који форсирају одређену идеолошку линију кроз популаризацију и наградјивање одређеног вида стваралаштва и писаца блиских том опредељену без обзира на стварни уметнички домет.

 Самим тим што је за главну личност  изабрала песника (романописца, као и критичара у лику Стојана Вујића) који се није прославио, а у предворју смрти  ипак рачуна на некога ко ће се позабавити његовим делом и сачувати га од заборава, ауторка сугерише значај духовних прегнућа, улагања у себе која су трајно вредна без обзира на друштвену валоризацију или њен изостанак. Духовност и интелектуални ангажман се показују као трајне вредности макар у личној сатисфакцији и самопоштовању које наилази на одјеке и код других који имају свест о томе шта то значи, те ће и  остарели професор накнадно  прибавити још мало нужног  (само)поштовања на основу претходног рада уложеног у стваралаштво које не губи вредност.

Тема старости и губљења смисла у том добу, суочавање са празнином испред себе и потрошеним идеалима, ентузијазмом и илузијама иза себе, ствара непрекидни вакуум у којем се човек на крају надје. Бранка Гајовић је  дубоко расветлила психологију свог поштовања вредног литерарног јунака, на којем све одаје пораз: смежурана кожа, изгубљена виталност, олињала гардероба, али дух је остао светао и ту старину ником више занимљиву (ислужену, као и сваки други људски створ н а крају пута према коме млађи априори осећају презир) у очима младе девојке представила као личност која није изгубила своје достојанство, снагу ума и виталност духа кадрог да  задиви остацима луцидног закључивања и достојанствене спремности да се преда вечности.

Занимљиво је да је, како видимо из разговора које води са двојницом своје младалачке љубави, Ми(к)ом, љубав оно светло које није допустило мраку апатије и тупости пред одсуством смисла да овлада његовим духом, његовом душом, те се љубав показује као врхунски животни принцип који до задњег држи човека усправним. А  кад је реч о љубави, Бранка Гајовић је мајстор дочаравања љубави у најделикатнијим нијансама од духовних трептаја у наговештају љубави до сликања страсти и пожуде кроз које се манифестује, било да је доживљавају главни или споредни ликови,  дочаравању оне неизрециве енергије која спаја два бића у слављењу врхунске животне радости, хармоније која подразумева дубоко људски однос између два бића, као и описе душевних патњи кад љубав престане да постоји или се изневере очекивања (Милка Вујић).

Има много разлога да се песник Милан Димитријевић доживи као алтер его саме ауторке,  поуке како треба тумачити његово дело, нарочито у давању оцена о литератури, њеним изумима и застрањенима, као што је постмодернизам, будући да је заговорник класичног поимања уметничких вредности. Са тим се неко може сагласити или не, утисак је да  се без модерних техника компоновања дела не може написати савремени роман. Интертекстуалност (коју је још и Стендал користио) један је од поступака књижевног обликовања грађе Бранке Гајовић   (постмодернизам га је прогласио за свој изум) појављује се и у овом роману, као што је рецимо, и коришћење литерарног предлошка (поезија Милана Димитријевића), псеудо цитатност... Но, несумњиво је,  морамо се сложити са ауторком, да је индивидуализам оно у чему се може дати највећи уметнички домет и да свако теоријско ограничавање иде науштрб уметничкој слободи. Свако инструментализовање литературе, о чему у роману има доста реченог је скрнављење стваралаштва које има тежњу да свету подари лепоту, да подсети на доброту и племените циљеве  а не да буде пуки производ игре која је сама себи циљ.

Иако је ауторка у роману подсетила на пролазност човека, дивно је што је такодје сугерисала и могућ нови живот дела човековог, песниковог, а нарочито је драгоцено што се око њега поново уједињује већ прилично разбијена породица новинара у пензији Стојана  Бургије и њихове занимљиве комшинице Бише. Што отац и кћерка у томе налазе нови смисао и што у њима оживљава нови елан за ангажовање на афирмацији тог дела. Поентирање ове врсте је драгоцено јер води актуелизацији  и заговарању духовних и уметничких вредности које наново могу да интегришу породицу. Ма како свет  незадрживо клизио у  робовање материјализму, сигурно има свесних младих људи који ће се одупрети у својој исконској жељи за узвишеним и непролазним вредностима на шта управо и указује овај снажан и опомињући ауторски ангажман, као и мудрости и поуке о људској доброти уткане у целокупно дело.

Неспорно је да је Бранка Гајовић у свој нови роман унела много љубави према човеку кроз прозни и песнички дискурс, према свом родном граду у којем се радња одвија и чију болну прошлост је “разгрнула” нарочито кроз подсећање на трагичне дане његовог запоседања од стране злогласне НДХ, али и његов питоми амбијент у којем су стасавале генерације интелектуалаца који су својим деловањем град чинили посебним, у којем су ницале нове љубави и рада јали се нови људи који ће га подизати и давати му смисао.

И на крају да подсетимо, речи су специјалност стила Бранке Гајовић.  Од раније смо запазили да је она својеврсни колекционар ретких и заборављених речи, да инсистира на њима, негде су оне у функцији карактеризације ликова, средине и времена, а негде израз њене ауторске личности и нужности да се разликује од других у нечему аутентичном и само њеном, што њеном делу хотимице даје патину и особени шарм.

Пут до звезда је, уз већ потврђене врлине маштовитог  приповедања,  вештог психолошког портретисања јединствених ликова, интелектуалног ангажовања на минуциозној анализи стварности,  понудио један могући модел постојања у којем су се отворили путеви сусрета старих са млађима. Будући да смо сведоци све већег раскорака међу генерацијама, самоће и недодира међу људима које су условиле делом неприлике, делом технологија,  предочени сусрети  су резултирали новопронађеним стилом и нужним поукама како се достојанствено суочити са неминовним, како не треба допустити да се без трага продје кроз живот  и како љубав увек утешно ревитализује све односе и показује се  као  непотрошиви смисао како за живот, тако и за стваралаштво. Или бар као последња илузија.

 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: