детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАСЛЕДНИК

    „Ништа се ти, баба моја, не секирај, ништа мени није и живећу ја још сто година, а ово што сам ишао да потпишем, то је само да се још више не разболим од страха да они који нису ово заслужили, случајно све не разграбе. Обезбедио сам ја тебе и добијаћеш сваке године ренту од имања, да се нит секираш, нит мучиш, да живиш као царица. И децу ти нисам заборавио, и њих сам у тестамент ставио. И написали смо још да сам својој сестри довољно дао за живота, кад је проневерила паре од фирме па да би јој смањили затвор, плаћао сам ко Грчка. Добила је она и више него што је њен део, а тек кол’ко је са децом живела овде о мом трошку, све док теби није почела да глуми свекрву, о томе да и не причам. Сад сам миран јер знам, кад ми обоје умремо, наследник кога сам својом вољом изабрао водиће ово имање ко да сам ја сам на њему и као да мене слуша. Обећао ми је, поред крста се заклео, а и одавно сам ја њега ка томе усмеравао, док сам му плаћао да ми оре, копа, сеје, коси… искушавао сам ја њега, мученога, отац га оставио без ичега, пати се са болесном мајком, оноликом децом и женом, да им није било мене поцркали би од глади.’’

     Говорио је испрекиданим дахом, као да дуго хода па стане да ухвати ваздух. Белом марамицом с извезеним монограмом обрисао би крајеве усана па настављао да је убеђује, уверавајући у ствари самога себе да није погрешио. И да је управо тако требало, баш тако како је било. Свима је одредио место у тестаменту према месту њиховом у његовом животу, и према заслугама. А највише места, разуме се, имала је она и највише заслуга што је и он, јест у позним годинама, али је осетио и мало шта је то у ствари живот. Онај живот, када те неко и цени и поштује и све за тебе чини, а богами, и воли. И када и ти неког волиш. И то без страха да ће отићи.

     Није заслужио, није он ово заслужио, да нема никог свог рођеног и да по селу мери туђу сиротињу, да одмерава коме да остави у наслеђе и уз поверење да ће бити обрађивано имање најбогатије куће у селу, које су генерације стицале. Ал није знао, крста му, он није знао да се оцу сме понекад рећи и не, и матери – доста, кад претерају и кад види да га њихово вођење, управљање и командовање, наређивање и свачега ускраћивање, воде ка томе да за њега, сина јединца, има само: слушај, трчи и ради,  и трпи и слушај и ћути, и гутај, слушај и опет трпи.

     „Шта ћеш у град у школу, кога остављаш на оволиком имању да се савија, видиш да ти матер побољева, а ја ништа не постижем већ сад?!’’

     „Нека ти сестре, она је туђа срећа, даћемо јој парче хлеба да ти сутра не откида од имања, она школе нек учи.’’

     „У шта си се загледао, та ли унучиће да ми рађа, њој ли да ми оволика кућа и све моје у њој остане?!’’

     Опростио им је и школу, коју није имао, и сестрино излежавање кад дође из школе, док је он радећи састављао поноћ и зору. И ону прву коју је хтео опростио им је, можда и није била за њега. Опростио им је гажење сваке његове идеје, неуслишавање сваке његове жеље, незадовољство свиме што је његовом руком урађено. Опростио им је и другу у коју се загледао, трећу, четврту, пету. Па и ону коју су му силом довели, да би увидели како ни она није за њихову кућу. Једино им није опростио ону коју је сам изабрао, сам својом учинио и са дететом нерођеним у кућу довео. Њене сузе, и своје, неће им никада опростити. Оно, кад мати „није знала” да се те травке пију дете кад се нежељено чека, да се не роди, па снаји уморној на њиву однела чај, да се освежи. Нерођено дете им никада неће опростити, њене сузе и своје, њен одлазак и своју самоћу. И ту патњу.

     Слуга да им буде, њих да слуша и служи, они газде до задњег трена да му буду, не отац и не мајка. И то им неће опростити. И сестру, кад су је позвали да се врати у кућу и он њене дугове да плаћа, вечито терет да му буде, вечито гунђало да слуша, вечито на својим леђима да је носи и њене битке да бије. Док одједном није, у његовој кући, јер своју је давно прокоцкала, његовој тек доведеној жени почела свекрву да изиграва, и њу, од једне свекрве већ измучену, од једног мужа већ остављену, да њу ко њихова покојна мајка све оне друге пре ње, малтретира и кињи.

     Њу није дао. Њу нико није смео да му отера, знао је да нема више снаге да тражи следећу… па следећу,  а кад сестра није хтела да пристане да буде само сестра, већ је свекрва хтела да буде, да командује и вређа, њој је показао врата.

     И није се покајао, никада се није покајао што је под старе дане дозволио да оде она чије је дугове  плаћао и децу јој из блата вадио, хранио и облачио, и то чак и свој динар кад су већ имала. Једино по ту цену, знао је, могао је да задржи не само ову, већ било коју која би прихватила да дође у кућу из које је срећа давно ишчезла.

     Први пут је неко са њим сео да заједно поједу ручак који му је раније доношен на њиву и бацан као пашчету док он прашњав и знојав силази с трактора. Први пут је неко са њим отишао лекару, први пут се нека није стидела да њега, нешколованог, уведе у своје друштво, да га упозна са својим ученим пријатељима, да га представи својој деци. Први пут му је неко направио торту за рођендан и запалио свећице. Први пут на море, у бању, у позориште.

     „Баба, све моје злато припашће теби кад умрем. И сав приход од земље, док си жива. А не бих волео да ме не надживиш, јер… ко ће мени пеглати беле мајице и штиркати беле јастуке ако тебе не буде било. Ко ће ми кувати супу од телећих костију какву само ти знаш да ми скуваш онако како волим? Ко ће ме опремити, обријати, ошишати, ко ми у руку свећу ставити, ако ти будеш отишла пре мене? Обећај ми да нећеш.’’

***

     Док је чекала да га довезе наследник, који се пред крстом обавезао да ће имање и после смрти последњег Јовића да живи, читала је мејл од школског друга, врхунског онколога у Вашингтону.

     „Драга Олга, ништа ти лепо, нажалост, не могу ни овог пута рећи. Метастазе су напредовале, сада су напале и кости. Слушај његовог доктора, ублажи му дане који следе и не говори му ништа. И не питај ме колико. Јер је од ономад већ прошла трећина. Бог вам помогао и, мисли и на себе, моли те твој друг.’’

     Њен човек  је улазио у кућу у пратњи сада већ званичног наследника. Крајичком ока је, док је ужурбано оном руком нагриженом артритисом журила да затвори мејл, приметила да је наследник спустио наочари њеног мужа на комоду у ходнику.

   ***

     Када је саслушала судију који је прочитао тестамент, пред очима јој се вртела слика наочара које је наследник пронашао између седишта на повратку од бележника и оставио их на комоди, улазећи за њеним, сада већ покојним мужем, у тада већ његову кућу.

    „Своју кућу и све имање, сем највећег воћњака и оног мањег са дрвеном кућом на реци, који ће припасти сину и кћери моје жене, остављам Трајку Митрићу, којем припадају и све машине из мојих гаража, мој црвени голф двојка који се води на име моје жене, мој казан за печење ракије и мој мотор томос, и гробна места на којем су покопани моји родитељи и на којем ће бити покопан и ја када ми дође време. И злато.’’

***

     „А где сам ту ја, Трајко?’’

     „Ти имаш гробно место поред оца своје деце.’’ – одговорио јој је са циничним смешком, сличним оном који је видела на његовом лицу за време опела човеку кога је волела толико да ништа од њега није тражила.

     Да ли је тако изабрао сам или су криве оне наочари које није имао код себе док су му читали документ кад су га одвели да га потпише… то никад неће знати.

Једино је знала да више нема ни гроба на који сме да оде.

МЕНЕ НИКО НЕЋЕ ДА НЕМА

Ја имам четири године

И бабу и деду имам, и чичу и стринку

И моја два гроба на брду имам

Тамо где су сви наши  којима палимо свеће

Стринка има ситну дечицу, а мене чува баба

И деда  ме зими уз шпорет клацка на колену

Волим пиле тек изведено и јагњенце кад се ојагњи

Па их мазим ко што бих волела да и мене неко помази

Бабине су руке рапаве, тврди жуљеви гребу

Гребале би ме и дедине, кад би ме помазио     

Ал баба каже, ни њу никад није помиловао

А стринка чува руке за њену ситну дечицу

Па за мене нема

Ко што и ништа друго не би имало За мене

Да немам бабу и деду

Ако ја будем стринка Некоме ко нема никог

Једну руку ћу да чувам само за њега

Није миловање бунар па да пресуши

***

Кад су оне задње зиме дошли у наше село

Само чича није био у кућу                        

Баба је с капије вриснула,

Ту су јој и пререзали врат

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: