detalj slike: KRK Art dizajn

NASLEDNIK

    „Ništa se ti, baba moja, ne sekiraj, ništa meni nije i živeću ja još sto godina, a ovo što sam išao da potpišem, to je samo da se još više ne razbolim od straha da oni koji nisu ovo zaslužili, slučajno sve ne razgrabe. Obezbedio sam ja tebe i dobijaćeš svake godine rentu od imanja, da se nit sekiraš, nit mučiš, da živiš kao carica. I decu ti nisam zaboravio, i njih sam u testament stavio. I napisali smo još da sam svojoj sestri dovoljno dao za života, kad je proneverila pare od firme pa da bi joj smanjili zatvor, plaćao sam ko Grčka. Dobila je ona i više nego što je njen deo, a tek kol’ko je sa decom živela ovde o mom trošku, sve dok tebi nije počela da glumi svekrvu, o tome da i ne pričam. Sad sam miran jer znam, kad mi oboje umremo, naslednik koga sam svojom voljom izabrao vodiće ovo imanje ko da sam ja sam na njemu i kao da mene sluša. Obećao mi je, pored krsta se zakleo, a i odavno sam ja njega ka tome usmeravao, dok sam mu plaćao da mi ore, kopa, seje, kosi… iskušavao sam ja njega, mučenoga, otac ga ostavio bez ičega, pati se sa bolesnom majkom, onolikom decom i ženom, da im nije bilo mene pocrkali bi od gladi.’’

     Govorio je isprekidanim dahom, kao da dugo hoda pa stane da uhvati vazduh. Belom maramicom s izvezenim monogramom obrisao bi krajeve usana pa nastavljao da je ubeđuje, uveravajući u stvari samoga sebe da nije pogrešio. I da je upravo tako trebalo, baš tako kako je bilo. Svima je odredio mesto u testamentu prema mestu njihovom u njegovom životu, i prema zaslugama. A najviše mesta, razume se, imala je ona i najviše zasluga što je i on, jest u poznim godinama, ali je osetio i malo šta je to u stvari život. Onaj život, kada te neko i ceni i poštuje i sve za tebe čini, a bogami, i voli. I kada i ti nekog voliš. I to bez straha da će otići.

     Nije zaslužio, nije on ovo zaslužio, da nema nikog svog rođenog i da po selu meri tuđu sirotinju, da odmerava kome da ostavi u nasleđe i uz poverenje da će biti obrađivano imanje najbogatije kuće u selu, koje su generacije sticale. Al nije znao, krsta mu, on nije znao da se ocu sme ponekad reći i ne, i materi – dosta, kad preteraju i kad vidi da ga njihovo vođenje, upravljanje i komandovanje, naređivanje i svačega uskraćivanje, vode ka tome da za njega, sina jedinca, ima samo: slušaj, trči i radi,  i trpi i slušaj i ćuti, i gutaj, slušaj i opet trpi.

     „Šta ćeš u grad u školu, koga ostavljaš na ovolikom imanju da se savija, vidiš da ti mater poboljeva, a ja ništa ne postižem već sad?!’’

     „Neka ti sestre, ona je tuđa sreća, daćemo joj parče hleba da ti sutra ne otkida od imanja, ona škole nek uči.’’

     „U šta si se zagledao, ta li unučiće da mi rađa, njoj li da mi ovolika kuća i sve moje u njoj ostane?!’’

     Oprostio im je i školu, koju nije imao, i sestrino izležavanje kad dođe iz škole, dok je on radeći sastavljao ponoć i zoru. I onu prvu koju je hteo oprostio im je, možda i nije bila za njega. Oprostio im je gaženje svake njegove ideje, neuslišavanje svake njegove želje, nezadovoljstvo svime što je njegovom rukom urađeno. Oprostio im je i drugu u koju se zagledao, treću, četvrtu, petu. Pa i onu koju su mu silom doveli, da bi uvideli kako ni ona nije za njihovu kuću. Jedino im nije oprostio onu koju je sam izabrao, sam svojom učinio i sa detetom nerođenim u kuću doveo. Njene suze, i svoje, neće im nikada oprostiti. Ono, kad mati „nije znala” da se te travke piju dete kad se neželjeno čeka, da se ne rodi, pa snaji umornoj na njivu odnela čaj, da se osveži. Nerođeno dete im nikada neće oprostiti, njene suze i svoje, njen odlazak i svoju samoću. I tu patnju.

     Sluga da im bude, njih da sluša i služi, oni gazde do zadnjeg trena da mu budu, ne otac i ne majka. I to im neće oprostiti. I sestru, kad su je pozvali da se vrati u kuću i on njene dugove da plaća, večito teret da mu bude, večito gunđalo da sluša, večito na svojim leđima da je nosi i njene bitke da bije. Dok odjednom nije, u njegovoj kući, jer svoju je davno prokockala, njegovoj tek dovedenoj ženi počela svekrvu da izigrava, i nju, od jedne svekrve već izmučenu, od jednog muža već ostavljenu, da nju ko njihova pokojna majka sve one druge pre nje, maltretira i kinji.

     Nju nije dao. Nju niko nije smeo da mu otera, znao je da nema više snage da traži sledeću… pa sledeću,  a kad sestra nije htela da pristane da bude samo sestra, već je svekrva htela da bude, da komanduje i vređa, njoj je pokazao vrata.

     I nije se pokajao, nikada se nije pokajao što je pod stare dane dozvolio da ode ona čije je dugove  plaćao i decu joj iz blata vadio, hranio i oblačio, i to čak i svoj dinar kad su već imala. Jedino po tu cenu, znao je, mogao je da zadrži ne samo ovu, već bilo koju koja bi prihvatila da dođe u kuću iz koje je sreća davno iščezla.

     Prvi put je neko sa njim seo da zajedno pojedu ručak koji mu je ranije donošen na njivu i bacan kao paščetu dok on prašnjav i znojav silazi s traktora. Prvi put je neko sa njim otišao lekaru, prvi put se neka nije stidela da njega, neškolovanog, uvede u svoje društvo, da ga upozna sa svojim učenim prijateljima, da ga predstavi svojoj deci. Prvi put mu je neko napravio tortu za rođendan i zapalio svećice. Prvi put na more, u banju, u pozorište.

     „Baba, sve moje zlato pripašće tebi kad umrem. I sav prihod od zemlje, dok si živa. A ne bih voleo da me ne nadživiš, jer… ko će meni peglati bele majice i štirkati bele jastuke ako tebe ne bude bilo. Ko će mi kuvati supu od telećih kostiju kakvu samo ti znaš da mi skuvaš onako kako volim? Ko će me opremiti, obrijati, ošišati, ko mi u ruku sveću staviti, ako ti budeš otišla pre mene? Obećaj mi da nećeš.’’

***

     Dok je čekala da ga doveze naslednik, koji se pred krstom obavezao da će imanje i posle smrti poslednjeg Jovića da živi, čitala je mejl od školskog druga, vrhunskog onkologa u Vašingtonu.

     „Draga Olga, ništa ti lepo, nažalost, ne mogu ni ovog puta reći. Metastaze su napredovale, sada su napale i kosti. Slušaj njegovog doktora, ublaži mu dane koji slede i ne govori mu ništa. I ne pitaj me koliko. Jer je od onomad već prošla trećina. Bog vam pomogao i, misli i na sebe, moli te tvoj drug.’’

     Njen čovek  je ulazio u kuću u pratnji sada već zvaničnog naslednika. Krajičkom oka je, dok je užurbano onom rukom nagriženom artritisom žurila da zatvori mejl, primetila da je naslednik spustio naočari njenog muža na komodu u hodniku.

   ***

     Kada je saslušala sudiju koji je pročitao testament, pred očima joj se vrtela slika naočara koje je naslednik pronašao između sedišta na povratku od beležnika i ostavio ih na komodi, ulazeći za njenim, sada već pokojnim mužem, u tada već njegovu kuću.

    „Svoju kuću i sve imanje, sem najvećeg voćnjaka i onog manjeg sa drvenom kućom na reci, koji će pripasti sinu i kćeri moje žene, ostavljam Trajku Mitriću, kojem pripadaju i sve mašine iz mojih garaža, moj crveni golf dvojka koji se vodi na ime moje žene, moj kazan za pečenje rakije i moj motor tomos, i grobna mesta na kojem su pokopani moji roditelji i na kojem će biti pokopan i ja kada mi dođe vreme. I zlato.’’

***

     „A gde sam tu ja, Trajko?’’

     „Ti imaš grobno mesto pored oca svoje dece.’’ – odgovorio joj je sa ciničnim smeškom, sličnim onom koji je videla na njegovom licu za vreme opela čoveku koga je volela toliko da ništa od njega nije tražila.

     Da li je tako izabrao sam ili su krive one naočari koje nije imao kod sebe dok su mu čitali dokument kad su ga odveli da ga potpiše… to nikad neće znati.

Jedino je znala da više nema ni groba na koji sme da ode.

MENE NIKO NEĆE DA NEMA

Ja imam četiri godine

I babu i dedu imam, i čiču i strinku

I moja dva groba na brdu imam

Tamo gde su svi naši  kojima palimo sveće

Strinka ima sitnu dečicu, a mene čuva baba

I deda  me zimi uz šporet klacka na kolenu

Volim pile tek izvedeno i jagnjence kad se ojagnji

Pa ih mazim ko što bih volela da i mene neko pomazi

Babine su ruke rapave, tvrdi žuljevi grebu

Grebale bi me i dedine, kad bi me pomazio     

Al baba kaže, ni nju nikad nije pomilovao

A strinka čuva ruke za njenu sitnu dečicu

Pa za mene nema

Ko što i ništa drugo ne bi imalo Za mene

Da nemam babu i dedu

Ako ja budem strinka Nekome ko nema nikog

Jednu ruku ću da čuvam samo za njega

Nije milovanje bunar pa da presuši

***

Kad su one zadnje zime došli u naše selo

Samo čiča nije bio u kuću                        

Baba je s kapije vrisnula,

Tu su joj i prerezali vrat

PODELITE OVAJ TEKST NA: